Peggy Guggenheim – najpoznatija kolekcionarka u istoriji umetnosti, nikad nije bila poznata samo po svojoj umetničkoj zbirci – kupovala je jedno umetničko delo na dan, ali sa istom strašću volela je i umetnike – iza sebe je ostavila priče o brojnim ljubavima, ali i ekscentričnom životnom stilu.
Rođena u Njujorku 26. avgusta 1898. godine, kao kćerka Benjamina Guggenheima i Florette Seligman, odrastala je okružena porodičnim bogatstvom koje su stvorili roditelji njenog oca – Jevreji švajcarskog i nemačkog porekla, krajem devetnaestog veka, baveći se rudarstvom i preradom metala, posebno srebra, bakra i olova, dok je njena majka poticala iz ugledne bankarske porodice. U aprilu 1912, Peggyin otac je stradao na Titaniku, tokom svog prvog putovanja iz Engleske u Sjedinjene Američke Države.
Nakon odrastanja u Njujorku, Peggy Guggenheim je poput mnogih Amerikanaca u to vreme putovala u Evropu. Prvi put je otišla 1921. godine, zahvaljujući tadašnjem suprugu (ocu njeno dvoje dece, Sindbada i Pegeena, koji je postao umetnik), gde se našla u samom srcu pariske boemske i američke izgnaničke društvene scene. Mnogi od njenih poznanika tog vremena, poput Constantina Brancusija, Djune Barnes i Marcela Duchampa, postali su njeni prijatelji za ceo život.
Kada je 1938. Peggy otvorila galeriju u Londonu, Guggenheim Jeune, u trideset devetoj godini započela je karijeru koja će značajno uticati na tok post-ratne umetnosti. Njen prijatelj Samuel Beket je nagovarao da se posveti savremenoj umetnosti jer je to „živo biće“, a Duchamp ju je upoznao sa umetnicima i naučio je, kako je rekla, „razliku između apstraktne i nadrealističke umetnosti.“ Prva izložba predstavljala je dela Jeana Cocteaua, a druga je bila prva samostalna izložba dela Kandinskog u Velikoj Britaniji, nakon čega su usledile samostalne izložbe.
Prvo delo koje je Peggy Guggenheim kupila za svoju kolekciju bila je skulptura Jeana Arpa, Glava i ljuštura (oko 1933). 1939. Peggy je smislila „ideju otvaranja modernog muzeja u Londonu“, sa britanskim istoričarem umetnosti Herbertom Readom kao njegovim direktorom. Muzej je trebalo da bude formiran na istorijskim principima, a lista umetnika, sastavljena od strane Reada, a kasnije revidirana od strane Duchampa i Nelly van Doesburg, udovice holandskog umetnika Teoa van Doesburga, postala je osnova njene kolekcije.
Peggy nije bila kolekcionarka, nego muzej
Četrdsetih godina XX veka Peggy napušta projekat za muzej u Londonu i seli se u Pariz, gde je revnosno je kupovala dela za svoju kolekciju – rešena da „kupuje po jednu sliku dnevno.“ Dobavila je mnoga remek-dela tokom tih turbulentnih vremena, uključujući dela Georgesa Braquea, Salvadora Dalíja, Roberta Delaunaya, Pieta Mondriana i Francisa Picabie… Iznenadila je Fernanda Légera kada je kupila njegovu sliku Ljudi u gradu (1919) baš na dan kada je Hitler napao Norvešku. Nabavila je Brankusijevu pticu u prostoru (1932–40) dok su se Nemci približavali Parizu i tek tada odlučila da pobegne iz grada u južnu Francusku. U julu 1941. godine, Peggy beži iz okupiranog Pariza i vraća se u Njujork, zajedno sa decom i Maxom Ernstom, koji će nekoliko meseci kasnije postati njen drugi suprug.
Peggy Guggenheim i Max Ernst
Lista Peggynih ljubavnika navodno uključuje preko 1000 muškaraca. No njena prva biografija, objavljena 1946. pod naslovom „Iz ovog veka“, originalno je trebalo da nosi naziv „Pet muževa i neki drugi muškarci“. U njoj piše da je fantastična Peggy bila privučena njihovim intelektom i strašću koju su osećali prema umetnosti, a kada su je upitali zašto joj se dopao Ernst, nemački dadaista i nadrealista, odgovorila je:“Zato što je tako lep i zato što je tako poznat.“
I Ernst je imao podjednako bogat umetnički i ljubavni život. Rođen u Kelnu 1891. godine, prvobitno je studirao književnost i istoriju umetnosti u Bonu, počevši istovremeno da, sam, uči slikarstvo, izlažući slike na različitim umetničkim izložbama od 1912. godine. Nakon služenja u Prvom svetskom ratu, vraća se iz Kelna i pridružuje se dadaističkom pokretu. Od 1922. živi u Parizu, slikajući, crtajući i vajajući, okrećući se nadrealizmu. Dela Maxa Ernsta bila su izložena klevetama i osudi, ubrzo nakon što je Hitler preuzeo vlast u Nemačkoj – 1937. izložena su javnom podsmehu na izložbi pod nazivom Degenerisana umetnost. Napušta nadrealiste 1938. i povlač se iz javnog života – beži u Portugal preko Španije i konačno odlazi u SAD 1941, zahvaljujući Peggy, kojom se ženi nakon nekoliko meseci.
Drugi Peggyin brak, ovaj sa Maxom, nije bio dugačak, ali ni turbulentan kao neke njene veze. Trajao je samo pet godina, ali je bio ispunjen ljubavlju i poštovanjem. Za Ernsta, Guggenheim prezime značilo je stabilnost i napredak u karijeri, ali je Peggy navodno zaista bila zaljubljena u njega – što ju je dovelo do još jednog neuspešnog braka. Napustio ju je 1945. godine zbog slikarke Dorothee Tanning – sa kojom ga je upoznao niko drugi do Peggy.
Peggy je 1942. otvorila galeriju The Art of This Century na West 57th Street u Njujorku. Kako bi pomogao ženi da pronađe umetnice za njenu prvu izložbu u tom prostoru, Max Ernst je posetio stan Dorothee Tanning da pogleda njena umetnička dela – i ostalo je … jedna od njegovih pet velikih ljubavnih priča.
Fotografije: Pinterest
