Povodom Dana nauke u Srbiji, 10. jula, Centar za promociju nauke u saradnji sa Ambasadom Izraela u Beogradu prvi put organizuje jedinstvenu seriju predavanja pod nazivom Science at the Bar – Svrati na nauku. Tim povodom iz Izraela dolaze renomirani naučnici koji će, uz kolege iz Srbije, u opuštenoj atmosferi beogradskih kafića i barova održati seriju predavanja od 8. do 11. jula. Pre početka predavanja smo o klimatskoj vrtešci, digitalnom aktivizmu i (ne)poverenju u nauku razgovarali sa jednim od predavača, dr Vladimirem Đorđevićem, profesorom na Fizičkom fakultetu i stručnjakom u polju klimatskih promena.
Kako se kod Vas razvila ljubav prema klimatologiji? Šta ona tačno podrazumeva i šta Vas najviše zanima u toj oblasti?
Nisam siguran kakav je tačno moj odnos prema poslu kojim se bavim. Kada sam počeo da studiram, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se profesionalno baviti istraživanjima koja potencijalno imaju dalekosežne implikacije na društvo uopšte. Usko profesionalno, moja specijalnost je razvijanje i primena numeričkih modela za simulaciju klime. To su složeni računarski programi, koji nam omogućavaju da simuliramo klimatske uslove u prošlosti ali i u budućnosti. Uz pomoć ovih „virtuelnih planeta“, na kojima postoji manje-više sve što postoji i na „pravoj“ Zemlji, možemo da predviđamo kako će klima izgledati u budućnosti u odnosu na to kakve odluke bude donosilo globalno društvo, prvenstveno u smislu proizvodnje energije i korišćenja različitih prirodnih resursa.
„Na kraju, pored samih istraživanja, ostaje vam i da saopštite ljudima da postoji šansa da se desi „kraj sveta“ ali i da imamo šansu da stvari „preokrenemo““
To takođe može biti prilično izazovno, ako ne i izazovnije od razumevanja fizičkih zakona i matematičkih jednačina kojima opisujemo klimatski sistem Zemlje.
Stiče se utisak, barem ako posmatramo društvene mreže, da se razvija struja nepoverenja u nauku. Odakle to potiče i koji je po Vama pravi način da se to poverenje ojača?
Da, deluje kao da nauka gubi poverenje među ljudima, a i da društvene mreže imaju svoju ulogu u tome, mada možda one i dodatno, nerealno, pojačavaju tu sliku nepoverenja. Možda mi još uvek ne znamo da „koristimo internet“, i možda to posebno dolazi do izražaja danas, kada internet dele oni koji ne poznaju svet bez njega i oni kojima je internet i dalje „novotarija“. Možda nije loša analogija pojava automobila na ulicama dvadesetih godina prošlog veka. Ulice su pre toga bile uglavnom rezervisane za pešake, a pojava većeg broja automobila na ulicama u Americi dovela je i do velikog broja stradalih pešaka, pri čemu je auto industrija htela svu odgovornost da svali na „neuke“ pešake nazivajući ih jaywalkers. Naravno sve je rešeno uvođenjem saobraćajnih pravila, koja su uključivala i ograničenje brzine automobila, čemu se auto industrija protivila! Jednostavno kada se pojavi nešto novo treba vremena dok se uspostave pravila i dok stvari „profunkcionišu“. Kako povećati poverenje u nauku u vremenu kada se uspostavljaju nova pravila(?) koja donekle i preoblikuju svet, pa verovatno je najbolji način iskrena komunikacija, i napuštanje zone konfora, gde mislim na zonu konfora u kojoj se uglavnom nalaze istraživači.
Sa druge strane digitalni aktivizam, posebno u sferi klimatskih promena, jača. Da li verujete u njegov potencijal?
Verujem. Ljudi će tek biti zainteresovani za ovaj problem, kako stvari budu eskalirale. Nažalost rešenje još uvek nije na vidiku, a znamo, da kada pričamo o klimatskim promenama, stvari će samo biti „gore“ u budućnosti.
„Zvuči zaista grozno, ali pogoršanje situacije je izgleda najefikasniji poziv na akciju“.
Sve komplikovanija situacija, sigurno će biti poziv da se sto više ljudi uključi i to je neminovno. Na stranu što ovaj problem zaista i zahteva da što više nas bude uključeno u njegovo rešavanje. Jednostavno što nas je više biće sve lakše. Sa druge strane znamo da nam digitalni svet omogućava da se lakše i brže povezujemo.
Sa klimatskim promenama i nije toliko pitanje da li će ljudi shvatiti gde je problem i šta to pogrešno radimo, važnije pitanje je da li će shvatiti na vreme, i da li će efikasno i brzo doći do prave formule delovanja, a digitalni aktivizam, pored „pravog“, može da bude samo od pomoći sigurno.
