Dok sam išla u Muzičku školu Mokranjac u Krunskoj ulici, imala sam svoje malo izrežirano bekstvo od “očekivanog”: umesto kuċi, posle časova solfeđa išla sam u park kod Skupštine, sama. Tu bih sela na klupicu i gledala u jedan određen ulaz na Andrićevom vencu.
Kiša, sneg, noć, pozivi drugarica da idemo negde… Ništa nije moglo da mi poremeti tajni ritual. Jer, u tom ulazu je živela neka moja izmišljena priča, nešto duboko nesvesno i opasno privlačno, a daleko zabavnije nego se vratiti u „običan i normalan“ svet.
Onda sam posle nekolko godina na TV-u gledala film “Neka druga žena” i videla moju zgradu iz parka kao glavnu lokaciju gde Gaga Nikolić krišom ide da istraži kod koga tu njegova devojka Merima Isaković dolazi i zašto nešto uporno krije.
Inače, Gaga je u tom filmu vozio „Spačeka“ po Beogradu, na rukama je imao kožne rukavice, i u skoro svim kadrovima imao farmerke i teksas košulju ili crnu majicu.
Gagi sam kasnije ispričala koliko sam bila mala dok sam na klupi prekoputa baš te zgrade zamišljala da ću jednog dana, kada porastem, ipak nekom da ispričam taj moj izmaštani scenario
Muzička škola Mokranjac koristila je još jednu fenomenalnu zgradu gde smo imali časove klavira, u Ulici Kneza Miloša, pa sam stalno trčala do Krunske na solfeđo i usput po malo gviruckala ko ulazi u moju zgradu i da li se nešto u međuvremenu promenilo.
Možda još neko od vas ima svoja tajna mesta u Beogradu i izmišljene priče vezane za zgrade, ulaze ili dvorišta, ali to mesto više nije bilo moje otkad sam gledala film. Poremetili su mi autentičnu izvornu inspiraciju, a Gagi sam kasnije ispričala koliko sam bila mala dok sam na klupi prekoputa baš te zgrade zamišljala da ću jednog dana, kada porastem, ipak nekom da ispričam taj moj izmaštani scenario.
