Pretraga

Branka Katić: \"U posvećenosti i delanju je spas\"

Branka Katić: "U posvećenosti i delanju je spas"

Tekst: Nataša Gvozdenović

Foto: Dragana Udovičić,
Vesna Lalić

Branka Katić jedna je od najvoljenijih glumica na ovim prostorima. Živi na relaciji Beograd London. Pleni mešavinom vedrine i profesionalnosti. Od nedavno članica ansambla Beogradskog dramskog pozorišta, glumica sa ozbiljnom internacionalnom karijerom, počasna ambasadorka UNHCR-a za prava izbeglica. Kroz razgovor koji je pred vama govorimo o važnosti podrške, odgovornosti koju joj donosi uloga ambasadorke, o uporištima koje nalazimo u sebi i oko sebe, o tome kako je važno grliti sve stvari oko sebe.

Branka Katić: "U posvećenosti i delanju je spas" (фото 1)

Postali ste počasna ambasadorka za prava izbeglica UNHCR-a, imenovala vas je i vaš kapacitet za empatiju prepoznala šefica Predstavništva UNHCR-a Frančeska Boneli. Kako se odnosite prema toj važnoj novoj ulozi koju ste dobili?

Osećam odgovornost i počastvovana sam prilikom da pomognem. Već smo neke lepe stvari uspeli da ostvarimo. Još uvek i mnogo učim. Mislim da bi bilo dobro da i naša šira javnost shvati da postoji razlika između izbeglica, koji u većini slučajeva dolaze kao porodice, iz područja razorenih ratovima i koji zaista nemaju gde da se vrate. Njima je i naša i internacionalna pomoć neophodna. I postoje ekonomski migranti koji pokušavaju da se predstave kao izbeglice, a to nisu. I ja sam bila migrant u Londonu, ali nisam tražila pomoć koju su dobijali nasi građani koji su zbog rata napustili domovinu. UNHCR radi sa našom vladom, resornim ministarstvima, Komesarijatom za izbeglice i migracije i organizacijama civilnog društva da im pomogne da dođu do pouzdanih informacija, kako bi se znalo kome je pomoć neophodna, a ko pokušava da se provuče sa tim ljudima u istinskoj nevolji. Mahom svi samo prolaze kroz našu zemlju. Za trinaest godina, samo je sto devedeset i devet osoba dobilo azil u Srbiji.

Prošle nedelje smo išli u Preševo da posetimo kamp kroz koji je prolazilo po osam hiljada ljudi dnevno 2015. na svom putu za Zapadnu Evropu. Upoznala sam predane i vredne radnike Komesarijata za izbeglice kao i Međunarodne organizacije za migracije ( IOM). Tamo trenutno boravi oko trista migranata, i samo mali broj izbeglica. Zatim smo obišli zajednicu Roma sa Kosova koji dvadeset godina žive u napustenoj fabrici u Bujanovcu u vrlo nehumanim uslovima. UNHCR namerava da izgradi stambenu zgradu i sve ih udomi. Agencija UN-a za izbeglice je počela da radi na našim prostorima davne 1976. godine da bi pomogla izbeglicama iz Istočne Evrope, Mađarske i Afrike. A zatim su nesretnih devedesetih pomogli našim ljudima koji su zbog rata bežali iz Hrvatske i Bosne. E sad, neki su skloni da kažu: šta ćemo mi da pomažemo izbeglicama sa Bliskog istoka kad se nismo pobrinuli za svoje? Ako je to tako, onda bi trebalo dobro da se zamislimo.

Branka Katić: "U posvećenosti i delanju je spas" (фото 2)

Smatram da svakom čoveku u nevolji treba pomoći, mislim i na manje sposobne, bolesne, invalide u našem društvu, ljude koji su stradali u ratu.... Rasla sam u socijalizmu, sa roditeljima koji su nas primerom učili da poštujemo druge i da ne merimo uspeh novcem već dobrotom i poštenjem. Ne verujem da verska ili nacionalna pripadnost bilo koga čini boljim od drugih. Ništa ti apriori ne daje pravo da smatraš sebe vrednijim od drugog ljudskog bića.

Učestvovali ste u pozorišnim radionicama sa ženama izbeglicama sa Bliskog istoka iz prihvatnog kampa u Krnjači. Kada sam razgovarala sa Žilnikom koji je jedan od svojih filmova snimao u Beču isključivo sa izbeglicama kao glumcima, rekao mi je da je bio zadivljen kako je to kultura koja pažljivo sluša drugog i isto tako pažljivo pamti.

