Nikola Petrović o filmu „Mudbrick“: „Balkanski inat je odličan materijal za horor“

Režiser i scenarista Nikola Petrović je u januaru domaćoj publici predstavio svoj film „Mudbrick: Kult mrtvih„, porodičnu dramu sa primesama horora. U filmu vodeće uloge tumače Andrew Howard, britanski glumac poznat po radu sa Nolanom, kao i Philip Brodie, Kamka Tocinovski, Joakim Tasić i Dušica Nastova.

„Mudbrick“ je film koji je privukao pažnju pre svega zato što je inspirisan istinitom pričom, odnosno zločinom koji se odigrao u selu Činiglavci u Pirotu posle Drugog svetskog rata. Nikola Petrović je o tom zločinu slušao od svojih baka i deke, koji potiču iz tog sela – a sada je jezivu i potresnu priču o raskolu u jednoj porodici pretočio u film koji odiše sablasnom atmosferom.

Nikola je za BURO. otkrio kako je tekao put ovog filma od produkcije do publike, zašto se istinski horor krije u porodici, ali nam je najavio i svoje buduće projekte.

NIKOLA PETROVIĆ: INTERVJU O FILMU „MUDBRICK: KULT MRTVIH“

Film „Mudbrick“ je premijerno prikazan 16. januara i već nekoliko dana je u bioskopima. Kakve su prve reakcije publike?

– Nisam baš znao kako će naša publika da reaguje, jer niche film, nije baš za svakoga. Da li će stići do nekoliko desetina hiljada gledalaca ili ne, to već ne mogu da znam, ali ljudi koji su gledali imaju lepe stvari da kažu o filmu. Ovo nije klasičan horor, već mi je mnogo njih nakon što ga je pogledalo reklo da je težak, kao i da ih je “uradio” na emocije.

Od samog početka nastajanja filma, bilo je predviđeno da će se prikazivati na stranim tržištima. Možeš li nam reći nešto više o tome?

– Kada sam napisao scenario i kada smo glumce angažovali za film, imali smo agente koji su nas predstavljali u Americi za prodaju filma. Tako da je namera oduvek bila da film bude za strano tržište, pa tek kasnije da dođe u naše bioskope – što se i desilo, ali je vremenski razmak bio malo veći nego što smo želeli. Film je trebalo da izađe 2022, ali smo čekali festivale – ulazili smo u uže krugove za Sundance i Toronto festival, ali nažalost nismo prošli. Onda je film izašao u decembru u Americi na Amazon Prime i Apple TV+ platformama, a od 16. januara je u bioskopima u Srbiji.

Vodeće uloge tumače britanski glumci Andrew Howard i Philip Brodie. Kako je došlo do saradnje sa njima?

– Upoznao sam ih na seriji američke produkcije koja je snimana u Beogradu, bio sam asistent produkcije. Nekako smo se baš skontali i pitali su me na čemu radim, a u tom trenutku sam završavao svoj prvi film, koji je trebalo da izađe na FEST-u. Oni su se prijatno iznenadili i ispričao im o scenariju za “Mudbrick”. Napisao sam prvu verziju scenarija i poslao im, a njima se dopalo što je autentično, što je zasnovano na istinitom događaju i što je to moja lična priča. Vrlo su lepo reagovali i poželeli su da budu deo toga.

„Mudrick“ je inspirisan istinitom pričom o zločinu, odnosno bratoubistvu – recite nam nešto više o tome?

– Taj događaj se desio posle Drugog svetskog rata – moj rođeni deka je poznavao tu porodicu, čoveka koji je gurnuo svog brata u jamu zbog kuće, odnosno nasledstva. Taj čovek je umro pre desetak godina, a pre toga je odrobijao kaznu i vratio se da živi u toj kući, koju je silom dobio. Jezivo je da je takav događaj istinit. Što se tiče paganskih rituala u filmu, želeo sam da prikažem baštine koje ljudi do sada nisu imali prilike da vide. Mnogi ljudi ne znaju da smo mi bili pagani do IX veka, a nije sramota reći da mnoge običaje vučemo baš od starih Slovena.

Zašto ste odabrali da prikažete baš kult boga Velesa u filmu?

