U Kulturnoj stanici Svilara u Novom Sadu, 2. aprila, otvara se izložba Slikarstvo nesanice Nemanje Mate Đorđevića. Za svoj dosadašnji stvaralački opus Mate je dobio je brojna priznanja, od kojih treba istaći prvu nagradu za crtež Fondacije Vladimir Veličković, nagradu za podstrek slikarstvu francuske Akademije lepih umetnosti, nagradu za slikarstvo na 47. Zimskom salonu u Herceg Novom, nagradu Milan Konjović – Likovna jesen za slikarstvo u Somboru, nagradu rezidenta od godinu dana u studiju Francuske akademije Pierre David-Weill, drugu nagradu fonda za crtež francuske Akademije lepih umetnosti kao i nagradu za crtež Osten bijenale crteža u Skoplju.
U susret izložbi razgovaramo sa umetnikom.
Izložba nosi naziv „Slikarstvo nesanice“. Da li su slike nastajale u trenucima nesanice?
U jednostavnom smislu to je korisni citat izvučen iz teksa Јеаn-Luca Chаluмеаua o mom radu u svoje vreme, koje je doista davno iza mene, ali je aktivna. Da ne detaljišem previše – radio sam kroz sopstevo oponašanje sa ili bez analogije – ja praktično slikam permanentno godinama bez velikih pauza, pod ovim ili onim okolnostima. Kada to kažem, mislim na jedan krajnje “dosledan način” u formalnom smilu, koji je iznutra, za mene, jedan beskrajno složen proces u koji sam ja nesretno zaljubljen ili ako hoćete -imam monopol nad radnim materijalom moje lične strasti, što podrazumeva: slikati svakodnevno.
U kakvom raspoloženju su nastajala dela koja ćemo videti na izložbi? I koliko dugo su nastajala?
Radovi su nastajali naglo, u kontinuitetu, usmereni u pravcu ili, štaviše, u jednom sasvim drugom topiku ili ključu u odnosu na prethodnu izložbu. Podrazumevalo je da smisleno pokušam da jedan domet, onaj lični, razvežem. Kada to kažem mislim pre svega na perspektivu koja je varljiva, i da, upotrebim onu vrstu logike koja je na prvi pogled zamućena pred očima autora – izlaganjem se postavljaju pre bih rekao: pitanja, a ne odgovori! Materijal je rastao paralelno, može se reći već krajem prošle godine, iako je to godina koja je vezana za veliku izložbu u galeriji Salona Muzeja grada Beograda. Radovi pripadaju jednom kontinuitetu, no nisu do sada izlagani. A kada kažete raspoloženje, ja pomislim na ritam preispitivanja svog dečaštva, ne bih rekao „detinstva“, to je ipak velika reč! A ono je vezano pre svega za fasadnu sliku. Radovi su nastajali pod pritiskom života koji je kod svih nas manje više isti, a to raspoloženje može da se opise sa, recimo: živopisnost, nežnost, užas…
Istoričari umetnosti koji komentarišu vaše radove, one koje ćemo videti na izložbi, ističu motiv oka na slikama. Čije je to i kakvo je oko?
Oko je uznemirujuća stvar, mitološka i turobna istovremeno; prosto sablažnjava njegova konstantna vlažnost. Mesto je čudno, postavljeno je u slepoočnicu koja je jama lica. Iza cele te konstrukcije teče krv, pružaju se kapilari. Oči su spasonosne. To svakako nije oko čoveka, ali se na njega čitavo vreme referišem jer mi je lakše da od sopstvene telesnosti skočim na nešto što je, recimo, onostrano i nepoznato. Tako da, u nekom smislu to je inicijacija oka, koje ne pripada ni čoveku ni životinji, već slučajnom poreklu stvari. To i takvo “oko” je nepresušno, ono je reprodukovano do nivoa korisnog jezika, samim tim – simbol koji se uspostavlja je premašen i promašen, ja bih rekao u šali da je to Tajna služba (smeh!). A zapravo to su oči svih nas u najmanjoj – ekvivalenciji – manufakture – ogledanja, jedne fikcije ili mita, to je opažanje jednog registra iznutra i izvan, zapravo, jedan od mojih omiljenih mitova je grčki mit o Hipolitu, koji stoji iza ogledala ovog razgovora koji vodimo.
