Pretraga

Džordži: Kad komforno izađeš iz zone komfora

Džordži: Kad komforno izađeš iz zone komfora

Tekst: Iva Parađanin

Možda ne znate ko je Džordži, ali ste se sigurno bar jednom zanjihali uz njegov zavodljiv glas iz hita “Loš sam ti ja”. A ukoliko ste ga možda negde i ugledali, definitivno vas nije ostavio ravnodušnim svojim prepoznatljivim stilom, energijom i autentičnošću. Iza ovog pseudonima je Đorđe Ćulafić, nekadašnji frontmen benda Lem Jem i maneknen koji je osvajao svetske brendove. Džordži je jedno od lica koje najbolje oslikava generaciju Z koja neustrašivo piše sopstvena pravila. Takođe, on je lice nove Reebok kampanje koja na najbolji način spaja sadašnji trenutak i nostalgiju nudeći nam modele u kojima lako možemo da provedemo ceo dan osećajući se dobro, ali i izgledajući kul. Reebok, novom Classic Leather linijom, nastavlja da razvija i unapređuje svoju kultnu siluetu. Nove kombinacije boja pružaju svima priliku da prikažu svoj duh i kreativnost. Džordžijev izbor su one snežnobele koje se svojim vanvremenskim izgledom uklapaju u baš sve kombinacije (ali i situacije). Sa njim smo pričali o svim njegovim identitetima, stilu, hitovima i naravno modi.

Ko je Džordži, kako si počeo da se baviš muzikom?

Džordži je projekat koji je nastao pre par godina, malo nakon što je krenula korona, to je ujedno moj prvi projekat gde sam solo krenuo bilo šta da radim javno. Pre toga sam imao bend, sa njima sam radio muziku i naučio kako da se ponašam u studiju. Solo projekat posvetio sam popularnoj muzici, hteo sam malo da oduzmem gitaru iz cele priče i da se bavim nekim sopstvenim, odnosno alter egom - Džordžijem. Džordži je lik koji peva o nekim strastvenim stvarima koje nadoilaze jednom mladom čoveku.

Džordži: Kad komforno izađeš iz zone komfora (фото 1)

Čemu te je naučila modna karijera, koji su bili najveći izazovi i lekcije sa kojima si se susreo?

Modom sam počeo da se bavim sa osamnaest godina i tada prvi put seo u avion i otišao u Njujork da radim kampanju za Tommy Hilfiger. Nije mi bilo svejedno, pre toga nisam nikada napuštao zemlju, morao sam sam da se snađem. Imao sam roditelje koji su me naučili kulturi i da nikad ne zaboravim odakle sam došao, kuvao sam sa njima, stekao sam neke navike i posle sam skapirao da sam malo izgrađeniji čovek nego što sam mislio da jesam. Moja ekscentričnost je privukla pažnju nekim brendovima, fotografima i ljudima. Počeo sam jako brzo da se snalazim jer sam morao. Izazovi sa kojima sam se susreo su više kulturološki izazovi – na primer u Japanu mi je bilo jako teško da shvatim kako treba da se ponašam prema određenoj naciji, drugačiji ljudi koji zahtevaju drugačije ophođenje. Izazov mi je takođe bio da sam raspolažem novcem. Svaki sačuvan novac mi je omogućavao da odem u drugu zemlju i da tamo živim na osnovu nekih prethodnih radova. Radim, radim, onda otputujem na primer u London i tamo radim, onda odem u Barselonu, tamo imam agenciju, onda tamo radim i trošim pare koje zarađujem i možda dobijem nekad više nekad manje, poprilična je kocka bila. Dakle: zaradi, putuj dalje, štekaj za hobi. Mada sad je muzika trenutno postala posao, nije više hobi.

Da li je bilo naporno? Koliko je briga o mentalnom zdravlju bitna u tom poslu?

Izuzetno. Najbolja lekcija koju sam ikad naučio, kad otputuješ negde tako mlad, sa polu izgrađenim karakterom, ponesi knjige. Knjige i maternji jezik su me održavale u trenucima kada je stvarno bilo teško. Petnaest sati rada slikanja i snimanja, to stvarno nije lako, to je mentalno zaista stresan isicrpljujuć posao. Pritom, tu je i odgvornost da si ti taj koji treba da proda taj brend koji nosi. Tu su me Knut Hampson, Dostojevski, Andrić, Meša Selimović, spašavali od gubitka razuma, njima sam se vraćao kad mi je bilo teško i uporedo sam ih čitao i iz ljubavi i iz patnje. Jako je lako izgubiti sebe u tom haosu, ali meni je bilo važno da zapamtim ko sam i odakle sam: Ja sam došao sa Bežanijske kose, iz Beograda, pre toga sam se bavio muzikom, nisam velika glava samo zato što se slikam za veliki brend.

