Početkom marta, u Kino Šiška u Ljubljani zatvorena je izložba Luke Ličine, studenta III godine Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, koju kao kustos potpisuje Dušan Savić. Ovo je Lukina prva samostalna izložba, i veoma značajna i to ne kao što je svaka izložba značajna za svog autora, nego kao veliki iskorak za mladog čoveka koji je na ovaj način vizuelno uobličio napuštanje „starog života“ i istupanje iz sveta Jehovinih svedoka koji mu je do tada bio jedini poznat. S druge strane, Dušanu, kao aktivnom na umetničkoj sceni već godinama unazad, i nekome ko je stajao iza uređivanja programa u Domu Omladine Beograda, Salonu MSUB, bio deo nezavisnih umetničkih kolektiva Inex FIlm i Kvaka 22, i za čije se ime vezuje aktivnost Legata Franklin i IZA (Institut za Aplauz) ovo definitivno nije prva izložba, ali stoji kao označitelj nekih novih početaka. Novog ciklusa u novom prostoru i novom gradu. Govoreći o temama kontrole, i zonama sigurnosti koje nas u istoj drže, razgovarali smo i o nedostacima lokalne umetničke scene, pojmu slobode i hrabrosti koja je neophodna da bi govorio ono što osećaš i misliš, a ujedno to i živeo.
Izložba “When You Pass Through the Waters I Will Be With You” je deo ciklusa izložbi koje od marta zaključno sa septembrom radiš u Kino Šiška u Ljubljani. Čime se bavi ovaj ciklus?
Dušan Savić: Na neki način kontrolama. Što jezičkim što mentalnim što fizičkim, a opet ima i tih koje nastaju usled pripadnosti nekoj grupi-naciji, ili kao u Lukinom slučaju pripadnost nekoj verskoj organizaciji. Pitanjem, na koji način te kontrole utiču na tebe kao pojedinca i na koji način se ti boriš protiv toga. Tamara Spalajković, čija je izložba predviđena za april, se bori kroz fizičko suprotstavljanje, na neki ironičan način, ali čak nije subverzivno nego vrlo direktno. Nikola Kekerović se bavi pitanjem jezičke kontrole. Njegova teza se zove “Hardcore teza” i bavi se pornifikacijom tog termina i na koji način u sistemu kapitalizma prodaje određenu vrstu prozivoda i pojačava značenje reči uz koju stoji. Lukina izložba je odbacivanje vrste kontrole koja se dešava kroz nametnut način života, i to vrlo jasno deklarisano šta smeš, šta ne smeš. A pritom živiš paralelan život.
Meni je u tom “smeš-ne smeš” dosta zanimljivo pitanje nevidiljivih granica. Prividno imaš slobodan svet ali se sudaraš sa staklenim zidovima.
Dušan: Sudaraš se sa prividima, kao neka vrsta fatamorgane. Sve ti je “dostupno” a zapravo tek vidiš koliko je sve nedostupno. Ti samo vidiš izobilje ali nestane čim pokušaš da ga dohvatiš, osim ako nemaš novca da kupiš izobilje. Što je vrlo problematično jer mi se čini da nisi u poziciji da stvoriš izobilje na bilo koji drugi način osim da ga kupiš. A na koji način stvaraš taj novac, na koji način ulaziš u strukture koje ti to omogućuju? Da li ti je to izobilje i potrebno kad imaš novac? Mene su ispočetka u priči o kontroli zanimali nevidljivi narativi. Večito se dešava ta neka vrsta borbe. Separacija mi i oni. Ko smo mi ko su oni? Bitno mi je lociranje, ko su ti “oni” koji nam definišu sudbinu, koji nam ograničavaju kretanje, koji nam daju prividne slobode koje želimo da steknemo – i onda se odmotava priča u umetničkom kontekstu kao ko su “oni” koji nam diktiraju teme kojima se bavimo.
Da, sasvim je jasno da postoje trendovi i aktuelne teme koje diktira sistem, tržište… to je nažalost primetno na svakoj large-scale izložbi, Bijenalima i slično.
