Branka Katić jedna je od najvoljenijih glumica na ovim prostorima. Živi na relaciji Beograd London. Pleni mešavinom vedrine i profesionalnosti. Od nedavno članica ansambla Beogradskog dramskog pozorišta, glumica sa ozbiljnom internacionalnom karijerom, počasna ambasadorka UNHCR-a za prava izbeglica. Kroz razgovor koji je pred vama govorimo o važnosti podrške, odgovornosti koju joj donosi uloga ambasadorke, o uporištima koje nalazimo u sebi i oko sebe, o tome kako je važno grliti sve stvari oko sebe.
Postali ste počasna ambasadorka za prava izbeglica UNHCR-a, imenovala vas je i vaš kapacitet za empatiju prepoznala šefica Predstavništva UNHCR-a Frančeska Boneli. Kako se odnosite prema toj važnoj novoj ulozi koju ste dobili?
Osećam odgovornost i počastvovana sam prilikom da pomognem. Već smo neke lepe stvari uspeli da ostvarimo. Još uvek i mnogo učim. Mislim da bi bilo dobro da i naša šira javnost shvati da postoji razlika između izbeglica, koji u većini slučajeva dolaze kao porodice, iz područja razorenih ratovima i koji zaista nemaju gde da se vrate. Njima je i naša i internacionalna pomoć neophodna. I postoje ekonomski migranti koji pokušavaju da se predstave kao izbeglice, a to nisu. I ja sam bila migrant u Londonu, ali nisam tražila pomoć koju su dobijali nasi građani koji su zbog rata napustili domovinu. UNHCR radi sa našom vladom, resornim ministarstvima, Komesarijatom za izbeglice i migracije i organizacijama civilnog društva da im pomogne da dođu do pouzdanih informacija, kako bi se znalo kome je pomoć neophodna, a ko pokušava da se provuče sa tim ljudima u istinskoj nevolji. Mahom svi samo prolaze kroz našu zemlju. Za trinaest godina, samo je sto devedeset i devet osoba dobilo azil u Srbiji.
Prošle nedelje smo išli u Preševo da posetimo kamp kroz koji je prolazilo po osam hiljada ljudi dnevno 2015. na svom putu za Zapadnu Evropu. Upoznala sam predane i vredne radnike Komesarijata za izbeglice kao i Međunarodne organizacije za migracije ( IOM). Tamo trenutno boravi oko trista migranata, i samo mali broj izbeglica. Zatim smo obišli zajednicu Roma sa Kosova koji dvadeset godina žive u napustenoj fabrici u Bujanovcu u vrlo nehumanim uslovima. UNHCR namerava da izgradi stambenu zgradu i sve ih udomi. Agencija UN-a za izbeglice je počela da radi na našim prostorima davne 1976. godine da bi pomogla izbeglicama iz Istočne Evrope, Mađarske i Afrike. A zatim su nesretnih devedesetih pomogli našim ljudima koji su zbog rata bežali iz Hrvatske i Bosne. E sad, neki su skloni da kažu: šta ćemo mi da pomažemo izbeglicama sa Bliskog istoka kad se nismo pobrinuli za svoje? Ako je to tako, onda bi trebalo dobro da se zamislimo.
Napravili ste ozbiljnu internacionalnu karijeru, a sa velikom radošću sada igrate ovde, koje su teme koje vas interesuju i zašto?
Društveno angažovane teme kao i one drevne, koje nam od vajkada pojašnjavaju naše strasti i naše duše. Volim i komedije i mislim da je smeh neophodan, da nas leči i na manje bolan način boljim čini. A kada izaberem sledeći projekat, ne razmišljam o cilju, o finalnom proizvodu, jer sam shvatila da to zaista ne zavisi od mene, zavisi od toliko drugih faktora koji nisu pod mojom kontrolom. Imala sam uspešnije filmove, manje uspešne, uspešne predstave, manje uspešne… Nije mi cilj – cilj, mene interesuje proces, put je glavna nagrada, a ne to nešto što se desi na kraju. Svaki uspeh traje par dana ili nedelja, a ono sto naučiš na tom putu nosiš sa sobom zauvek. Vidim da je mojim sugrađanima zaista drago što sam ovde, što sam se vratila. I zahvalna sam im na toj ljubavi.
I srećna sam, meni je uživanje kada putujem na gostovanje sada sa Beogradskim dramskim pozorištem, pa smo u nekom autobusu, plavo nebo svuda oko nas a mi prolazimo tekst, ili se sprdamo… to zajedništvo je ono u čemu uživam.. ili na probi kad se nešto fantastično desi ili kada je neko nesiguran u toku procesa, a onda mi, kao tim uspemo jedni druge da ohrabrimo… to je meni važno.
