Olivera Bacić Dragičević o pozorištu, teretu i Jugoslaviji kao lekciji

Pozorište pokušava da pronađe novo lice, publika se pita da li je scena još uvek mesto istine i baš u toj klimi pojavila se predstava koja ne pita za popularnost forme, već za emociju.

Balkan ekspres, novi mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, upravo je jedna takva priča, sa korenima duboko usađenim u kolektivno sećanje, ali interpretirana sa svežinom energijom koju unosi nova generacija glumaca, sa strašću i neskrivenim poštovanjem prema vremenu iz kojeg dolazi.

U središtu ove interpretacije je glumica Olivera Bacić Dragičević u ulozi Lee, precizna, snažna, emotivna, ali i hrabro nežna.

Za Oliveru uloge su susreti koji je menjaju, a pozorište nije samo mesto, već utočište, ogledalo i istina koja diše između replika i publike. U razgovoru koji sledi, ne govorimo samo o veličini mjuzikla Balkan ekspres, trinaestogodišnjoj Lei, niti o ansamblu koji čini više od 80 ljudi – mada su sve ove stavke veoma važne kada se govori o kvalitetu mjuzikla. Sa njom govorimo i o životu koji se, upravo kroz teatar, pretače iz ličnog i izmaštanog u univerzalno, kolektivno i lekovito.

Razgovaramo o ulozi koja je izazvala strah, o iskrenosti, ljubavi i ženskoj snazi, o umetnosti koja ne daje odgovore, već postavlja pitanja i o tome koliko nas još uvek može dotaći jedan dečiji glas sa scene.

BURO: Kada pogledate unazad, koja Vam je uloga najviše promenila način na koji doživljavate glumu? Da li postoji neki lik koji je ostavio „trag“ u Vašem životu i van pozorišnih dasaka?

Olivera Bacić Dragičević: Trudim se koliko mogu da unazad ne gledam. Svaka uloga ostavi neki trag. Zapravo, što sam starija, shvatam da nije pitanje šta ta uloga ostavi, nego šta donese u tvoj život i život gledaoca. Za sada, svaka mi je donela sve veću ljubav prema ovom pozivu. Pozivu… Pa da, gluma jeste „zov“.

BURO: Kako birate projekte? Da li biste voleli da se pojavite u nekoj konkretnoj predstavi?

Olivera Bacić Dragičević: Nije floskula kad kažu: Šta je tvoje, doći će. Još uvek se vodim time da se pronađemo. Da me nađe, da je nađem. Da se sretnemo… Susret bih izdvojila kao poseban kriterijum u ovom trenutku.

BURO: Kada se osvrnete na svoj glumački put do sada, šta smatrate svojim najvažnijim profesionalnim izborom i postoji li nešto što biste danas uradili drugačije?

Olivera Bacić Dragičević: Apsolutno ništa. Srce je sve.

BURO: Šta je po vašem mišljenju najveća uloga pozorišta danas?

Olivera Bacić Dragičević: Uloga pozorišta je jedna neuništiva konstanta koja vekovima postoji. Korektiv? Verovatno jeste. Uvek jeste negde to bilo pozorište. Ali ne samo to, i ne prvobitno. Pozorište je i utočište, praštanje, prihvatanje, beg, uzvišenje. Njegova uloga pripada gledaocima da je nose.

BURO: „Balkan ekspres“ je film koji nosi specifičan istorijski kontekst (period post-Jugoslavije). U kom smislu smatrate da će tematika biti relevantna za sadašnji trenutak?

Olivera Bacić Dragičević: Sve što nosi sa sobom period Jugoslavije ima neizbrisiv trag za sve nas, pa čak i za nas koji nismo živeli ili smo samo rođeni u to doba. To je tematika koja je uvek „moderna” na našim prostorima. U ovom slučaju, žanr je – lekovit. Dobre stvari nikada ne bivaju zaboravljene. Njihovo oživljavanje, u ovom slučaju Balkan ekspres, je čista katarza na daskama.

BURO: Lik koji tumačite, trinaestogodišnja devojčica Lea, je kroz svoju životnu priču povezana sa temama siromaštva, ratnih trauma i života na socijalnim marginama. Kako vam se čini da današnji mladi ljudi percipiraju te teme?

Olivera Bacić Dragičević: Lea je ogledalo današnje čistote, tereta koji joj ne pripada, ali ga nosi. Mislim da današnji mladi ljudi jako dobro razumeju te teme.

BURO: Zanimljivo je što Lea postepeno otkriva svoju seksualnost i emocionalnu zrelost. Da li smatrate da su takvi ženski likovi postali ređi u savremenim predstavama?

Olivera Bacić Dragičević: Ne bih se složila da je u njenom slučaju baš postepeno. Njoj je sve odmah i sada. Životinjski nagon za preživljavanjem, koga nije svesna baš zbog svoje nezrelosti. Mislim da, kako vreme ide, ženski likovi su sve više zastupljeni na tu temu i u svakom smislu. Srećna sam zbog toga.

BURO: Kako ste se pripremali da „uđete u ulogu“ trinaestogodišnjakinje? Koji je bio vaš najveći izazov?

Olivera Bacić Dragičević: Svaka priprema je specifična. Ova sa sobom nosi malu dozu straha. Plašila sam se da sam izgubila dečju naivnost. Moja ćerka Vasilija me je razvedrila i pomogla mi u građenju ovog lika. Hvala, Vasilija.

BURO: Kako biste opisali Lein odnos prema društvu u odnosu na svoje lične vrednosti?

Olivera Bacić Dragičević: Slične smo tu negde… Čestitost, iskrenost – pa dokle stignemo. I ona i ja.

BURO: Rekli ste da ste veliki fan „Balkan ekspresa“. Kako vam se čini prelazak ovog kultnog dela u formu mjuzikla? Šta očekujete od predstave?

Olivera Bacić Dragičević: Prelazak u ovu formu, još kad je u pitanju mjuzikl, je izazov za nas koji smo radili na tome i dar svima koji dolaze. I ljubiteljima mjuzikla i onima koji to nisu. Hvala reditelju Darijanu Mihajloviću i mom pozorištu na Terazijama.

BURO: Za kraj, ako biste mogli trenutno da promenite jednu stvar u društvu ili politici koja utiče direktno na umetnost i pozorište, šta bi to bilo?

Olivera Bacić Dragičević: Imam tu privilegiju da sada u ovom trenutku zajedno sa svojim kolegama živim – sve neophodne promene!

Foto: Arhiva pozorišta na Terazijama, Filip Shobot