Dušan: Nažalost, meni često bavljenje umetnošču deluje kao bavljenje zadatim temama. Do toga ne dolazimo iznutra, pa da odatle crpim čime ću se baviti, neko iskustveno razlaganje priče, nego da bi ti neko finansirao projekat ti moraš da se baviš temom koja ti je propisana za naredne dve godine, pet godina. Temom koja bi bila svetska goruća. Ali se opet ne baviš srži problema, povodima, recimo ratom zbog kog dolazi do emigracija nego samo posledicom – emigrantima. Jer kad bi se bavio time ko izaziva taj rat, i sve nevidljive ratove, došao bi do finansijera koji ti daju pare da se baviš temama migracija, globalnog zagrevanja, ekologije… Praktično si anesteziran novcem koji ti je neophodan. Ali je po meni neophodna borba.
Na neki način sve što radiš, kao kustos, kao umetnik, i jeste borba. Sve je to možda malo, nekada deluje i potpuno nebitno, ali ako svi krenemo da otvaramo teme koje nas bole, možda priđemo nekom epicentru. Zbog toga se valjda i svi bavimo onim čime se bavimo?
Dušan: Mi moramo da otvaramo te teme. Nešto te muči na ovom svetu vidiš nelogičnosti i želiš da odgovoriš na njih. Samo što moraš da budeš brutalno iskren i prema sebi i prema svom okruženju, da bi to nekog dotaklo. Ne stručnu javnost nego okruženje, koje će da se zapita “šta ja radim u svom životu?” Poslovi za 200 evra postoje samo zato što smo spremni da ih prihvatimo. A sistem se ne ruši na taj način što ćeš posle posla da odeš na protest, jer već razmišljaš kako sutra opet moraš na posao za 200 evra na kom će da te gaze. Nego da zamrzneš. Ceo sistem. Kako će onda da se osećaju povodom takve vrste istupa, takvog protesta protiv realnosti koja nam je kreirana? Mene ne interesuje farbanje realnosti. Ne interesuje me Oktobarski salon, visoki modernizam, ne interesuju me te gluposti. Jer nije iskreno i polazi iz želje da se zaradi novac od umetnosti, a novac od umetnosti ovde zaraditi nećeš. I sam umetnik postaje instrument u pranju para. A ako ti je kao umetniku cilj samo da sebi obezbediš egzistenciju onda ono… super.
Luka, ovo je tvoja prva samostalna izložba. Kakvo je tvoje iskustvo sa celim projektom? Kako je došlo do njega?
Luka Ličina: Mislim da je to neka lančana situacija koja se meni desila, zbog čega sam odlučio da se bavim ovom temom. Sve ovo što je Dušan rekao. Moja mama je imala težak život i otvorila joj se religiozna svest. Imala je nadu u Boga, i tražila ga je, i pojavili su se Jehovini svedoci. Paralelno sa tim sa tatine strane moja baba je zbog slične situacije postala Jehovin svedok pa i moj ćale. Moja majka je tragala za Bogom nisam siguran za mog oca, ali tako su se upoznali. Svašta ti se ružno desi i onda se pojavi neko ko ti kaže ipak postoji nada. Ja sam znao da to nije moja istina i kad sam izašao iz toga znao sam da ću se baviti tom temom. Jehovini svedoci su školski primer, ali kod nekih ljudi su to slojevi i slojevi načina života i ideologija. Izabrao sam vizuelnu umetnost jer najbolje mogu da se izrazim, kroz tu atmosferičnost.
I sada kada je to zapakovano, kada si izašao iz “zone komfora” u kojoj si dugo bio i sve to vizuelno verbalizovao, kako se sad osećaš sa svim?
Luka: Kontrolu koju sam prevazišao nisam odmah osećao. Želeo sam da se bavim sobom i da pričam priču, ali dok smo nas dvojica pričali, dok sam radio radove, dok smo radili performans, shvatio sam da zapravo radim na kontroli koju sam sam sebi stavio zato što sam bio indoktriniran. Prvo je bila ta kontrola koja je polazila od mene – da moji roditelji ne bi bili tužni stvorio sam veštački mir. A onda mi je na performansu na ulici postalo jasno koliko je taj jezik i taj način razmišljanja, utisnut u mene, koliko sam “kontrolisan”. Kako rezimiram utiske, otvaram to novo polje umetničke prakse da sebe stavljam u neprijatne situacije koje sam mislio da sam prevazišao.
