Sve niti pirotskog ćilima u predstavi „Tanka pređa srcem se tka“

Tanka pređa srcem se tka, po tekstu Mine Milošević i Olge Dimitrijević, u režiji Olge Dimitrijević, produkcija je Narodnog pozorišta Pirot koje je nedavno gostovalo u Beogradu.

Predstava tematizuje simbol grada Pirota i tog kraja – pirotski ćilim, njegovo nastajanje, krize, razvoj, obezvređivanje. Olga Dimitrijević u centar svoje predstave stavlja niti – one koje koristimo za ćilim, one kojima se povezujemo sa ljudima, one kojima se povezujemo sa svojim precima. Šta su danas naše niti i ka kome one idu? Pirot je grad koji je geografski pozicioniran jako zanimljivo, koji je bio usputna stanica mnogih, koji nosi onu vrstu autentičnosti koja polako umire u globalizmu. On prirodno podseća na Markesove redove, on sa sobom nosi neki čudni, nikad viđeni Mediteran, iako nema more. Jezik tog grada je razigran, topao, veseo i poseban. I u svemu tome – ćilim. I u svemu tome – žene, tkalje, pletilje. Između svih njih su niti.

Pirotski ćilim postao je u jednom trenutku ekonomski stožer, sloboda za mnoge žene tog kraja i izvozni proizvod.

Predstava nas vodi tim putevima, svi glumci nastupaju iz pozicije pripovedača, a ne likova. Ovakav dramaturško-rediteljski postupak u fokus stavlja pričanje priče, još jedne od stvari koja polako postaje prošlost, a nužna je čovekova potreba. Priča o pirotskom ćilimu priča je o ekonomskoj nezavisnosti žena, o specifičnom zanatu – bojandžiliku – koji se prenosio sa kolena na koleno, o motivima koje su imali svoje značenje i donosili tepihu simboliku. Scenska sredstva su svedena i u centar stavljaju pripovedanje. Na sceni je veliki kvadratni okvir sa pređama, glumci se nekad dobacuju nitima, simboli sa tepiha se koriste kao rekvizita i kače na niti. Na samom kraju predstave tepih se prostire na sto, na koji se poziva publika i počinje slavlje.

Nit se tako baci i među gledaoce.

Tanka pređa srcem tka je predstava koja dominira u svojoj scenskoj svedenosti i grana priču. Ona zahteva aktivno slušanje i promišljanje klasnog položaja zanatlije. Njihovo umeće i znanje sem što je zahtevalo naporan rad, zahtevalo je i sposobnost da svoj proizvod prodaju. Koliko je tepih, kilim ili ćilim bio važan deo kuće? Kako je postajao neodvojivi deo nasleđa da bi se u poslednje dve decenije sveo na to da bude potrošna roba? Koliko je važnost prirodnih materijala potpuno obezvređena? Da li se ekonomskim ubijanjem zanata ubilo i žensko pravo na autentičnost, izbor i ekonomsku nezavisnost?

Na kraju, predstava o pirotskom ćilimu je preispitivanje prava na izbor.

Pirotski ansambl nastupa ubedljivo unutar okvira koji mu je dan. Oni nam pričaju priču, mi iz publike slušamo. Priča je njihova ali nam je jako dobro približe. Sagledavanje jedne tako jednostavne stvari a zapravo toliko komplikovane – ćilima – jasno poručuje da gotovo sve uz umeće može postati scenska priča.

SVE NITI PIROTSKOG ĆILIMA

Društveni trenutak koji živimo jako često nam ukida pravo na jednostavnost. Na priču, šoljicu kafe, na lepotu nekomplikovanja. Tanka pređa srcem tka, sa scene donosi upravo to. Nepodnošljivu lakoću igre, nepretencioznost pričanja priče, izlazak iz lokalnog okvira sa nečim toliko autentičnim. Niti su svuda, niti moraju da idu ka drugim ljudima, ručni rad je spašavao generacije od dosade i gubljenja vremena, ali i otvarao prostor slobode za ono što se u najširem smislu zove – ženska priča. Priča o pirotskom ćilimu i ova predstava umetničko su svedočenje gde možemo biti, koji su nam dometi i koliko smo dužni da negujemo autentičnost. Ona nam je data kombinacijom geografije i gena. Naša dužnost je da je zalivamo kao neku autohtornu biljku. Iz takve autentičnosti nastaju ove predstave, naizgled male i sakrivene od očiju šire javnosti, a toliko velike.

Fotografije: Narodno pozorište Pirot PROMO