Magija Kolarca i londonski debi: Sopran Tamara Rađenović o najvećim snovima

Jedna od najuspešnijih sopranistkinja sa naših prostora, Tamara Rađenović, koja se našla na Forbes listi 30 ispod 30 u kategoriji Umetnost i kultura (kao jedina iz oblasti klasične muzike), u svetu je prepoznata po talentu, emociji i posvećenosti umetnosti. Poslednja učenica čuvene Montserrat Caballe i jedina koja je sa naših prostora završila prestižnu Kraljevsku akademiju (Royal College of Music) u Engleskoj, uveliko osvaja scene širom sveta, od Londona, gde trenutno živi i gradi karijeru, do Beograda, gde redovno nastupa.

Njeno ime često se povezuje sa prepoznatljivim arijama, ali i sa idejom da klasična muzika može biti bliska i mlađim generacijama. Na koji način uspeva da predstavi operu kao univerzalni jezik emocija i kako balansira između prestižnih koncertnih dvorana i svakodnevnih trenutaka koji je inspirišu, ali i šta nas očekuje na njenom sledećem, sada već tradicionalnom novogodišnjem nastupu na Kolarcu — Tamara otkriva za BURO.

Nedavno je izašao film o životu Marije Kalas, sa Anđelinom Džoli. Jesi li imala priliku da ga pogledaš? Ako jesi, prenesi nam utiske.  

– Nisam još uvek jer je premijera filma u Britaniji zakazana za januar 2025. Međutim, gledala sam najavu i moram da priznam, iako sam bila pomalo skeptična kada su objavili da je Angelina dobila ulogu Marije, sada mi deluje da će film biti vrlo interesantan. Poseban je izazov raditi ovakve filmove, jer svi imamo u glavi neku personalnu sliku takvih zvezda, pogotovo onih koje nisu više sa nama. Samim tim, režiser, uz sve dostupne informacije i istraživanje koje je uradio o liku i delu Marije Kalas, sigurno ima mnogo veću odgvornost za ono što će prikazati, nego da je njegov glavni junak fiktivni lik. Marija je obeležila zlatno doba opere koje se nažalost više nikada neće ponoviti u ovom modernom svetu. Zaista se radujem da pogledam film. 

Postoji li nešto što te fascinira u vezi sa životom i delom Marije Kalas? 

Postoji definitivno. Fascinira me kakvu pažnju je izazivala gde god da se pojavi, njen stil, otmenost i činjenica da je doživela neverovatan planetarni uspeh, za čije se karte za nastupe čekalo danima ispred pozorišta, opera… Čak su ljudi znali da prespavaju ispred opere kako bi došli do karata za njen koncert. Sve što je pevala, pevala je dušom, srcem, svim svojim bićem. Osećala je muziku toliko da (daću sebi za pravo ovo da prokomentarišem to, iako zaista nemam pravo) je, iako je možda i bilo lepših glasova od njenog, ona bila the one. 

Savremenica Marije Kalas bila je Renata Tebaldi, čiji glas je meni, kao i mnogima, lepši, jer umetnost je tako subjektivna. Ali, ceo svet zna Mariju. Izvođenja njenih određenih operskih uloga ostale su legendarne, ali posebno se izdvaja njena Toska iz Kraljevske opere u Londonu i čuveni snimak arije Vissi d’arte, što znači „Živela sam za umetnost“. Onaj ko je imao priliku da gleda Pučinijevu operu, zna u kojoj meri Toska radi sve za ljubav i da njena snaga, da zaštiti tu ljubav, ne poznaje granice. Vođena rečima naših mentora i coacheva u profesiji, gde nam kažu da da bismo određenu pesmu, ariju, operu, delo mogli da prenesmo na publiku, moramo da imamo svoje personalno iskustvo, mislim da je Marija tog iskustva imala na pretek. Ono što nekako začuđuje, ali izgleda potpisuje to nepisano pravilo, to je krhkost žene koja vlada scenama i kojoj se dive. Imala je sve! Slavu, slobodu, nezavisnost – njoj nije potreban „neko“ da je „podržava“, osim neko da joj da ljubav. Međutim, pitam se da li je tako moćnu ženu, koja je ipak umetnica pa samim tim i na život gleda pomalo fantazirajući o svemu, totalno zaludeo moćni brodovlasnik Onasis, koji je bio i više nego nefer prema njoj? Mislim da jeste. Da li je prestala da peva zbog njega i da vlada svetskim scenama? Jeste. Da li je ikad više mogla da bude ona umetnica virtuoznog glasa i tehnike? Nije. Verujem i da je svet napustila premlada zbog svojih ličnih nesreća i to mi deluje kao neka vrsta prokletstva. Nakon svega, nije ni Onasisa ni ljude oko njega život mazio, pa mi izgleda kao da zaista postoji neka ravnoteža, neki balans u životu, i da svako dobije baš sve onako kako je i zaslužio. No, u Marijinom slučaju to i nije neka uteha, s obzirom na to da tako vanredan talenat svet napustio rano, i to zbog nerećne ljubavi, i čoveka koji je nije bio vredan. Velika šteta.