Dušan: Pa, ranije si kontemplirao nad begom od svega toga, a sad možeš svesnije da uočiš posledice. Sama izložba govori o tome, i o kontroli i sticanju slobode. Nije izložbom napadnuta jedna organizacija, izvrgnuta ruglu ili usmeren bes ka njoj, nego je samo studija slučaja odrastanja jednog čoveka i izlaska iz nečega što ograničava individualni rast pojedinca. Zato mislim da je tema jako bitna, sveopšte za društvo. Ta neka sloboda kojoj svi težimo.
Koji vam je bio najveći izazov tokom rada na ovoj izložbi?
Dušan: Za potrebe snimanja materijala smo se obukli formalno na način na koji se Jehovini svedoci oblače, i nabacili osmeh, meni je to bio taj “sada skačemo u vatru” momenat jer ne znamo šta može da se desi. Ti ljudi ne znaju da smo lažni Jehovni svedoci, ne znaju da ih snimamo, ne znaju da će biti deo izložbe, ne znamo ni mi da će biti. Međutim bili su, i kako se penješ u prostor dočeka te prvo taj zvuk “Dobar dan, ja sam Luka, ovo je Dušan, kako ste, da li mislite da je Sveto Pismo primenjivo danas?” Tako ulaziš na izložbu.
Luka: Da, prva ideja je bila da sa prijateljicom napišem govor i snimim, međutim u razgovoru sa profesorima, sa Dušanom, odlučio sam da rekreiram ono što sam pre zapravo i radio. Mnogo ljudi mi je reklo da će biti dosta teško. Ja nisam mislio da će biti ali je bilo. Meni je bilo teško da propovedam i kada sam bio Jehovin svedok. Neko te pozove unutra shvatiš da je šizofreničan i da “ima još nekog u stanu” iako nema nikoga. Ili neko ko zaista u tebi vidi nadu a ti prvi u to ne veruješ. Zato sam uvek bio najsrećniji da me neko odmah otera. Ali mi je taj rad otvorio polje kojim želim da se bavim: da bacam sebe u vatru. A sledeća vatra bi bila suočavanje sa mojim roditeljima.
To sam htela da te pitam, da li si u kontaktu sa roditeljima danas, da li oni uopšte znaju za izložbu?
Luka: Za razliku od drugih bivših Svedoka ja imam kontakt sa mojim roditeljima, ali nemam kontakt sa bratom. Ja sam i dalje tu, za moje roditelje, iako kao član više neću da budem, ali mojoj majci da ne bi potkopalo njenu religiju, nije dozvoljeno, nije prikladno da priča sa mnom. Preporučljivo je da izbegne komunikaciju. Znaju da sam imao izložbu, ali ne i njenu temu. To će mi definitivno biti sledeći rad.
Hoćeš da nam kažeš nešto konkretnije o radovima?
Luka: Cela izložba je jedan rad. Počinje pomenutom zvučnom instalacijom. Nakon toga je video rad, krštenje Jehovinog svedoka, koji sam editovao u slow motionu i tako da se to potapanje ponavlja- kao nesigurnost u krštenje. Nakon toga se u praksi obavezuješ da se Dobra vest propoveda svim ljudima, a druga je prisustvovanje okupljanju Jehovnim svedocima, da bi se usavršili u propovedanju i načinu življenja. To je 12 stolica koje su povezane trakom koja se koristi za sigurnost radnika u fabrikama, marker traka – zabrana prilska zbog zaštite tvog života. Na izdvojenoj stolici je išao audio rad, šest snimaka sa predavanja Svedoka, koji ne smeju da se šire u javnost. Editovao sam tako što sam uzeo ključne reči koje se odnose na mene: šta će mi se desiti ako napustim zajednicu, i koji način života pravi Hrišćani treba da vode. Ja sam tu dodao otkucaje srca, da zvuči kao stvarno prisustvo na propovedima ali i realna nelagoda.
Stolice su dosta snažan element- sve su vezane a jedna je odvojena. Ukazuje na slobodu, ali i autsajdersku poziciju iste. Kad osvajate te svoje male slobode da li se osećate kao autsajderi?