Predložila sam pozorišnu radionicu, UNHCR je omogućio da se to realizuje, zatim smo pozvali rediteljku Daru de Luka, koja je i napisala tekst zasnovan na pravim i izmišljenim biografijama nasih učesnica. Pozorište daje prostor da se potpuno izmestiš iz svakodnevnice, a sva pažnja, ljubav, humor, momenti plesa, zajedničkog uživanja u muzici koji su se dogodili tokom radionice, bili su poput velikog zagrljaja kome je cilj bio da ohrabri te žene na njihovom neizvesnom putu. Naše učesnice pozorišne radionice pokazale su nam koliko radosti postoji u svakome od nas. Koliko je to jako u čoveku da koliko god da ga život pritisne, jaka želja za slavljenjem života nadjačava svaku muku. Znam da su bile iskreno dirnute i drago mi je da smo uspeli da ih usrećimo. Planiramo da nastavimo sa tom i raznim drugim umetničkim radionicama.

Imala sam prilike da ih malo bolje upoznam. Shuhaiba koja je učestvovala u radionici mi je pričala da je četiri sata čekala na red u Domu zdravlja i da su je izgurali i rekli: ovo je naš Dom zdravlja, šta ćete vi tu. Da su ih iz autobusa terali. Izvinjavala sam se i pokušala da objasnim da su ti koji su se njoj tako obraćali isti oni koji se i nama tako obraćaju. Ljudi bez vaspitanja, saosećanja, sigurno su i sami sebi teški sa tako ruznim stavom prema životu. Iskreno, bilo me je sramota. Onda sam se setila da sam sa mamom koja ima osamdeset godina bila u njenom Domu zdravlja i da sam videla da su ljudi kratkog fitilja, sa takvom slobodom u izražavanju najnegativnijih emocija, da sam ostala zapanjena. Prosto mi izgleda kao da smo zaboravili na osnovno kućno vaspitanje.

Branka Katić: "U posvećenosti i delanju je spas" (фото 3)

Što više budemo negativni, agresivni i spremni da samo osuđujemo one koji su drugačiji, ili ne misle kao mi, tako će nam biti. Prosto živećemo kao sa tim ogledalima svog nezadovoljstva oko sebe u kojima je sve iskrivljeno i nikom ništa nije potaman i niko nikoga ne voli i ne poštuje i svi sve znaju najbolje. Mislim da je to baš loše. Za sve nas.

U ljubavi, u međusobnoj pomoći, u građenju zajednice gde marimo jedni za druge i za opšte dobro, u upoznavanju različitih kultura, u razmeni znanja - tu je budućnost sveta, a ne u podelama.

Vi ste završili Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Radeta Šerbedžije, za kog kažu da je govorio studentima da je za glumca najvažnije da putuje i upoznaje ljude. Kada govorite oo svom odrastanju odnosu prema svetu onda se to da ste bili u Šerbedžijinoj klasi čini prirodno. Kako pamtite to vreme?

Nisam mogla da imam boljeg profesora od Radeta, zato što sam upoznala multitalentovanog umetnika koji voli ljude i svoju umetnost i poeziju, književnost... On je zaljubljen u život, a kao profesor je jako brinuo o nama. Svaki dan studiranja nas je vodio na ručak, uvek. Kada sam godinama kasnije bila u Los Anđelesu u njihovoj kući (Radeta Šerbedžije i njegove žene Lenke Udovički prim.aut) sam se osećala kao u svojoj, svi su uvek tu bili toplo primljeni. To je kuća otvorenog srca. A Rade nam je na prvoj godini studija rekao: niko ne može da vas nauči glumi, izabrao sam vas jer smatram da imate dar i da možete uspeti u ovom poslu. Ono što mogu da vama dam je četiri godine zajedničkog života. To će biti moj dar vama. Odmah po upisu smo postali statisti u subotičkom Narodnom pozorištu i otisli da prve časove glume imamo i pre početka školske godine u Kotoru u okviru Festivala Budva grad teatar. Narednih godina proputovali smo svet. Na drugoj godini smo bili gosti u pozorištu Roberta Čulija, išli smo u Rusiju, u Meksiko Siti na pozorišne festivale. Odmah smo ubačeni u vatru. A ‘putovati i upoznavati ljude’ jeste najlepša misija. Toliko smo svi interesantni u svojoj- imam veliku strast da posmatram ljude i to radim u javnom prevozu u Engleskoj najviše, volim da pratim govor tela ili razmišljam o tome šta im prolazi kroz glavu. Volim da gledam roditelje i decu, genetika kako odigra svoje... ali to nam je posao da razumemo ljudske duše i mehanizme našeg ponašanja... kradem inspiraciju za uloge koje će doći ( smeh).

Branka Katić: "U posvećenosti i delanju je spas" (фото 4)

U žiriju ste festivala Bašta fest, to je festival kratkog filma, mladih autora... U tom kontekstu volela bih da govorite o podršci, čini mi se da ste veoma svesni koliko je važna i da vam nije problem da je date.

