Osećaj da si negde između: Razgovarali smo s Ivonom Mitić o predstavi „Beograd-Berlin“
Predstava „Beograd-Berlin“ po tekstu Maje Pelević je prvi autorski projekat Ivone Mitić i Lazara Tešića, a poslednji put je odigrana u SKC Baza početkom aprila. Ivona i Lazar su i glumci i režiseri predstave, koju producira Pozorište PATOS iz Smedereva.
„Beograd-Berlin“ je nesvakidašnja predstava, koja govori o rascepu i podeljenosti, o večnoj dilemi između odlaska i ostajanja, o generacijama koje su dovedene pred teške odluke, neumitno preslikane i na njihov unutrašnji, intimni svet. Takođe, predstava već neko vreme „živi“ među publikom, dok još uvek traži nove putanje, pa smo tim povodom razgovarali s Ivonom Mitić.
Kako nam je otkrila, „Beograd-Berlin“ ne pokušava da ispriča jednu, jasnu priču, već da uhvati osećaj, razapetost između dva grada, dva konteksta i, možda najviše, dva unutrašnja stanja. Dva grada nisu samo geografski pojmovi, već neka vrsta unutrašnjeg prostora – mesta gde se sudaraju identiteti, očekivanja i lični izbori.
U razgovoru s Ivonom, saznali smo kako je tekst Maje Pelević oživeo i preobrazio se.
Ivona Mitić o predstavi „Beograd-Berlin“
Maja Pelević je predstavu pisala ranih dvehiljaditih, ali je uvek aktuelna. Šta je čini pričom koja ne zahteva vremensku odrednicu?
Aktuelizuje je činjenica da se ne oslanja na konkretan trenutak, već na osećanja i pitanja koja se stalno ponavljaju. Teme poput odlaska, pripadanja, identiteta i potrebe da negde ‘budeš svoj’ nisu vezane samo za rane dvehiljadite, one su prisutne u svakoj generaciji. Predstava ne daje konačne odgovore, već ostavlja prostor za preispitivanje. A i zar smo izašli iz dvehiljaditih?
Kažete i da prostor železničke stanice nije slučajan. Zašto?
Železnička stanica je prostor prolaza, susreta i rastanaka, ali i čekanja. Tu ljudi nisu u potpunosti ni tamo odakle dolaze, ni tamo gde idu. Između ostalog, ranije je i postojala pruga Beograd-Berlin.
Šta simboliše Beograd, a šta Berlin, u snovima, strahovima i nadanjima Njega i Nje?
Beograd je prostor iz kog junaci ne mogu da pobegnu jer nosi njihovu prošlost, njihove navike, strahove i sve ono što ih određuje čak i kada pokušavaju da to odbace. On je jedino što im je zaista poznato.
Nasuprot tome, Berlin postoji više kao ideja nego kao stvarno mesto. U njihovim snovima on je obećanje promene, slobode i nekog „drugog života“, ali baš zato nosi i rizik razočaranja, jer je izgrađen na projekciji, a ne na iskustvu. I možda je baš tu najvažnija napetost: što Berlin izgleda kao izlaz iz Beograda, ali ono od čega zapravo pokušavaju da odu ne pripada nijednom gradu. Zato pitanje nije gde će stići, nego da li uopšte mogu da pobegnu od sebe.
Naglasili ste i da je Majin tekst ostavio dovoljno prostora rediteljima i glumcima da se mogu koristiti bilo kojim sredstvima. Kako ste vi to interpretirali i iskoristili?
Situacije i jezik koje Maja koristi su veoma životni, i na prvi pogled rečenice mogu delovati jednostavno, ali upravo tu leži izazov i prilika. Pažljivo smo pristupili svakoj reči, istraživali šta ona nosi i kako je možemo iskoristiti. Budući da smo radili i kao glumci i kao reditelji, morali smo sagledati tekst i sa jedne i sa druge strane, što je ponekad bilo izazovno, ali uvek veoma inspirativno. Igrali smo se sa granicama realnosti i fantazija, projekcijama vizuala i našim koreografskim deonicama.