Da li si i sama ikada poželela da se oprobaš u glumi, s obzirom na to da tvoj posao zahteva da glumiš na sceni?

– Jako! Zapravo, to je bila moja velika želja od srednje škole, kada sam na Nacionalnoj televiziji, nakon osvojenog prvog Zlata u pevanju, izjavila kako bih ja zapravo da budem glumica. To je bilo mnogo smešno. Na Royal College of Music sam imala glumu kao predmet ali i „speech“, gde smo recitovali, tako da imala sam priliku da učim malo i o tom putu umetnika. Tokom pandemije sam imala čast da par časova radim i sa sjajnom Dubravkom Drakić, koju obožavam, i koja me je upoznala sa vrlo korisnim štivom, koje svaki glumac mora da pročita. 

Omiljena glumica?  

– Ima veoma talentovanih kako pozorišnih tako i filmskih glumica kojima se divim, a i glumaca. Divim im se zbog toga što tako precizno i kvalitetno uče tekstove za zahtevne  pozorišne predstave i izražavaju emocije na filmu… U poslednje vreme sam odgledala nekoliko filmova sa Anne Hathaway i Emily Blunt, Penelopom Cruz i Scarlett Johansson. 

A operska pevačica? 

– Baš teško pitanje. Iskreno, neko ko me dva puta rasplakao pevanjem bila je Sondra Radvanovsky. Strašno volim emociju u njenom glasu. Naravno da volim Angelu Gherorghiu, Annu Netrebko i Elinu Garanču… Vrlo standardni odgovori, jer su u pitanju najpoznatnija imena, ali eto… To su žene koje su zaista napisale istoriju današnje opere. Naravno, ne mogu da zaboravim svoju mentorku i vanvremesnku divu Montserrat Caballe, koja je imala anđeoski glas i posebnu tehniku.

Početkom sledeće godine imaćeš debi u Cadogan hall-u u Londonu. Možeš li da nam kažeš nešto više o tome?  

– Cadogan hall je ostvarenje jednog od mojih snova – u srcu londonskog Chelsea, koncertna dvorana koja je ugostila brojne sjajne umetnike, orkestre, dirigente… Ne mogu da vam opišem koliko sam uzbuđena, srećna, ali i nervozna. Svesna sam da je to moj jako važan debi u Londonu i da zaista moram da dam maksimum u svakom smislu. Nastupam sa orkestrom, a moram da kažem da sam mnogo srećna što će gost na koncertu biti Robert Lakatoš sa kojim sam inače već imala  saradnju na par projekata, pa smo čak snimili i zajednički spot za pesmu „Por una cabeza“, koja ima višemilionske preglede na youtube-u.

Robert je inače virtuozni violinista koji nastupa svuda po svetu i interesantno je da svira na Stradivari violini iz 1709. godine, čija vrednost dostiže i vrtoglavih 10 miliona funti.  Ovo je takođe njegov debi u Cadogan Hall-u i srećna sam što delimo scenu.

Imaćeš i nekoliko koncerata u novootvorenom Bechstein hall-u u Wigmore streetu u Londonu. Kako izgleda nastupati u ovom gradu i da li sam London, kao grad i mesto u kojem živiš proteklih nekoliko godina, utiče na tvoj umetnički izraz? 

– London u svakom pogledu utiče na mene i personalno i umetnički. To je grad nepresušne inspiracije, noviteta, kultura, tradicije…. Sve je u Londonu. Toliko volim ovaj grad da se u poslednje vreme trudim da uvek podsetim sebe kada ustanem, da treba da sam zahvalna i srećna što se budim u njemu. Veliko zadovoljstvo mi pričinjavaju nastupi u Bechstein hallu, jer njihova ideja jeste popularizacija klasične muzike, pa je i sala potpuno urađena u modernom konceptu, sa bioskopskim sedištima, zvezdanim svodom lampica koje ukrašavaju plafon i digitalnim programima koji su kao slike na zidovima, više nema papirnih programa. 

