Autorka filma “Prolećna pesma”: Žena ima prava na greške i na slobodu
“…Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;
Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni”
(Desanka Maksimović, Prolećna pesma)
"Prolećna pesma" prvi je dugometražni autorski film rediteljke Natalije Avramović. Film je snimljen za svega devet dana, u tri grada i dve države – Beogradu, Kragujevcu i na Adi Bojani. Dobio je nekoliko nagrada, za najbolju žensku ulogu nagrađena je Mihaela Stamenković na Festivalu del Cinema d'IDEA u Rimu i Filmskom festivalu u Sopotu, a na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji film je dobio treću nagradu za scenario i Specijalnu nagradu žirija novinara i filmskih kritičara.
U kritikama ovo debitantsko autobiografsko ostvarenje predstavljeno je kao emocionalno-seksualni rolerkoster koji prati život Petre, samohrane majke i rediteljke koja preispituje i traži sebe. Ja bih rekla da je ovo je film o buđenju, samospoznaji, skidanju okova i slobodi, ispričan svedenim, emotivno intenzivnim filmskim jezikom u crno-beloj tehnici koji vas možda na trenutke podseti na onaj iz filma Ida Pawela Pawlikovskog. Gledajući ga, imate osećaj da listate intimne video stranice nečijeg dnevnika, razmišljajući istovremeno i o događajima koji su vas oblikovali i probudili.
O ovom autentičnom, i pre svega ženskom filmu, razgovarala sam sa Natalijom Avramović koja ga je pisala, režirala i radila produkciju.
Koliko ima tebe u filmu? I koliko ti je bilo teško da balansiraš između svih tih uloga?
Ovo je moje prvo dugometražno autorsko delo, ne računajući studentski film "Lilit". Uživala sam u svim segmentima njegovog nastanka i iskustvo koje sam imala stvarajući ovaj film će ostati, sigurna sam, kao nešto najdivnije i najnevinije što sam radila do sada, a verujem i od sada. Mislim da će moj stvaralački proces i pristup ostati uvek isti, jer me je "Prolećna pesma" naučila da stvari treba raditi iz srca i duboko iz stomaka, da je tada, kakav god bio rezultat na kraju, jedino to važno, disati istovremeno i život i umetnost.
Priča je autobiografska i vrlo lična, u nastanku i pisanju scenarija, jako sam se trudila da moje sećanje na ne tako davne događaje ostane netaknuto egom ili nesvesnim težnjama da nešto bude lepše ili drugačije od onoga kako se zaista dogodilo, to je bio moj način da se suočim sa mojom ne tako pohvalnom stranom, kako bih prepoznala lične demone i našla način da ih pobedim. Pre filma, ja sam bila jedna vrlo zapostavljena žena i samim tim nezadovoljna, kada sam to shvatila, krenula sam u svesnu borbu za sve ono što mi je nedostajalo da se ponovo osećam voljeno, pre svega da samu sebe volim, podržavam i ostvarim. Verovala sam da mogu da uspem u tome, i jesam. Niko ne može biti svestan snage koju nosi u sebi, potencijala kojim smo svi darovani dok se ne nađe u situaciji iz koje izgleda da nema izlaza. Ja sam metaforički rečeno iskočila iz aviona, i padobran se sam otvorio. Posle tog iskustva, sve se promenilo, shvatila sam da je u meni moć.
Koliko u Srbiji ima prostora za autorske filmove?
U Srbiji nema mnogo prostora za autorstvo kada je u pitanju film. Svi mi koji upisujemo i završavamo umetničke akademije, to radimo jer se u tim godinama adolescencije osećamo drugačije od ostalih i imamo potrebu da to nešto što je u nama, tu kreativnost spoznamo i negujemo, oblikujemo školujući se za to. Nakon završenog faksa, mali je broj onih koji nastavljaju tim putem. Uglavnom se ljudi zapošljavaju gde mogu kako bi obezbedili svoju egzistenciju, a na umetnost zaboravljaju. Možda im i nije bila toliko bitna. Ja sam jedva čekala trenutak da svoju umetnost živim i radim. U meni je postojalo to nešto što nisam mogla da zanemarim, ili što se nije dalo zanemariti, jer bih samu sebe sabotirala i ono što je moj odgovor na egzistencijalna pitanja moga bića. Danas svi gledaju zaradu i isplativost. Meni je emocija bitnija, originalnost u izrazu, autentičnost onoga od čega si satkan, pokušaj i trud da se nađe neki novi put koji će biti tvoj i koji će te razlikovati u moru istog, dosadnog, već viđenog.