Šta ste naučili prilikom „kopanja” po tekstu, a šta njegovim oživljavanjem na sceni? Mislite li da ste ga savladali, ili vam se i dalje čini kao izazov?
Dok smo se bavili iščitavanjem teksta, njegovom obradom i analizom, imali smo utisak da stalno izmiče nekom konačnom razumevanju. Naučili smo da tekst može da funkcioniše više kao prostor pitanja nego kao skup odgovora, posebno kada se bavi temama identiteta, distance i osećaja da si negde između.
U izvođenju smo prihvatili neizvesnost koju tekst nosi i igramo se s njom. Ne mislimo da smo tekst savladali, i možda je baš to najvažnije što smo naučili, da neki tekstovi ne traže da budu ‘osvojeni’, nego da im se stalno vraćaš. I svaki put otkriješ nešto što ranije nisi mogao/la da vidiš, verovatno zato što se i ti u međuvremenu malo promeniš.
Rekli ste i da „volite kada publika aktivno učestvuje u stvaranju smisla”. Postoje li neke dimenzije ove priče koje su vam se otkrile tek kroz izvođenja?
Kroz izvođenja postaje jasno da priča ne pripada samo nama na sceni, već se istinski oblikuje tek u susretu s publikom. Iz razgovora posle izvođenja, primetili smo da publika često vrlo slojevito tumači scene i situacije u kojima se On i Ona nalaze, ne samo kroz njihov odnos ili emocije, već i kroz potencijalne pretpriče i unutrašnje živote likova. Taj proces otkriva da smisao predstave nije fiksna kategorija, već se stalno kreira i transformiše kroz percepciju i imaginaciju publike. Dijalog sa publikom postaje sastavni deo same umetnosti.
Možete li nam predstaviti bliže Pozorište Patos i najaviti neke buduće projekte?
Pozorište Patos je smederevsko pozorište koje ove godine slavi 40 godina postojanja. Za nas, 40 godina umetničkog delovanja tek je početak. Patos se stalno stalno transformiše i stalno izaziva granice pozorišta, i u tome je njegova snaga i sloboda. Decentralizacija i otvorenost prema različitim prostorima i zajednicama za nas je ključ, jer verujemo da umetnost ne sme da bude vezana samo za jedno mesto, već da treba da se širi i živi u pokretu. Što se tiče budućih projekata, predstavu Inner Lights, koja je deo Eyes Shut teatra (Teatar zatvorenih očiju/Senzorno pozorište za odrasle slepe i slabovide osobe) igramo 26. aprila u Skupu u Novom Sadu, a 27. aprila u Beogradu u prostoru Naše more.
Iz insajderske perspektive, šta biste izdvojili i otkrili našim čitaocima s alternativne pozorišne scene?
Što se tiče nezavisne scene, besramno ćemo spomenuti Ja sam Gola voda i (Muš)kost u grlu, Brina kolektiva, projekte u kojima igramo, jer se igraju retko (usled „velike podrške“ nezavisnoj sceni ), ali kada se igraju-bude posebno. Takođe, Holopartizanke Četa štab-a iz Novog Sada, U potrazi za domom Anđelke Nikolić, i Ostrvo devica Đurđice Đurović. I ovaj izbor nije fer napraviti jer je teško izdvojiti par projekata od toliko talentovanih umetnika sa nezavisne scene.
Gde ćemo i kada moći da gledamo „Beograd-Berlin”?
Trenutno nemamo stalnu ‘stanicu’ za Beograd–Berlin. Naša predstava je u stalnom kretanju, gostujemo i istražujemo nova mesta gde možemo da je prilagodimo i oživimo. To znači da publika može da je vidi na različitim lokacijama u zavisnosti od programa i prostora, i zapravo nam je drago što predstava funkcioniše kao nešto fleksibilno, što se stalno preobražava. A za naredna igranja, čitaoci nas mogu zapratiti na Instagramu, kako bi pratili našu putanju.