Imala sam priliku da nastupim u novembru, a sledeći nastup je 17. januara. Jako se radujem. 

Prošle godine si u intervjuu za BURO. otkrila svoja omiljena mesta u ovom gradu. Imaš li neko novo?

– Pored galerija, muzeja, privatnih malih galerija, volim Waterstones knjižaru na Piccadillyju ili u mom kraju na King’s roadu, Maison Assouline. Volim parkove. Volim pabove, pogotovo u zimskom periodu. Volim Winter wonderland – luna park koji je otvoren tokom novembra i decembra. 

Tvoja profesija zahteva vrhunsku disciplinu. Imaš li slobodne trenutke kada uživaš u nekim „potpuno običnim“ stvarima poput šetnje gradom ili gledanja serija?

– S obzirom na to da su finalne pripreme za koncerte u Beogradu u toku, radim svaki dan, nemam slobodne vikende, ipak, uvek nađem momenat za sebe da prošetam do obližnjih parkova kojih ovde ima mnogo ili da uživam malo u nestvarno bajkovitoj novogodišnjoj dekoraciji koja je na svakom ćošku – sada je u Londonu najlepše. Grad je magičan i daje mi energiju da radim i napredujem. Veoma se radujem i brzom dolasku u Beograd. Kao i svaki umetnik, obožavam da idem u bioskope i pozorišta i da obilazim sve što ima vezu sa umetnošču. 

Možeš li da nam otkriješ možda neku novinu koja se očekuje na tvom već tradicionalnom koncertu na Kolarcu?  

– Pa, nisam sigurna, ako otkrijem, onda neće biti iznenađenje. Šalim se, trudimo se da svake godine bude nešto drugačije, da možda imamo neku kompoziciju koju publika ne očekuje…. Biće novina i biće jako lepo, ne samo zbog programa nego i sveukupnog doživljaja. Nadam se da ćemo ispuniti očekivanja publike i daćemo sve od sebe da uživajua i da ne izneverimo poverenje ove lepe tradicije. Ove godine je moj gost na koncertu divni bariton Vasa Stajkić, prvak opere Srpskog narodnog pozorišta, koji se raduje zbog prilike da se prikaže publici i drugačijim repertoartom. Premijerno ćemo izvesti jedan divan duet, ali neka to bude iznenađenje. 

Na svakom tvom koncertu na Kolarcu u publici je mnogo mladih, lepih, kulturnih ljudi. Na koji način se trudiš da operu, koja se percepira kao “ozbiljna umetnost” približiš mlađoj publici?  

– Mnogo mi je drago da ste to primetili. Zapravo, to mi je možda i najveći kompliment jer klasična muzika doživljava posebnu vrtu izazova, a to je kako se približiti mlađoj publici. Zato mi je drago što, pored edukovanih, malo zrelijih  ljudi u publici, koju mi je čast da vidim jer oni  imaju istančan ukus posle toliko godina slušanja raznih koncerata, vidim i mlađu publiku. 

Teško je zaista. Imamo poseban zadatak jer danas je publika preplavljena sadržajima sumnjivog kvaliteta za koji nema cenzure. Mlade generacije su izložene svemu i obaveza roditelja i društva je da im pokažu kvalitetnu muziku. Inače, i mi klasičari moramo da se prilagođavamo, da, na neki način, i mi budemo moderni. Trudim se tako što kombinujem program na koncertima – uvek zadržim jedan deo popularnih klasičnih numera koje potencijalno mogu da se dopadnu nekome ko prvi put sluša klasičnu muziku, a onda dodam i filmsku, latino, world muziku koju svi znaju, ali otpevanu mojom tehnikom. Srećna sam, a i moje kolege iz simfonijskog orkestra i profesionalnog hora koji me prati, ako uspemo da se pokažemo u svetlu koji će se dopasti široj publici i ako smo dodatno zainteresovali za klasiku ljude koji je nisu slušali. 

Koje arije bi mogao, na primer, da sluša tinejdžer, kako bi se zainteresovao za operu?

