Marina Abramović i (njena) digitalna besmrtnost: Umetnost u doba NFT kristala
Čini se da danas Marina Abramović više ne nudi svoje telo, već njegovu digitalnu senku.
U nekom ranijem, sporijem vremenu umetnosti, čin gledanja bio je dovoljan. Danas to nije slučaj – umetnost sve više zahteva interakciju, učestvovanje, “mintovanje”. A u tom pejzažu, gde umetnici kreiraju NFT-jeve, performanse u metaverzumu i sopstvene digitalne avatare, Marina Abramović – nekoć sinonim za telesnu prisutnost i umetnost bola – prešla je Rubikon. I to više puta.
Nakon decenija u kojima je njeno telo bilo glavno oruđe umetničkog izraza – od Rhythm 0 do The Artist is Present – danas se čini da Abramović više ne nudi svoje telo, već njegovu digitalnu senku. Njeni najnoviji projekti, od NFT dropova do “petodimenzionalnih avatara” i kristala transformacije, otvaraju pitanje: da li je ovo budućnost umetnosti, ili njen spektakularni kraj?
OD PERFORMANSA DO PLATFORME
Marina Abramović Element (MAE), pokrenut 2025. godine, nije prvi digitalni izlet umetnice – još 2021. lansirala je NFT verziju rada The Hero – ali ovaj projekat ide dalje. On kombinuje fragmente njenog stvaralaštva sa logikom video igara, tržišta kolekcionarskih tokena i ezoterije za masovno tržište. Elementi su podeljeni u tri segmenta: Art, Life i The Abramović Method. Korisnici prate uputstva, sakupljaju NFT-jeve, rešavaju lavirinte i na kraju dobijaju mogućnost da otključaju ultimativni “MAE token”, koji uključuje njenu digitalnu verziju kako izvodi “nove, nemoguće performanse”.
Ovde nije reč samo o fetišizaciji umetničkog nasleđa – reč je o potpunoj metamorfozi performansa u proizvod. U svetu MAE-a, nematerijalnost se monetizuje, a transcendencija postaje deo UX dizajna. Nema krvi, nema publike koja ćuti tri sata u MoMA-i, ali zato ima “kristala u telu” i napredovanja kroz dimenzije koje, prema Abramović, fizičko telo ne može da podnese.
AVATARASKA UMETNOST ILI POSTHUMANISTIČKI MARKETING?
U promotivnim izjavama umetnica tvrdi da digitalna umetnost omogućava novu vrstu povezanosti između izvođača i publike. “Interakcija publike je proces kroz koji se nematerijalnost može pretvoriti u energiju,” kaže ona. I zaista – njen avatar može neprestano da performira, bez umora, bez fizičkih ograničenja, besmrtan. Ali ako su performansi bili definisani upravo ograničenošću, ranjivošću i prisustvom, šta ostaje kada se ukloni ljudski faktor?
Abramović danas nije samo umetnica – ona je brend, metod, aplikacija, NFT kolekcija, set meditativnih vežbi koje možete skinuti sa WeTransfer-a. Njen rad se neprestano menja, ali osnovna provokacija ostaje ista: pomeriti granice toga šta umetnost jeste – i kako se ona doživljava.
Ipak, u ovom tehnološkom ciklusu, deluje da je pomeranje granica zamenjeno rebrendiranjem granica. Ako je ranije umetnost bila čin otpora, danas deluje da je dovoljno da bude “interaktivna”. Abramović koristi estetiku Web3 sveta da bi ponudila verziju svoje prošlosti i projektuje budućnost u kojoj performans ne zahteva prisutnost – samo internet konekciju i dovoljno kriptovalute.
ŠTA NAM TO GOVORI O UMETNOSTI SUTRAŠNJICE?
MAE možda deluje kao ekscentrična epizoda u karijeri umetnice koja je uvek izazivala podeljena mišljenja. Ali on je i simptom većih promena u savremenoj umetnosti – njene potpune digitalizacije i komodifikacije, ali i pokušaja da se smisao pronađe u fragmentima, avatarima i algoritmima.
Umetnost više nije samo galerijska praksa ili ekskluzivni čin telesnog izraza. Ona postaje igra, proces, aplikacija – i svako može da učestvuje, ako zna pravila. Ali kao i svaka igra, i ova dolazi sa svojim uslovima: ako ne mintuješ, ne postojiš.
I dok nas Marina vodi kroz pet dimenzija, možda je najvažnije pitanje: da li smo zaista spremni da umetnost – kao iskustvo, susret i bol – zamenimo digitalnim reprezentacijama?
Možda ćemo uskoro imati kristal u telu. Ali nećemo imati umetnika naspram sebe. Samo ekran.