David Laufer, švajcarski galerista: O vrednosti domaće scene, plagijatima, uspehu i tome zašto mladi umetnici moraju da odu

David sarađuje sa svetski priznatim umetnicima poput dokumentarnog fotografa Vladimira Milivojevića Boogie-ja, Vesnom Pavlović, ali i Grgurom Akrapom, Draganom Bibinom, Reneom Grgićem Đakovićem....

Neki od njihovih radova se nalaze upravo u njegovom stanu, koje mi je tokom obilaska i bliže objasnio. Među Davidovom kolekcijom našao se i Tadija Janičić, Maja Đorđević, ali i Marina Abramović.

“Ja sam svoju ulogu u umetničkom svetu isklesao onako kako smatram da treba da bude. Smatram da je odnos sa umetnicima apsolutno najbitniji. Ako mi neko pošalje portfolio, pogledaću. Ako mi se odmah nešto učini zanimljivim, tada želim da razgovaram sa umetnikom. Zatim i shvatim da li odnos može da uspe – upravo je taj lični odnos presudan, ali tu ne govorim o prijateljstvu. Ja, na primer, nisam prijatelj sa Draganom Bibinom.”

Kroz smeh ga pitam: “Nije kao u Jerry Maguire-u?”

“Paa, ne baš”, odgovara on. Kod Davida i njegovih umetnika je u pitanju zajednički cilj, poštovanje, poverenje, šta on njima donosi, i vice versa.

A kako to sve izgleda u realnosti, odnosno onaj malo izazovniji deo – prodaja?

David prodaju klasifikuje u tri smera. “Postoji tip prodaja kada sarađujem sa određenim kolekcionarom, kojem naravno prodajem radove. Ta prodaja se odvija na regularnoj osnovi, okvirno dva puta godišnje. I to pokazuje poverenje i kontinuitet. Druga vrsta prodaje se dešava kada kupci jednostavno vide rad i umetnika kog zastupam na izložbi ili umetničkom sajmu. Sa njima diskutujem o ceni, a zatim i prodam rad. Treća vrsta prodaje se dešava u digitalnom svetu. Neko od mojih umetnika mi kaže da ih je klijent kontaktirao, tako što je njihov rad video na internetu. Tu ja nastupam, organizujem prodaju i sve oko nje, cenkanje, itd. Sve ono što umetnici ne vole da rade (smeh).”

David dalje ističe da je upravo ta prodaja putem instagrama, sajtova i Artsy-ja ono što velikom brzinom raste, a što njemu nije bilo previše blisko do početka pandemije. “Ja nikada ne kupujem umetnine preko interneta, osim fotografija, iz očiglednih razloga. Kada je, na primer, ulje na platnu, moram rad da vidim uživo. Preko interneta ne možete nikad u potpunosti da se zaljubite u umetničko delo. Ali, eto priznajem, prošle godine 70% od onog što sam prodao je bilo putem interneta.”

Uz rizik da zvuči prepotentno, David naglašava da ono što ljudi kupuju je zapravo on.

“Ja sam zapravo sve što povezuje delove rada. Moja je selekcija. Ali naravno kako bi radovi koje selektujem bili uspešni, moram da budem iskren prema onome što radim. Ukoliko se meni lično ne svidi rad, neću uspeti da ga prodam. Nisam tip lika koji može da proda led Eskimu. Moram da verujem u ono što prodajem, a da bih verovao u to, prvo moram da mi se svidi. Takođe, uvek moram da eliminišem mnoge opasnosti. Uvek proverim da to jedno delo koje vidim nije samo slučajnost, već da su i drugi radovi dobri. Drugu stvar koju smatram bitnom pri izboru dela jeste umetnikova veština - koliko je on/ona savladao proces toga što radi. Kod ulja na platnu to je koliko umetnik dobro zna da raširi platno, kako tretira boje, slojeve, kakva je dubina rada. Tačnije, koliko je umetnik dobar zanatlija. Krajnja stvar koja učestvuje u mojoj presudi jeste i značenje dela. Kao što vidiš oko sebe figurativan sam, volim preneseno značenje. Volim radove koji su jednom nogom u prošlosti, a jednom u budućnosti.”

A što se tiče konceptualne umetnosti, David nije preterani ljubitelj.

“Nije da ne volim konceptualnu umetnost. Jednostavno, za mene se vizualne umetnosti tako nazivaju sa razlogom – ono što vidiš je bitno. Ne želim da prvo pogledam liflet i onda shvatim šta se dešava. Tada gubim interesovanje.”

Ovaj odgovor me je i začudio, s obzirom da se u njegovom radu nlazi i rad Marine Abramović. Fotografije doduše.

“Obožavam Marinu. Smatram da ona nije u potpunosti konceptualna umetnica. Performans se rodio na Balkanu, upravo zahvaljujući njoj. To je morala biti ona, morala je biti žena, u sredini i godinama kada to nije imalo prođu. Ona je uzela poeziju, kao veliku srpsku umetnost, i pretočila je u vizualni aspekt.”

Zatim smo se vratili u sadašnjost i diskutovali o domaćoj sceni i tržištu.

“Tržište ne postoji. Postoji u smislu vrednosti – određene vrednosti su se uspostavile, sve je transprentnije... Ali generalno tržište praktično i da ne postoji. Cena u razlikama je nelogično velika – jedan Boža Ilić se može naći za 2.000, a Lubarda se prodaje za 200 hiljada evra.”

Zašto je to tako?

“U Srbiji postoji međusobno takmičenje ko će se domoći jugoslovenskih velikana – Jovanovića, Čelebonovića, Tabakovića, Popovića. To je po meni suludo, jer Sava Šumanović nije "moja šoljica čaja". Ukoliko njegov rad pokušate da prodate van granice Srbije, u Parizu možete dobiti 5.000 evra za njega maksimalno, a ovde se prodaje za 85 hiljada evra. Nema logike, jer van Srbije nikog nije briga za jugoslovenske velikane. Ali ih je briga za  mlade srpske talentovane umetnike, kao što su: Maja Đorđević, Đorđe Ozbolt, Jelena Bulajić. Ti isti ljudi ovde nisu dovoljno priznati. Tržište je takođe upropastili pojedini  istoričari umetnosti i kustosi koji su odobrili mnogo radova koji su bili falsifikat. Ti radovi se i danas nalaze na tržištu, i zato ljudi ne veruju tržištu u Srbiji.”

Ipak, nije sve tako crno, David napominje da je budućnost na mlađim generacijama i onome što oni imaju da ponude, ali da će biti potrebne godine da se situacija popravi.

Za kraj je mladima ipak dao ovaj savet:

“Idite. Da, tako je prosto. Samo idite, jer ste mladi. Idite u Ameriku ili gde god vas neće pitati o Ratku Mladiću i Srebrenici i gde ih nije briga odakle ste. Gde će vas samo pitati da li znate da crtate i koliko košta vaš rad. To je najbolja stvar koji mladi mogu da urade. To je upravo Jelena Bulajić uradila. Idete preko na nekoliko godina i upoznajte ljude, napravite kontakte i onda se vratite. Zašto? Jer je i dalje inspirativno, velik je grad i nije nalik nijednom evropskom. Ali mladima je i dalje praktično nemoguće da počnu umetničku karijeru odavde. Idite i nađite sve što možete, školarinu, posao, samo idite. I onda se vratite. Mnogo 40-godišnji, 50-godišnji veliki umetnici su se vratili u Beogradu nakon inostranstva. Tada ćete zaista moći sa mnogo većom lakoćom da pridonosite sceni i sebi naravno.”