– Lično se trudim da kroz društvene mreže prikazujem svet umetnosti iz druge perpektive, kao nešto iskonski i trajno i dokazano kvalitetno, lepo, zanimljivo i blisko i današnjem svetu. Moj tim i ja se trudimo da videi sa koncerata na društvenim mrežama budu što atraktivniji, a da spotovi koje radimo imaju poruku… Kada je u pitanju opera, rekla bih da se danas režiseri trude da naprave moderne produkcije kako bi približili operu – svima. Nekad to rade vrlo uspešno, a nekad sa manje uspeha. Lično preporučila bih mladima da slušaju Cavalleriju Rusticanu, Travijatu, Turandot, Tosku, Karmen, jer muziku ovih opera obožavam. Sudeći po pregledima na Youtube-u arija Carmen je izgleda arija koju svi vole i ja je izvodim na koncertima upravo da bih napravila spoj između popularnih arija, pa onda prezentujem i nešto što široj publici nije poznato.

Šta Kolarac, kao prostor, i beogradska publika znače za tebe kao umetnicu? 

– Kolarac zaista obožavam. Akustika ovog vanvremenskog zdanja, hrama muzike, je izuzetna i to je najbitnija stvar za pevače, muzičare – kada osećate instrument na pravom mestu u telu. Zato je pravo uživanje nastupati u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. A kada govorimo o beogradskoj publici, malo je reći koliko sam zahvalna, srećna i zaista počastvovana što imam takvu podršku i toplinu publike. Prosto mi je neverovatno da su koncerti do sada uvek bili popunjeni do poslednjeg mesta. Nadam se da će tako biti i ove godine, kada je moj menadžment, Vissi d’Arte, odlučio da napravi dva koncerta – 28. i 29. decembra, jer se već par godina traži karta više. Moram da priznam da mi zato svake godine sve emotivnije padaju nastupi na Kolarcu i da osećam ogromnu dozu odgovornosti. I sada dok odgovaram na pitanje osećam uzbuđenje…

Kako reaguješ kada nešto ne ide po planu tokom nastupa? Da li imaš neke „tajne“ trikove da se brzo vratiš u formu?

– Na sceni se svašta može desiti, pogotovo što je glas, po mom mišljenju, nepredvidiv instrument. Može se desiti da je jednostavno suv vazduh u sali i da odjednom osećaj postane potpuno drugačiji nego kad vežbate bez publike. Po meni, to je najgore što može da mi se desi jer teško mogu da pomognem sebi na sceni. Potrudim se da izađem nakon te numere i popijem vodu. Eventualno, kratko uzmem GeloRevoice tabletice. Želim da probam i inhalator – neki pevači ga koriste za „hidrataciju“ glasnih žica, ali evo, do sada nisam. Ako govorimo o nekim drugim nepredviđenim situacijama, znam da u tom momentu mozak mora da reaguje u roku od manje od sekunde i sam sebi pomogne, tu već vladaju neki instinkti. Zaista se trudim da, iako se nešto „desi“, nastavim kao da se nije desilo i to je zaista jako važno jer pozitivne misli su krucijalne za dobar performans. 

Najbolji savet koji si dobila od mentora ili kolega tokom karijere? 

– Dobila sam jedan jako lep savet pre nekoliko dana od moje mentorke kada sam počela da paničim zbog toga što imam mnogo da vežbam i zato što sam prezauzeta. Rekla mi je samo „gledaj život danas, šta danas imaš da obaviš, u čemu danas možeš da napreduješ. Koliki god da je napredak bićeš zadovoljnija nego da razmišljaš šta treba da postigneš za 10 dana“. Mislim da je to suština života. Svi jako brzo živimo, lete nam dani i mislim da moramo često da se podsetimo da živimo u trenutku i u tom danu. Da smo prisutni. 

Najavi nam nešto za 2025?  

– Sledeću godinu će, sa sigurnošću, obeležiti debi u Cadogan hall-u u Londonu. Ponovo ću, kao što smo rekli tokom intervjua, nastupati u Bechestein hall-u, a intenzivno radim i na još jednom koncertu u Londonu o kom ću više znati uskoro. Osim toga, čeka me debi u Lisinskom u Zagrebu i tome se posebno radujem. U pregovorima smo i za neke projekte u Aziji. Hajde da kažem da ne mogu da predvidim šta me sve čeka, ali „pripremam teren“ za još neke lepe novitete. 

Fotografije: Igor Fain