To je inicijacija oka, koje ne pripada ni čoveku ni životinji, već slučajnom poreklu stvari
Da li je izložba prodajnog karaktera? Da li se inače interesujete za to na kojim i čijim zidovima se nalaze vaši radovi, interesujete li se za njihovu sudbinu nakon što napuste vaš atelje?
Svaka izložba ima svoj karakter, tačnije efikasnost. Efikasnost izložbe najmanje zavisi od „prodaje radova“. U širem smislu kultura je ideološki efikasna ukoliko se izložba ureže kao događaj u širi kontekst, tačnije ona koja napravi idejni monopol “autora produktora” kako kaže Bendžamin. Nisam mnogo zainteresovan za sudbinu radova, iskreno mislim da je nužno imati tu distancu; sa druge strane – novac zapravo daje jednu refleksiju koja nije sama po sebi zadovoljstvo, već mogućnost da se u okvirima životnih operacija upotrebi iznutra, ali to su doista teme koje su pod steznikom našeg vremena koje je, manje ili više uvek kao i svako drugo vreme – teško za artiste.
Na koji zid ste najponosniji odnosno na mesto na kojem se nalazi neka od vaših slika?
Derrida to napominje kao „bezintersno sviđanje“ kao iskustvo nepostojećeg kraja ili “svrsishodnost bez svrhe” i iz tog ugla uistinu ima nešto izopačeno u celoj toj logici – posedovanja slike. Mogao bih da izvrnem vaše pitanje, pa da se pitam pre – koliko sam tužan jer se ne ostavlja ni najmanja šansa za ekvivalenciju radova takozvanog autora “drugog reda” u koje sam i sam prekršten. Mojih radova nema u ustanovama kulture, niti će ih biti. Oni su praktično “zabranjeni” i, samo da budem jasan, u tome nisam jedini. Svi mi svi znamo koje vrste formalnosti vladaju, kontinuirano. Ni više ni manje cela jedna generacija će tako biti zbrisana. To ne samo da je zabrinjavajuće i ne samo da šalje jednu užasnu poruku koja je nabujala od narcizma i luciferijanske arogancije „naših“ komesara, već je pretnja sama po sebi – u smislu da nije problem što je ta vrsta anti-kulture pod parolom “bordela koji gori-neka sagori-do temelja ali da sam ja na krmi-istog” već što je bordel postao luna-park za malu i veliku decu. To je zastrašujuće perverzno. Kad kažem kultura, mislim kultura u najširem mogućem smislu, od temena do nožnog prsta. Postoje primeri odluke koji bodre i ulivaju nadu, ali toga je s vremenom sve manje.
Mate, živite na relaciji Beograd – Pariz. U kom gradu vaši radovi nailaze na bolji odziv? A kako ta dva grada utiču na vaše stvaralaštvo?
Svakako sam u Beogradu, tačnije u Srbiji, načelno odatle delujem češće, zasad, i to je definitivno. Ta vrsta relacije je bila aktuelna u jednom periodu, no margina te retorike je zaživela jer zvuči atraktivno. Mislim da je umetnik gde god da stvara sadržaj sam po sebi “riblja kost” u grlu – mislim da ljudi prosto koriste iste podvodne naočare za ronjenje ako rone duboko… Sada sa ove distance mislim da su gradovi kao snovi napunjeni željama, strahom jednom varljivom perspektivom o životu – valjda to čini fantastična mesta – fantastičnim. U tehničkom smislu ni jedan grad nije uporediv sa prethodnim i-obratno! Što se tiče kulturnog galimatijasa istorije stvari su neuporedivo: nedostupne! Gradovi svakako utiču na pažnju sa pažnjom!
Šta neko ko je odavde treba da zna o umetničkoj sceni Pariza? Po čemu se ona razlikuje od ovdašnje?
