Meša Selimović, „Derviš i smrt”: Čovek koji traži pravdu postaje opasan čovek

Postoje pisci koje čitamo da bismo pobegli od stvarnosti, ali postoje i oni koji nas, bez milosti, vraćaju u stvarnost. Meša Selimović je za mene uvek bio među ovima, drugima. Njegove rečenice retko teše, ne uljuljkuju, ne ulepšavaju svet – naprotiv, seciraju ga do srži.

PRAVDA NIJE ONO ŠTO ŽELIMO DA BUDE

Kada sam prvi put čitala Derviš i smrt od Selimovića, bila sam sigurna da će mi roman ponuditi određene životne odgovore. Tačnije, da će mi dati širi uvid u to kako pravda funkcioniše. Umesto toga, usledila je noćna mora, a ja sam dobila sam more novih dilema. Ahmed Nurudin, glavni junak romana, postepeno shvata ono što ni ja tada nisam želela da prihvatim: pravda nije apsolutna. Dakle, ona zavisi od konteksta, od moći, od onih koji je sprovode i od onih koji je iščekuju.

To je bila prva lekcija. Pravda nije ni slepa, ni neutralna, kako sam je ja posmatrala. Pravda ima ruke i noge, i lik. Pravda nije ideal, već instrument, i to instrument koji ne zavisi od istine, već od interesa.

SISTEM PRAVDE NIJE ISTO ŠTO I PRAVDA

Koliko puta sam čula: Bitno je izgraditi pravedan sistem, da postoje zakoni koji se poštuju. A onda pročitam kako Nurudin pokušava da spase svog brata ne od vlasti, nego od „pravde“, kako nailazi na zidove birokratije, kako mu niko ne nudi odgovore, kako pravda uvek nekako završi u službi vlasti, a ne običnog čoveka. Pravedan sistem i pravda nisu sinonimi. Pravda na papiru nema veze sa pravdom u životu.

ČOVEK KOJI TRAŽI PRAVDU POSTAJE OPASAN

Još jedna misao koju sam ponela jeste da svet ne voli one koji previše insistiraju na pravdi. Ahmed Nurudin na početku veruje u institucije, u red i poredak, čovek je koji je tako vaspitan i odgajan. Onog trenutka kada počne da se bori za pravdu, suočava se sa sopstvenim padom. Gorka istina. Nema ništa opasnije od onoga ko insistira na pravdi u društvu koje se održava na kompromisima, dogovorima ili podmuklom ćutanju.

Ljudi vole da pričaju i pripovedaju o pravdi, ali kad neko zaista krene da se bori za istu, obićno pod vođstvom lične tragedije, često uviđa svu apsurdnost procesa i neminovno se miri sa činjenicom da je u borbi, neretko, potpuno sam.

SELIMOVIĆ O PUTU KOJIM IDE PRAVDA

Ipak, Selimović nije pesimističan. Pravda u njegovim delima čini se teško dostižnom, neuhvatljivom i često nedostižnom. Ali, pisac ističe jedno – mogućnost na lični izbor.

Možemo da budemo deo nepravednog sistema, možemo da ćutimo, a možemo da pokušamo da uradimo ono što je ispravno, čak i onda kada nam pravda nije zagarantovana.

Nije lako biti pravedan u svetu koji to nije.

Ali možda se suština i ne krije u tome da pobedimo, već u tome da ne postanemo isti kao oni protiv kojih se borimo.

Meša Selimović nas uči da smisao života ne leži u pravdi, nego u potrazi i borbi. U samoj činjenici da nismo samo prihvatili okolnosti koje su nam nametnute.

– Pravda, rekao je jednom, mi mislimo da znamo šta je to. A ništa nije neodređenije. Može da bude zakon, osveta, neznanje, nepravda. Derviš i smrt – Selimović.

Foto: Pinterest