U jednom intervjuu rekla si da je ovo pre svega jedna ženska priča. Šta ona podrazumeva?
Ženska priča za mene je priča koja se ozbiljno, slojevito i na pošten način bavi ženom, njenim unutrašnjim svetom, ali i spoljašnjim okvirima i realnostima sa kojima se ona suočava. To za mene znači iskreno, duboko, svestrano, bez kompromisa, licemerja i lažnog, površnog i samoreklamnog, samo sebi svrsishodnog. Ja sam ozbiljna žena i umetnik i ne koketiram sa ženom u sebi, već predano, kao rudar u rudniku ili poljoprivrednik na njivi, sa zasučenim rukavima ulazim duboko u podsvesno, na tom putu ostavljam sebe, ženu u sebi, muškarca u sebi, možda ostaje samo to dete, i onda ga puštam da se igra i igra i igra, a ta igra je i srećna igra i bolna i svakakva, iznosim iz tog mraka sve darove koji će doneti i meni i drugima pogled u područja skrivena a blagorodna, koja osvešćuju, preobražuju i donose mir na kraju.
Svako se u sebi sastoji od anime (ženskog) i anumusa (muškog). Svi smo i jedno i drugo, ne do kraja ni žena ni muškarac… Sebe osećam kao bespolno biće kada stvaram, a i van toga. Svi mi smo ljudi, isti, osećajni i krhki, želimo iste stvari, hoćemo srećne dane, ispunjenost. U svakoj priči ako je dovoljno dobro napisana, svako može pronaći deo sebe i u tome je lepota umetnosti. Zato je umetnost plemenita. Dušu i duh uvek treba negovati.
Postoji jedna scena u filmu koja je alegorija slobode i kao takva je predivna i jaka. Nećemo previše otkrivati onima koji film nisu gledali, ali šta je za tebe sloboda?
Sloboda znači osećati se dobro u svom telu, u svojoj porodici i okolini, u svojoj zemlji i bilo gde na svetu. Ranije sam drugačije doživljavljavala šta znači biti slobodan. Slobodu sam tražila u pogrešnim stvarima, u raznim krajnostima, nemirima. Sloboda je u miru, u ispunjenim danima, slobodnom pokretu, govoru, oslobođenim mislima i delima. U sreći, u dobroti, u lepim manirima i normalnosti. Danas je izgleda najteže biti i ostati normalan, a sloboda nam to daje. Rad na sebi nam pomaže u prevazilaženju ljudskih nesavršenosti i osvajanju dobrobiti koje svi zaslužujemo.
Tvoja glavna junakinja je samohrana majka. Šta misliš koliko su predstave ovakvih ženskih likova u kinematografiji generalizovane, a koliko je samo majčinstvo kao tema kompleksno?
Ne znam koliko su generalizovane, svako otkriva deo te uloge na svoj način, kako je vidi i šta mu je bitno da pokaže. Kad sam se bavila ovom pričom, ja nisam unapred i ciljno odlučila kako ću prikazati sebe, pa ni i u ovoj ulozi, već sam samo pisala svoja dešavanja i scene iz realnog života, pa su se tako i našle scene sa bivšim mužem koji je s vremena na vreme bio tu, i naravno scene sa detetom sa kojim živim. Pošto sam u tom periodu bila dosta aktivna i imala puno društvenih događaja na kojima je trebalo da budem, to je bio početak leta i letnjeg raspusta, dete nije bilo sve vreme sa mnom. To tako ne izgleda većim delom godine kada dete ide u školu i kada smo usmereni jedno na drugo sve vreme osim vikenda, kada se bavim njime i pored svih dnevnih obaveza, posla, posla van posla i ostalog. Muškarcima je tu mnogo lakše jer su uglavnom sporedna uloga u odgajanju deteta i imaju mnogo više slobodnog vremena da se bave drugim stvarima i poslom, dok se za ženu podrazumeva da uvek treba da bude tu za dete. Ali ti si mu majka, u značenju da na tebe pada najveća odgovornost i da se od tebe sve očekuje. Otac znači isto što i majka. Roditelj je isto.
