Spojleri su jedno od onih intrigantnih pitanja, pitanja koja su u stanju da pokrenu i najravnodušnije ljude. Nešto poput diskusija o politici za trpezarijskim stolom ili beskonačnih rasprava ljubitelja književnosti o tome da li je Markese (kolumbijski nobelovac) možda najbolji pisac svih vremena. To me je navelo da se zapitam – šta je to u spojlerima što izaziva tako duboku reakciju među ljudima? I zašto postoje pojedincki koji nalaze skoro egzistencijalni užitak da drugima unapred otkriju sudbinu likova, dok ovi drugi viču – NE?
Zašto ti drugi imaju želju da, bez preterivanja, drugima oduzmu suštinu postojanja? Da razjasnimo odmah – gajim uverenje da ne postoji osoba na ovom svetu, živa ili mrtva, koja voli da joj se spojluje. Naslov je bio fora. Sada kada je vaša pažnja tu – možemo da produbimo ovu temu (ukoliko se ne ljutite naravno).
Dakle, kako bismo ovo pitanje zaista razumeli, moramo zakoračiti dalje od površnog fenomena moderne televizije i kinematografije. Spojlovanje otvara duboku i staru filozofsku raspravu o prostoj ljudskoj prirodi, odnosu prema neizvesnosti i kontroli, pa čak i našem tumačenju sreće. Da li će nama život biti lepši ako nekome kažemo kraj? Ili je lepota upravo u neznanju, u spontanosti, u iščekivanju nepoznatog?
Spojler kao alat za kontrolu
Oni koji obožavaju da spojluju najčešće su oni koji se grčevito drže za ideju kontrole. Danas, neizvesnost je postala nešto što nas drži zainteresovanima, naš izvor sreće broj jedan. Da li ljudi koji vole da spojluju žele da vam pruže neku vrstu sigurnosti, bekstvo od haosa koji nas svakodnevno okružuje? Ili pak žele da vam uskrate sreću… Pitanje je.
U psihologiji postoji pojam informacioni nagon – dakle, duboko usađena potreba ljudi da sakupljaju informacije kako bi mogli da predviđaju događaje. Ljudi koji spojluju, paradoksalno, nisu tek trivijalna pojava; oni su tu da na neki način ukrote divlji svet nepredvidivih narativa. Da li to znači da su oni sami možda plašljivi? Možda.
Taj impuls možemo da povežemo sa Frojdom i njegovom teorijom o ljudskoj želji za zadovoljstvom. Frojdu nije promaklo da ljudi traže utehu u tome da nekome malo nešto naude, jer im to daje osećaj moći i sigurnosti. Kada vam neko spojluje seriju dobija instant zadovoljenju potrebu. Umesto da vas puste da proživite svoja osećanja zbog mogućih iznenađenja, oni se odlučuju za sigurnu verziju – verziju gde je ishod poznat, a jedina tenzija koja ostaje jeste ona koju oni na kraju dobijaju.
Naravno, to nas vodi do još jednog dubljeg filozofskog pitanja: da li je sama potreba za iznenađenjem samo iluzija? Da li zaista želimo da nas život iznenađuje, ili smo, poput Platona, više vezani za statičnu ideju stvarnosti – onu gde su sve suštine unapred određene? U tom smislu dakle, ljudi koji spojluju nisu ništa drugo do moderne manifestacije naše drevne potrebe za sigurnošću i kontrolom.
Ironija spontanosti
Ljudi beže od spojlera kao da im život zavisi od toga. Zajedno smo prigrlili neizvesnost kao suštinski deo svog postojanja. Za mnoge, svaki spojler je svetogrđe, ono nam oduzima mogućnost da doživimo autentično iskustvo, da prođemo kroz šok, tugu, radost ili bes kad se narativ neočekivano preokrene. Ironično, deluje kao da smo svi sledbenici Sartera – egzistencijalisti koji veruju da je sloboda jedini pravi smisao života.
U realnom svetu, većina nas nema kontrolu nad ishodima. Hoće li ljubavni odnos uspeti? Hoće li karijera procvetati ili propasti? Zamišljamo život kao put bez putokaza, svaka odluka menja tok naše konačne destinacije. Ljudi koji beže od spojlera žele da zadrže iluziju tog puta. Oni žele da veruju da je svaki korak ka kraju vredan sam po sebi, da je putovanje važnije od cilja – bez obzira na to što je taj cilj unapred određen. Kierkegaard bi se verovatno nasmejao na sve ovo! Njegovo učenje kaže – u svetu neizvesnosti, prava hrabrost leži u tome da se prepustimo nepoznatom, bez sigurnosti u krajnji ishod.
Na kraju dana, pitanje mržnje prema spojlerima je pitanje o našoj percepciji stvarnosti. Svet je okupan brigom i globalnim krizama, spojleri nam daju jednu malu, slatku iluziju kontrole i moći nad drugima.
S druge strane, svi mi koji mrzimo spojlere, verujemo u onu staru stoičku misao (filozofija koja tvrdi da svako može da ostvari uspešan život bez obzira na okolnosti koje ga okružuju) – da prava sreća leži u prihvatanju neizvesnosti, u samom iskustvu, a ne u krajnjem ishodu.
Foto: Pinterest