Da slično kao i ovde boluje manje ili više od istih formalnosti, a to je da su gradovi i mesta za pamćenje jedna vrsta simboličnog znaka i da je jako važno da se jedna vrsta riznice u smislu muzejskog galimatijasa – jeste doista blago! To je ono uzvišeno samo po sebi jer naprosto u poređenju sa svim ostalim ne samo da nije dovoljno već je uvek malo. Tako su praktično zapravo arhivirali svoj grad -muzejima – iako je prakasa na terenu u istorijskom smislu bila ništa manje turbulentnija nego u nas. Treba sve te Muzeje pogledati – doista, ne previše, nego dovoljno! Ja sam lično malo iskvario oči gledanjem do tačke besmisla – imao sam u jednom momentu utisak da su mi Bobur i Luvr u predsoblju, što za ono vreme i nije bilo daleko od istine, u odnosu na mesto stanovanja. Ne bih pravio konparacije, prosto ta dva sistema su neuporediva -pogledajte samo budžet za kulturu ili mogućnost za atelje ove ili one prirode – to praktično kod nas ne postoji! Vidim da se tim povodom pokreću mladi – to me raduje i zdušno podržavam.
Šta vam pruža Pariz, a ne i Beograd, i obrnuto?
Upravo ono što sam prethodno rekao: pružio mi je uvid u jedno permanentnu upućenost, na tome sam beskrajno zahvalan. Znate ja pripadam onoj zakasneloj generaciji koju je sve moguće i nemoguće preskočilo. Nekad dosita pomislim da smo rođeni kao gubavci vezanih ruku – da ništa ne možemo i da smo rođenjem osuđeni na “beskonačno malo”. Za mene je to misterija do dana današnjeg, poput Svinginog osmeha, o čemu se to zapravo radi? Beograd se u istorijskom smislu sve više vulgarizuje, to nije više fikciija, to je fakt po logici fikcije. O mojim beogradskim danima, dijagnozama, zameni bubrega, a srce?, leži ceo jedan tragičan “roman”. Ali ja već dugo doista – nisam ljut, svidelo se nekom ili ne, ja sam “istorijskom građom” ovde ukopan. To nije vredno nadri ponosa – nije ni za poniženje, prosto je tako.
Kako su vaša dosadašnja priznanja i nagrade oblikovala vaš umetnički put – jesu li bile neke smernice, putokazi, da li su imale uticaja na vaše potonje umetničke ideje i izražavanje?
U ličnom smislu to je jedan oblik postojanja koji mi je dakako pomogao da, sa nepoverljivim čuđenjem ili osudom – u najbogatijem značenju te reči, pretvorim svoj rad ili, ako baš hoćete, biografiju, u opsenu ili neprijatnu „činjenicu“ sa jasnim utilitarnim ciljem – ako iščeznem to znači da nikad nisam ni postojao, pre svega u radu – ikonografiji. Tako to stoji ovde, socijalno, u okvirima mentalnog brloga kulture. Za mene lično to je sve zahtevalo multipliciranje, rađanje, dokazivot u glomaznom apendiksu opravdanog poverenja ili da se indefikujem sa apsolutnim radom – svugde!
U kojoj meri je Vladimir Veličković uticao na vaše stvaralaštvo?
Odgovoriću vam jasno: mišljenjem. Recimo da je Veličković voleo moje eruditivne reference, legitimno ili za nekoga “izmišljeno” krstio je moj crtaž kao izniman i virtuozan (kakva čast!), a talenat, bar tada po njemu – izvan reda! Zajedno smo se sastajali u mišljenju da je referenca oslonca ne sasvim u tradicijalnoj funkciji izražavanja već da se time objašnjava savim precizno: raspravlja, koriguje jedan čin u radu koji ne samo da nije u protivrečju sa slikarskom tradicijom već dokazuje sa izvesnom radošću intenzitet jedne ideje koju smatramo sopstevenom, a potpuno je podhranjena na aršinama istorije slike ili crteža – ne samo moguća već i nužna. Mi smo komunicirali na ravnoj nozi – to je za mene bi veliki kompliment! Na to sam gledao stidljivo u okvirima sopstevene zagrade, skrušenosti, skromno (što nije dobro po sebi niti je na ceni!). Nažalost, to njegovo visoko mišljenje o meni mi je zamalo odrubilo glavu jer je počelo da imobilizuje jednu iskrenu nemoć (…) tačnije vrtoglavo je spuštalo rampu, već varvarski podeljenih štihova, ko je generalismus: crteža, slike ili skulpture u Srba. Za mene lično, to je nešto što bi trebalo da ostane izvan mitologeme o autoru, a najčešće je vezano za neformalno druženje, postupke etc.