Mislim da sam bila prilično iskrena u "Prolećnoj pesmi", jer sam prikazala i tu drugu stranu žene koja i pored toga što je majka, ona je i svoja, i vodi i druge živote, i bori se sama sa sobom i prolazi kroz svoje intimne trenutke koji su samo njeni, lični, i mislim da treba što više primera da imamo u našoj kinematografiji kao što je ovaj, kako bi razbili tu famu da biti majka ne znači savršenstvo i idiličan prikaz žene majke, već treba iskreno i bez srama pokazati da žena ima prava i na greške i na slobodu da traži sebe, a ne da se automatski prihvata svih uloga koje joj društvo nameće.
Ono što mi se takođe dopada je što koristiš muške likove da nadograde ženske, da ih bliže objasne. Uglavnom je suprotno i žene se koriste kao te koje su tu samo zarad centralnih muških figura. Šta za tebe znači “muški oslonac” i kako si želela da ga prikažeš u filmu?
Petru sam pokazala u osetljivom trenutku u životu kada ostaje bez oca od koga je imala veliku podršku, a već je neko vreme razvedena. Ona u svim tim okolnostima nije ni svesna svoje tuge, nedostajanja ljubavi i muškog oslonca. Ceo film ide iz njene perspektive i njenog ugla, tačke postojanja. Ona dakle, i takva, i nesigurna i borbena, prolazi kroz svakodnevne situacije iz života i reaguje na njih onako kako sam ja reagovala u datim okolnostima. Prema tome, sve ostale uloge i likovi koje Petra susreće su tu zarad nje, ja se ne bavim njima toliko koliko njom, jer ona polazi iz mene i nju zaista dobro poznajem, imam i pravo da koliko god duboko treba da idem sa njom to i uradim, odgovaram samo sebi. Što se tiče ostalih likova, iako su sporedni, iz njih isto izvlačim onu esenciju koja je potrebna da ih predstavim jasno, ali oni, u ovakvoj strukturi pričanja priče, još jasnije govore o njoj kakva je i otkrivaju je sa svih strana, u poslu, kao majku, bivšu ženu, prijateljicu i ljubavnicu. Mislim da sam uspela da Petru kao glavnog ženskog lika predstavim izuzetno i do detalja, sa svim njenim težnjama, strahovima, tripovima u glavi. Mislim da su retki tako dobro napisani likovi, a pogotovo ženski. Ja ću nastaviti da se bavim ženom kao glavnom heroinom svog života, trudiću se kao i ovde, da bez kompromisa prikažem slojevito njenu psihu, emotivni balans i disbalans, seksualni i intimni svet, ali i njene poroke...
Zašto crno bela tehnika?
U ovom slučaju kada je isprepleteno više priča, a pratimo deo života jedne osobe, crno-bela slika nam olakšava da pratimo radnju i oslobađa priču i likove od dodatne kategorizacije, jednostavna je, svedena, klasična na onaj stari holivudski način, a opet čini da približi gledaocima autentičnost trenutka iz života jedne žene.
Kako ti vidiš umetnički film, šta on mora da ima?
Da li je nešto pravi umetnički film i autorski, to se oseti. Umetnost je retka i skupa stvar, pri tome ne mislim na novac već na talenat koji imaš ili nemaš, i na ozbiljan i težak rad kako bi stvorio najbolje uslove da umetnost nastane. Umetnik se rađa, umetnik se ne postaje. Umetnost pravi razliku u tvom biću, ona ga čisti i daje poseban sjaj.
Da li radiš na nečemu novom?
Spremam prvi međunarodni ženski filmski festival kod nas, koji će u Beograd dovesti deset međunarodnih žena sa svetske filmske scene i pružiti priliku ljudima ovde da se upoznaju sa njihovim radom. Takođe, napisala sam scenario za drugi film, i polako ulazim u proces realizacije istog.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