– Iza svakog boga postoji neki kult. U fiktivnom selu u mom filmu, stanovnici se klanjaju Velesu, jer je to bog koji je izuzetno naklonjen zemljoradnicima. Veles nije zla figura, on je vrlo neutralan, a kasnije, kada je hrišćanstvo postalo dominantno, on je polako postajao kao đavo. U našem filmu, on ostaje neutralna figura, tu je da pomogne i jednoj i drugoj strani.

Horor u filmu „Mudbrick“ zapravo potiče iz porodice. Zašto ste odabrali takav kontekst?

– Svi smo imali neko zlo unutar porodica, manje ili veće. Tužno je što smo svi negde mogli da pokažemo kakvi ljudi možemo da budemo i šta nas sve natera da budemo zadrti i da se inatimo. Pomislio sam baš kako bi naš balkanski inat mogao da se lepo prikaže kao tragedija i kao nešto što je dobro za horor film.

Snimali ste film u vašem rodnom selu. Kako je izgledalo to iskustvo?

– Snimao sam film baš u selu gde se dogodio zločin i išli smo baš do jame Propas u koju je brat gurnuo brata. Veoma volim to selo, svako leto sam provodio tamo i slušao ne samo tu priču, već i razne druge tragedije nakon Drugog svetskog rata. Tu je blizu granica sa Bugarskom, a Bugari nisu baš bili naklonjeni nama. Ali, sve u svemu, ta priča o dva brata me je baš potresla – to me je s godinama, kako sam i sam doživeo neke raskole u porodici, navelo da se malo dublje pozabavi tom temom i porodicom uopšte. Snimati u tom selu bilo je veoma lepo, kuća mog ujaka nam je bila baza, tako da je vladala intimna atmosfera. 

Vaš prvi film „Psi umiru sami“ takođe se dešava u ruralnom okruženju, kao i „Mudbrick“. Zbog čega često birate takvu sredinu?

– Skoro sam napisao još jedan horor scenario koji se dešava u gradu, pa se drugar našalio sa mnom i rekao da ne može da veruje da ćemo konačno snimati u urbanoj sredini. To sigurno dolazi iz moje potrebe za bekstvom iz grada, jer me dosta umara. Mislim da sredine koje nisu urbane mogu da donesu nešto veoma lepo, atmosferično, neistraženo – kada snimaš u Beogradu, sve znaš i sve ti je poznato. A kada odeš negde, novo je i sveže, lepo je za videti, kao što je lepo videti i neke nove glumce. Svaki se bavi nekom tragedijom – “Mudbrick” se bavio tragedijom bratskog odnosa, a drugi, novi scenario se bavi toksičnim odnosima u braku. Da li će to biti moj sledeći film ne znam, ali voleo bih da se oprobam u različitim žanrovima – satiri, komediji.

Koji režiseri su najviše uticali na vas?

– Veliki sam fan Christophera Nolana, jer je on režiser koji nelinearnost na veoma dobar način koristi kao narativnu strukturu. On je u tome veštiji od bilo toga – kada je snimio prvi film, “Memento”, bio je sličnih godina kao ja, a to je neverovatno. A tu su i Tarkovski, Žulavski, volim evropske reditelje, ali me je američka kinematografija uvek privlačila. Nolan je, na primer, uradio dobru kombinaciju nezavisnog filma i blokbastera.

Šta bi, prema vašem mišljenju, bio recept za uspeh domaćih filmovima na globalnom tržištu?

– Mislim da treba da se obrađuju lokalne teme, ali da imaju globalni uticaj, da mogu univerzalno ljudi da se poistovete sa njima. Iznenadio sam se da se mnogo ljudi u Americi poistovetilo sa bratskom pričom koja dolazi iz Srbije – iako je vezana za kuću koja nema veze sa njihovim standardom i načinom života, dirnula ih je. Bitno je da lokalne stvari probamo da internacionalizujemo, jer ćemo na taj način doći do šire narodne mase. Ljudi treba da budu hrabri, da se isprobaju u raznim žanrovima, a verujem da ćemo tako doći do uspeha u inostrantvu.

Fotografije: Stefan Đaković; Aleksandar Ljubičić