Dušan: Ako ti sebe staviš u poziciju da se odnosiš prema nekom drugom, onda možeš da kreiraš ideju o autsajderskoj i insajderskoj poziciji. I da, delajući ovde na sceni naravno da često mogu da se osetim kao austajder, ali samo ukoliko se odnosim prema nekom establišmentu. Ali, apsolutnim ignorisanjem tih pozicija ne osećam se nikako. Osećam se samo kao ja koji se bavi nekim temama i ko ima svoju viziju. Čim dozvolim sebi da se osetim kao autsajder ja na neki način sebe autujem ljudima koji mogu da osete da imaju moć u odnosu na mene. Umesto toga, pronalazim svoje načine i svoju publiku.
Ne mislim da je to nužno negativna pozicija samo da možda jeste usamljenička.
Dušan: Siguno jeste, ali je to i u redu, jer se ne identifikuješ. Kad pripadaš negde ti ne možeš da talasaš. A potpuno je prirodno da se ne slažeš sa svim, i da ti se menja mišljenje.
Luka: Ja se ne osećam kao da sam na umetničkoj sceni uopšte. Tako da tu nisam autsajder. Osećao sam se kao autsajder dok sam bio Jehovin svedok, ali to je normalno, to je okej. Meni je ovo bio dosta veliki zalogaj zbog kog se osećam dobro i na kom bih želeo da radim.
Kad smo već kod pitanja slobode, šta taj pojam znači uopšte? Kako definišete slobodu?
Luka: Meni se dopalo nešto što mi je psiholog jednom rekao, da sloboda znači da donesemo neku odluku i isto tako vidimo da ta odluka nije bila dobra za nas pa da je promenimo. To je ono što sam i ja uradio. Ja se jesam krstio kao Jehovin svedok, misleći da će to doprineti normalnoj komunikaciji sa mojim roditeljima. Međutim shvatio sam da se ništa nije promenilo i da je vreme da razmišljam o sebi i svojoj istini. Meni je fiktivan svet bio ovaj sad, koji sam hteo da upoznam. I mislim da je to jako bitno za slobodu. Upoznavanje obe strane.
Dušan: Sloboda i hrabrost su dva apstraktna pojma koja idu jedan sa drugim. Potrebna ti je hrabrost da bi bio slobodan u kontekstu govorenja ovoga što osećaš i misliš, i moraš biti hrabar da izdržiš sve što dođe post festum. Sloboda znači imati mogućnost da pogrešiš. Ako već imaš poziciju umetnika ili kustosa da kanališeš svoje stavove, onda da imaš mentalne sposobnosti da ih revidiraš nakon što si izašao u javnost s njima. Da sazriš i kažeš sebi da ćeš sledeći put nešto drugačije. Ti kao neko ko komentariše realnost treba da kažeš kako se osećaš. Mogu nekad i da pogrešim u tome ali ne da se plašim da kažem kako se osećam po pitanju stvari oko mene i u meni, nego da rasteš kao pojedinac. I tvoje okruženje uz tebe. Ja ne rastem kad gledam narative koji me ne pomeraju.
Što se tiče „pomeranja“, kakve su bile reakcije publike na ono što ste im predstavili?
Dušan: Kada smo počinjali da radimo pitao sam Luku: “koji je ton kroz koji si u stanju da iskomuniciraš ovu izložbu?” jer nisam želeo da kanališe svoj bes, time se samo stvara šum u komunikaciji. Onaj ko prima informaciju čuće samo bes i ogorčenost. Razgovarajući sa Lukom osetio sam da ima veliku dozu mira, a jedino tako kad si pomiren, staložen i kad si isprocesuirao, možeš da pošalješ pravu poruku. I to se na izložbi i osetilo. Ljudi su bili jako zbunjeni.
Luka: Mi smo se složili da u prostoru ne bude razgovor o izložbi nego malo performatičnije. Ja sam počeo da propovedam, o tome šta će zadesiti ljude koji ne prihvate Istinu iz Svetog Pisma, Armagedon se bliži, pogotovo ako vidimo sve znake: glad, bolesti, ratove. Tako smo krenuli i onda se Dušan uključio sa pitanjima koja se tiču direktno mene. I onda je krenula diskusija o mom životu, a tu su se provukli radovi.