Džordži: Kad komforno izađeš iz zone komfora (фото 2)

Muška moda biva sve slobodnija, kako se tebi čini pravac u kom se kreće?

Ne smatram da se kreće ništa progresivnije nego što se kretala, smatram da sve to kruži. Meni je Oliver Mandić bio slobodniji nego bilo koji artist koji je danas na sceni. Tako da time zatvaram ovo pitanje. Pravac u kome se kreće je stvar potražnje, možda se trenutno traži nešto eksplicitnije i slobodnije.

Kako bi ti opisao svoj stil oblačenja?

Opisao bih ga kao epoha babinog plakara, manje rustični Čola ili Oliver Mandić za nezaposlene.

U čemu se osećaš najviše svoj i najudobnije?

U svojoj koži.

Šta je za tebe stil i koliko je važan za jednog muzičara?

Ako pričamo o oblačenju i muzici, biranje stila je stvar intelektualne svojine. Ako imaš kapacitet da se odvojiš od alter ega i da ga obojiš raznim stvarima, da ga jednostavno kitiš kao što je Bowie umeo, on je preskakao iz uloge u ulogu, lakše mu je bilo da piše za uloge, bolje je pisao za druge umetnike i onda je skapirao zašto ne bi izmislio za sebe umetnika, stavio sebe u taj alter ego i pisao za njega. Autentičnost je jako bitna kod muzičara i smatram da čovek koji se krije i pokušava da prati trend, a trend je i moda, to je jedna stvar kojoj se uvek teži i koja je neuhvatljiva. Jedino kako čovek može da raste kao osoba je da bira način na koji će komforno da izlazi iz svoje zone komfora. Ne znam kako da opišem, to je čista sloboda koja treba da vlada iz čoveka ako već želi da se bavi zabavljanjem ljudi, mi smo zabavnjaci.

Džordži: Kad komforno izađeš iz zone komfora (фото 3)

Svirao si u bendu, a onda si se ipak odlučio za solo karijeru. Kako je tekao taj put?

Odlučio sam da se bavim solo karijerom jer smatram da je bend jako teška stvar danas, gde ljudi imaju sve manje i manje koncentracije i pažnje. Jer toliko danas ima kontenta i konstantno moraš da podsećaš ljude čime se baviš da bi te zapamtili, toliko ima informacija da čovek ne može da pamti. Bend je jako velika stvar, mora da postoji gazda, a nažalost kad si sa drugarima u bendu to ne može da bude lako kao što zvuči, to je brak u četvoro.

Šta mora danas da ima neka pesma da bi postala hit?

Mi živimo u vremenu gde mora da se pogodi trenutak, mora da se nametne i umetne, zato smo umetnici, taj pravi trenutak sa kojim će ljudi da rezoniraju. Ja ako pišem o Vuku Draškoviću neću rezonirati, a ako pišem o svojim emocijama, svi ih imamo, osetiće ljudi. U čistoj emociji smo svi iskreni i tu nema laži. Taj hit za razliku od bilo kakvih drugih aktuelnih i trenutnih osećanja i senzacija koje su kratkotrajne, za razliku od njih hit sa emocijom će živeti dugo i pamtiće se i inspirisaće. Ovi drugi će samo inspirisati druge koji hoće da napišu isti hit. A hit sa emocijama će inspirisati ljude da možda naprave bebu, uđu u neki dublji odnos, da se ispovede svom Ocu o nečemu, izgrade neke druge odnose – sve zavisi.

Na čemu trenutno radiš i da li možemo uskoro da očekujemo nešto novo?

Da, upravo je izašla pesma sa Editom. Ta pesma mi puno znači, ne samo što je saradnja sa jako velikom umetnicom koju mnogo poštujem, nego i saradnja sa Petrom Kačket dole, Marijanom i IDJ – om koji mi je omogućio neke stvari i verovao u to što radim bez da me promeni sa nekim kompromisom. Ta pesma nije benger, privatna je i jako je iskrena i drago mi je da sam učestvovao u njoj i kao autor. Edita je većinski imala razrađenu ideju ja sam tu ušao kao neki partner. Draga mi je pesma, jedva čekam da je čujem svaki dan od kada se probudim do kada zaspim i verujem da će tako biti još dugo, dugo vremena.

 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor