Miloš Đukelić: Kako je film „Nestanak Jozefa Mengelea“ stigao do glavnog programa Kanskog filmskog festivala

Postoje filmski festivali i postoji Kanski filmski festival. U značaj ove prestižne filmske manifestacije imala je priliku da se uveri i BURO. redakcija, koja je ove godine s ponosom isticala činjenicu da se srpsko ime našlo na listi filmova glavne selekcije. Naime, reč je o ostvarenju Nestanak Jozefa Mengelea Kirilla Serebrennikova, koje kao koproducent potpisuje Miloš Đukelić. O filmu koji se bavi skrivanjem jednog od najozloglašenijih zločinaca 20. veka, šta to znači za njegovu karijeru, ali i za srpsku kinematografiju, razgovaramo sa producentom.

BURO. „Nestanak Jozefa Mengelea“ je, posle dugo vremena, prvi film koji ima i srpski potpis na listi producenata, a da je u glavnoj selekciji Kanskog filmskog festivala. U kojoj meri vam to znači kao producentu i šta mislite da je presudilo da baš ovaj film bude izabran?

Miloš Đukelić: Zasluga pre svega ide reputaciji i kvalitetu reditelja Kirilla Serebrennikova koji je već veteran Kanskog filmskog festivala. Limonov, Žena Čajkovskog, Petrov grip, Leto... da nabrojimo samo neke od filmova sa kojima je bio u takmičarskom programu Kana. Tako da ovo nije veliko iznenađenje. Ipak, ni za koga nikada nije garantovano da će biti selektovan. Ove godine prijavilo se preko 2000 filmova. Dvadesetak u glavnom programu. Ja sam jedan od koproducenata i ne bih prenaglašavao svoju ulogu u ovom projektu. Uprkos tome, ono što je meni velika satisfakcija jeste da sam bio u poziciji da učestvujem ne samo u organizaciji i izboru ekipe, to jest pravljenju svojevrsne hemije tima, nego, u velikoj meri, i kreativno u njegovom stvaranju, u toku priprema, snimanju i montaži. Baš onako kako ja zamišljam producentski rad. Nekoliko meseci sam stajao uz monitor sa Kirilllom i to je neprocenjivo iskustvo.

Učestvovanje u glavnom programu Kana, zaista je uspeh o kome sam kao producent mogao samo da maštam. To znači mnogo i za moju dalju karijeru i izbor projekata u koijima mogu da učestvujem, a mislim da je bitno i za našu kinematografju i ugled našeg filma. Nisam siguran samo u to koliko mi umemo da se grupno oslanjamo jedni na druge i iskoristimo ovo kao zamajac za promociju domaćeg filma, a ne samo kao individualni uspeh.

BURO. Kako je došlo do ideje da se radi baš ova priča?

Miloš Đukelić: Reč je o uspešnoj knjizi Oliviera Gueza, koja je dobila niz nagrada u Francuskoj. Prevedena je i kod nas. Mengele je kao istorijska ličnost uvek bio intrigantan, a priča o njegovom skrivanju je skoro kao neki politički triler. U ovom trenutku velikog ratnog sukoba u Evropi, ali i na Bliskom istoku, krize demokratije i ljudskih prava, ekstremne ideologije se povampiruju, teorije zavere su u punom zamahu, i bitno je baviti se posledicama svega toga i na opštem i na ličnom nivou… Antisemitizam je, nažalost, opet aktuelan i kroz tu patologiju se prelama društvena klima i sve kontradikcije u svetskoj politici i kolektivnom nesvesnom i strahovima. Ovo jeste film o Mengeleu, ali je isto toliko i film o ljudima koji zaneseni ideologijom, ubeđeni da su izabrani i da rade nešto za opšti napredak, tako lako zaborave bazičnu ljudsku dobrotu i saosećajnost. Čineći zlo ne samo da uništavaju tuđe živote nego gube i sebe same i život im postaje pakao. Nestajenje Jozefa Mengelea nije samo film o njegovom bekstvu od kazne i pravde, nego i o nestajanju samog begunca, zločinca, ličnosti koja nema saosećanje prema drugima. Od drugih možes bežati, ali od sebe ne možes pobeći. Za mene i mog brata, koji je isto radio na ovom filmu, ovo je u određenoj meri i lična tema jer je nas deda preživeo koncentracioni logor Aušvic i eskperimente zloglasnog doktora.

BURO. Priča o Mengeleu nosi snažan istorijski i moralni „teret“. Koji su bili najveći izazovi u radu na ovom filmu? Ovo je film koji govori o zlu, ali i o suočavanju s prošlošću – šta želite da publika ponese iz sale kad izađe sa projekcije?

