“…Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;
Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni”
(Desanka Maksimović, Prolećna pesma)
„Prolećna pesma“ prvi je dugometražni autorski film rediteljke Natalije Avramović. Film je snimljen za svega devet dana, u tri grada i dve države – Beogradu, Kragujevcu i na Adi Bojani. Dobio je nekoliko nagrada, za najbolju žensku ulogu nagrađena je Mihaela Stamenković na Festivalu del Cinema d’IDEA u Rimu i Filmskom festivalu u Sopotu, a na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji film je dobio treću nagradu za scenario i Specijalnu nagradu žirija novinara i filmskih kritičara.
U kritikama ovo debitantsko autobiografsko ostvarenje predstavljeno je kao emocionalno-seksualni rolerkoster koji prati život Petre, samohrane majke i rediteljke koja preispituje i traži sebe. Ja bih rekla da je ovo je film o buđenju, samospoznaji, skidanju okova i slobodi, ispričan svedenim, emotivno intenzivnim filmskim jezikom u crno-beloj tehnici koji vas možda na trenutke podseti na onaj iz filma Ida Pawela Pawlikovskog. Gledajući ga, imate osećaj da listate intimne video stranice nečijeg dnevnika, razmišljajući istovremeno i o događajima koji su vas oblikovali i probudili.
O ovom autentičnom, i pre svega ženskom filmu, razgovarala sam sa Natalijom Avramović koja ga je pisala, režirala i radila produkciju.
Zašto crno bela tehnika?
U ovom slučaju kada je isprepleteno više priča, a pratimo deo života jedne osobe, crno-bela slika nam olakšava da pratimo radnju i oslobađa priču i likove od dodatne kategorizacije, jednostavna je, svedena, klasična na onaj stari holivudski način, a opet čini da približi gledaocima autentičnost trenutka iz života jedne žene.
Kako ti vidiš umetnički film, šta on mora da ima?
Da li je nešto pravi umetnički film i autorski, to se oseti. Umetnost je retka i skupa stvar, pri tome ne mislim na novac već na talenat koji imaš ili nemaš, i na ozbiljan i težak rad kako bi stvorio najbolje uslove da umetnost nastane. Umetnik se rađa, umetnik se ne postaje. Umetnost pravi razliku u tvom biću, ona ga čisti i daje poseban sjaj.
Da li radiš na nečemu novom?
Spremam prvi međunarodni ženski filmski festival kod nas, koji će u Beograd dovesti deset međunarodnih žena sa svetske filmske scene i pružiti priliku ljudima ovde da se upoznaju sa njihovim radom. Takođe, napisala sam scenario za drugi film, i polako ulazim u proces realizacije istog.