Koliko smo kao društvo upoznati sa posledicama i razmerama klimatskih promena? U kojoj meri relevantne institucije prepoznaju i reaguju na problem globalnog zagrevanja?
Nedovoljno smo upoznati, a jedan od razloga zašto je tako, verovatno je to što su mnoge stvari u vezi sa klimatskim promenama apstraktne i sa pogrešnom percepcijom da su daleko na vremenskom horizontu, pa je uobičajena reakcija „to je tamo negde za trideset godina, eeee“. Kod nas u zemlji institucije skoro da su potpuno slepe i gluve za ovaj problem, a ni u svetu situacija nije baš za pohvalu, mada uglavnom je mnogo bolje nego kod nas. Pošto je suštinski u pitanju globalni problem, dodatne globalne krize a to su pandemija poslednje dve godine, i rat u Ukrajini, apsolutno komplikuju stvar, jer neposredne pretnje i rizici su uvek prioritetni, što je i logično, ali nažalost dovode i do toga da se lako „zaborave“ dugoročniji problemi. Naravno tu je i finansijski moćna industrija fosilnih goriva, koja ima već vekovno iskustvo kako pomeriti pažnju javnosti i pridobiti naklonost institucija.
Iako su klimatske promene globalni fenomen, u kakvom se položaju konkretno nalazi Srbija u pogledu njene podložnosti i osetljivosti na promene u klimi? U čemu prepoznajete opasnost, ali i potencijal našeg podneblja?
Prilično nepovoljnom. Cela šira mediteranska oblast koja uključuje i jugoistočnu Evropu je već odavno prepoznata kao jedno od najranjivijih područja, gde će klimatske promene „napredovati“ brže nego što bi bio neki globalni prosek. U našoj zemlji su rizici vrlo jasni i već više nego vidljivi, toplotni talasi, visoke temperature, deficit padavina i suše tokom toplijeg dela godine, koje sve više opterećuju proizvodnju hrane, umanjuju vodne resurse, povećavaju šanse za šumske požare, omogućavaju pojavu i širenje prenosnih bolesti koje su atipične za naše krajeve ali i pojavu i umnožavanje štetočina koje mogu naneti ozbiljne štete ekosistemima itd. Sa druge strane, već je osmotreno i intenziviranje kratkotrajnih padavina, koje povećavaju rizik od poplava. Sve u svemu jedan od razloga zašto se naš region smatra posebno ugroženim je i poduži spisak nedaća koje možemo očekivati, a koje su posledica toga da je klima već promenjena i da možemo izvesno očekivati dalje promene u budućnosti.
Poznati ste po aktivnom angažmanu u podizanju svesti o klimatskim promenama, a “Svrati na nauku” je jedan novi, neformalni način približavanja nauke široj javnosti na našim prostorima. Da li u ovakvim inicijativama vidite budućnost klimatskog dijaloga?
Između ostalog. Po meni treba iskoristiti svaku šansu za razgovor i „otvaranje“ nauke prema što široj publici. Posebno je važno, ja mislim, to raditi na nekonvencionalan način, pa i vrlo neformalan. Postoje odlični primeri, ali sam siguran da možemo biti još kreativniji u pronalaženju novih.
Uticaj čoveka na prirodu je neupitan. Iako to neće u potpunosti rešiti problem, šta svako od nas može da učini da se klimatski ringišpil zaustavi?
Najjednostavniji savet je da optimizujete potrošnju svih resursa. Koristite i trošite racionalno sve, vodu, hranu, energiju, materijale, tehnologiju itd., sve!. Nemojte osećati pritisak da mora odmah i sve da racionalizujete, gledajte na te stvari kao na male izazove. Razmislite šta znači kada na primer bacite hranu, koliko je kilometara možda ona prešla da dođe do vas, koliko je vode i energije potrošeno da bi bila uzgojena a kasnije adekvatno pripremljena, koliko je materijala potrošeno da bi bila upakovana, itd. … i onda je završila u kontejneru?! Razmislite koliko vam stvarno treba novih majica?! Da li vam stvarno treba novi mobilni telefon? Zatim, pronađite vremena da se možda malo detaljnije informišete o klimatskom ringišpilu, možda da podržite neku inicijativu, i konačno možda se odlučite i da aktivnim učešćem date doprinos traženju sistemskih rešenja, koja će nas preusmeriti na pravi put. Eto možda za početak, dođite na “Svrati na nauku”.
Kako Vi zadržavate entuzijazam u svom poslu i aktivističkom angažmanu?
Ne znam, ustanem ujutru i pomislim da će se toga dana možda … desiti nešto … drugačije! (smeh).