Miloš Đukelić: Kako napraviti dovoljno komunikativan film, a opet dubok i slojevit? Kako savladati priču u kojoj je glavni lik monstrum sa kojim se prirodno kao gledalac identifikujete i pokušavate da ga razumete, a ujedno i lik sa kojim ne želite da se identifikujete? Zadržati distancu, a razumeti. Kao da sam gledalac mora da se, poput Mengelea, bori sa svojim saosećanjem i pokušajem da ga nema. Da li svako od nas može da postane surovi psihopata? U kojoj meri je Mengele posledica svoje genetike, a u kojoj okolnosti? Da li psihopate mogu da vole? Da li i kako mi volimo psihopate? Postaviti pitanja, a ne samo dati odgovore. Ovaj film nije žvaka za oči i ne očekujte zabavu, već preispitivanje, ponekad sigurno i osećaj mučnine i gađenja, iako sama priča ima elemente kvalitetnog trilera i porodične drame… Naglasio bih fascinantan rad direktora fotografije Vladimira Opelijantsa kao i rediteljski virtuozno izvedene dugačke kadrove sekvence. Zanimljiv i kvalitetan film na više osnova. Ali i film koji nije na prvu loptu i navodi na razmišljanje.

Kako savladati priču u kojoj je glavni lik monstrum sa kojim se prirodno kao gledalac identifikujete i pokušavate da ga razumete, a ujedno i lik sa kojim ne želite da se identifikujete?

BURO. Možete li podeliti nešto više o samom snimanju – na kojim lokacijama je sniman film, koliko je trajalo snimanje, neku zanimljivost sa atmosfere na setu?

Miloš Đukelić: Film smo snimali nekoliko meseci u Letoniji I Urugvaju. U Letoniji smo sagradili repliku Aušvica, a U Urugvaju smo imitirali Brazil, Argentinu i Paragva. Ekipa je bila raznolika… Nemci, Francuzi, Rusi, Ukrajinci, Letonci, Jevreji, Meksikanci, Portuglaci, Brazilci, Čileanci, Argentinci, Urugvajci i mi iz Srbije… Prilagodljivost i brzo snalaženje u nepoznatom je bio kvalitet koji je bio neophodan i cenjen u toku ovog filma. Iskreno, uživao sam u tome. Prava avantura. “Beograd je svet” mi je bilo često na pameti.

BURO. Kakav je odziv publike i industrije na prve projekcije – kako su reagovali inostrani distributeri, agenti, kritičari?

Miloš Đukelić: Raznoliko. Tema je teška i ne očekujte da nasmešeni izađete iz bioskopa, ali mislim da je ovo film koji vas promeni nakon gledanja. Imali smo duge ovacije u sali i film smo prodali vrlo brzo i uspešno. Poznavaoci Serebrennikova kažu da je možda reč o njegovom najboljem i najsloženijem filmu do sada, ali ima ljudi naviknutih na linearnije pripovedanje i na identifikaciju sa likovima, na prvu loptu, koji su posle gledanja filma pomalo zbunjeni. Kao gledalac, ja obično imam jednostavniji ukus za film – preferiram emocije, a ne intelekt, i očekujem dobru zabavu na velikom platnu, ali sam u ovom filmu uživao u bioskopu, dobio emocije, iako ne uvek prijatne, imao dovoljnu dozu misterije, intrige i zapleta. Kao gledalac sam uživao i u fotografiji na nivou likovnosti… Pun doživljaj. Ali, hajde da kažemo da sam ja previše subjektivan. No, tu je moj sin Lav, koji ima 17 godina, i koji je bio sa nama na premijeri, a koji je rekao da mu, uprkos skoro dva i po sata trajanja filma, on ni u jednom trenutku nije bio dosadan i da mu se, uprkos teškoj temi, dopada, toliko da bi ga gledao opet.

Za mene i mog brata, koji je isto radio na ovom filmu, ovo je u određenoj meri i lična tema jer je nas deda preživeo koncentracioni logor Aušvic i eskperimente zloglasnog doktora.

BURO. Koji su vam sledeći planovi – na čemu trenutno radite i šta biste voleli da realizujete?

Miloš Đukelić: Trenutno sa još dvojicom stranih producenta spremam horor film koji po vizuelnom ključu podseća na Stranger Things, a po postavci i atmosferi na Karpenterove filmove. Zanimljivo je da smo izabrali da film režira sin Metjua Modina, a da njegova ćerka igra glavnu ulogu. Snimanje bi trebalo da se realizuje u Srbiji krajem septembra i u oktobru.

BURO. Šta vam u ovom trenutku predstavlja najveću satisfakciju? Priznanje festivala, reakcija publike ili nešto sasvim treće?

MIloš Đukelić: Najveću satisfakciju mi pruža osećaj koji se javi kada zagrlim svoju porodicu i vidim osmeh na njihovim licima. Sve drugo je put do toga.

Fotografije: Lični album