Dušan: Publika ne postavlja pitanja ni ovde ni tamo, s tim što se u Srbiji desi aplauz, a ovde nismo imali ništa ni cvrčke ni muve ni ništa, ali nije bila ni neprijatna tišina niti “hajde da aplaudiramo da odu” nego imaš ljude koji sede i koji su zabezeknuti onim što su čuli jer pred sobom imaju čoveka koji je prošao nešto što je njima potpuna nepoznanica. Oni Luku i njemu slične znaju tako što će da im otvore i zatvore vrata, ili ih oteraju. I nikome nije bilo svejedno. Imamo utisak da su bili ganuti dozom hrabrosti jednog čoveka da govori o nečemu što ga je jako obeležilo, imajući u glavi da može da ima posledice što govori protiv zajednice koja broji 10 miliona ljudi na svetskom nivou. Bilo je jako emotivno.
Zato što je ogoljeno, jedna od mojih omiljenih reči ikada. Ali zaista mislim da ultimativna iskrenost doprinosi tome da rad bude dobar. Kako vi definišete dobar rad?
Luka: Ja imam jako čudan odnos prema tome. Mislim da ga gradim još uvek. Ali i meni se to dopada. Ogoljenost me uvek pomeri, i ono je što mi ostaje u pamćenju. Ono što mene inspiriše što mi da ideju za nešto drugo. Meni je to dobar rad. Volim da vidim da je neko neposredan, imam sluh za to kad neko ne taji.
Dušan: Meni je potrebno da kada vidim rad imam temu za razmišljanje. Volim da vidim i lepo i ružno ali mi je najbitnije da nešto ponesem kući. Što se saradnji tiče, potencijal prepoznajem u komunikaciji sa ljudima. Postoji intuicija. Pogrešiš milion puta, ali ti se desi da uradiš i nešto što ti zaista znači i što ćeš pamtiti ceo život. Rad koji me pomeri je i način na koji je autor spreman da se žrtvuje, da da sebe, da “pogine” za to. Kada sam se vratio sa one šetnje do Venecije sa Lukom Cvetković, razmišljao sam o mnogo toga. Otišao sam sa ciljem da uložim neku vrstu protesta, i to je bio test za mene koliko sam spreman da se “bacim u vatru” da bih svoje stavove javno izneo. Tada sam video da bez apsolutne žrtve nisi često u stanju sebi da objasniš šta pokušavaš da kažeš. To je način na koji želim da se bavim svojom praksom. Ne da vodim prostor sa 12 izložbi godišnje, nego želim da radim jednu ili dve godišnje, ali da ih radim iz sve snage.
A kako vidite umetničku “scenu” ovde? Kada bi trebalo da odaberete tri reči za našu art scenu koje bi to reči bile.
Luka: Jako mi smeta što umetnici koriste jezik koji ne razumem. Dakle, hermetično je jedna reč sigurno. Puno reči ideja koje nisu jasne drugima, a ne znam koliko je i onima koji rade jasno to što pričaju ali polazim od premise da jeste. To me odaljava od umetnosti. Imam utisak da ne znam gde sam bio, i nelagodno mi je i da pitam. Tu mogu da se vratim i na “šta je dobar rad”. On podrazumeva neku vrstu sistematičnosti da može da se sagleda na više načina, ali da bude veoma jednostavan, i jasan. Jer mora da bude jasno. I umetnost treba dovesti na taj nivo. Da većini ljudi bude jasna.
Dušan: Savremena umetnost treba da bude savremena. Meni je ovde dosadno. Postoje odbljesci. Postoje zanimljive izložbe. Ali suštinski mi je dosadno jer ljudi nisu ohrabreni da pokrenu nešto. Baš zato što kreću sa premisom da su autsajderi i po sistemu “ja ne pripadam tu zato neću ništa ni da radim”. E, baš tada treba da radiš. Da ti budeš nosilac scene, svojih misli i pokretna institucija u nedostatku institucija i zavisnih i nezavisnih. Fali mi iskrenost, fali mi kontekst, fali mi empatija. Empatija prema lokalnom kontekstu.