Čula sam sve najbolje o Bašta Festu, da je organizacija festivala fantastična, to su mladi ljudi, entuzijasti, koji su krenuli skromno, a uspeli da festival već godinama traje, da je postao internacionalni festival, što je veliki uspeh. Radujem se ranim radovima mladih rediteljki i reditelja i drago mi je što ću se družiti sa vrlom nam omladinom. Posle svih godina iskustva znam koliko je podrška vazna, pogotovu na samom početku njihove karijere.

Kada vas čovek posmatra na sceni i van nje ne samo da plenite nego ostavljate utisak velike vedrine, kao da ste put do sada prešli sa lakoćom. Koliko je vama važna podrška ? Od koga je najvažnije da je dobijete?

Jako mi je važno da radim u dobroj atmosferi. Reditelji koji uvažavaju sve članove ekipe i glumci koji rade kao tim stvaraju prostor slobode i zajedništva iz kog uvek iznedrite najbolje. A kao i svi ljudi, makar oni koji smeju i umeju da iskreno govore o sebi, imam momente nesigurnosti.

Svakom ljudskom stvoru je neophodna podrška, svakome samo malo vetra u leđa treba. Iako sam rasla u stabilnoj porodici i dan danas imam momente nesigurnosti. Pitam se zašto smo svi tako prokleti sa tom stalnom tendencijom da budemo strogi prema sebi. Šalila sam se i rekla da je to zato što su nam kao deci govorili: sram te bilo (smeh) i da je to ostavilo takve posledice da sad moramo na terapiju  smeh)... Verujem da bi nam bolje kada bi manje sudili o sebi ili drugima, vec živeli samo momenat sadašnji i trudili se da sve što radimo činimo najbolje što možemo. U posvećenosti i delanju je spas.

Branka Katić: "U posvećenosti i delanju je spas" (фото 5)

Članica ste Beogradskog dramskog pozorišta. Na upravo završenom Sterijinom Pozorju igrali ste u predstavi ‘’Tiho teče Misisipi’’ tog teatra, koja govori o odrastanju, o raspadu zemlje, ali i o roditeljstvu. O patrijarhatu, a i o skrivenom matrijarhatu na ovim prosotrima. Kako o tome razmišljate kao majka dva sina?

Tabašević je to lepo napisao kako majka u komadu stalno misli da će njena ćerka da ponavlja njene greške. A to je pogrešan stav, to stalno savetovanje mlađih, to nametanje naših strahova našoj deci. Mladost treba da ima jednu slobodu i hrabrost, ljubavlju i bodrenjem treba decu slati u život, a ne sa milion i jednim savetom. Treba se maknuti i od matrijarhata i patrijarhata, treba da shvatimo da smo kao polovi jednaki. Čovek mora biti sloboda, osim što ne sme da ugrožava druge. Važno je osvojiti ličnu slobodu, shvatiti da možeš da biraš svoj put, da društvo ne treba da te guši moralom i svojim normama. Tren smo na ovoj zemlji i ne vredi biti zavidan, mrzeti, gubiti vreme na ružna osećanja. Jednom sam izvukla kolačić sudbine u kojem je pisalo: najveća vrlina se postiže grljenjem svih stvari. Čuvam taj papirić i verujte mi, taj savet mi je dragocen.

Branka Katić: "U posvećenosti i delanju je spas" (фото 6)

Napravili ste ozbiljnu internacionalnu karijeru, a sa velikom radošću sada igrate ovde, koje su teme koje vas interesuju i zašto?

Društveno angažovane teme kao i one drevne, koje nam od vajkada pojašnjavaju naše strasti i naše duše. Volim i komedije i mislim da je smeh neophodan, da nas leči i na manje bolan način boljim čini. A kada izaberem sledeći projekat, ne razmišljam o cilju, o finalnom proizvodu, jer sam shvatila da to zaista ne zavisi od mene, zavisi od toliko drugih faktora koji nisu pod mojom kontrolom. Imala sam uspešnije filmove, manje uspešne, uspešne predstave, manje uspešne... Nije mi cilj - cilj, mene interesuje proces, put je glavna nagrada, a ne to nešto što se desi na kraju. Svaki uspeh traje par dana ili nedelja, a ono sto naučiš na tom putu nosiš sa sobom zauvek. Vidim da je mojim sugrađanima zaista drago što sam ovde, što sam se vratila. I zahvalna sam im na toj ljubavi.

I srećna sam, meni je uživanje kada putujem na gostovanje sada sa Beogradskim dramskim pozorištem, pa smo u nekom autobusu, plavo nebo svuda oko nas a mi prolazimo tekst, ili se sprdamo... to zajedništvo je ono u čemu uživam.. ili na probi kad se nešto fantastično desi ili kada je neko nesiguran u toku procesa, a onda mi, kao tim uspemo jedni druge da ohrabrimo... to je meni važno.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor