Hana Selimović: Trebaju nam ženski likovi koji se ne koriste kao ukrasni papir
Dok zakazujem intervju sa ženom koja mi je na top listi žena sa kojima izgaram da sednem i razgovaram već duže vreme, razmišljam o svim njenim ulogama u kojima sam je gledala. Shvatam da sam posle svakog njenog glumačkog performansa ostajala potpuno opijena. Njenim talentom, ekspresivnošću koju nosi svaka njena crta lica ili pramen kose, ali i ženama koje igra, koje su isto toliko moćne, žive, prisutne, kao i ona sama. Bilo da gledate Hanu na filmu, u seriji, u pozorištu, ili listate njene storije na Instagramu, ono što ona uvek ima je stav. Ona kritikuje, podržava, reaguje i sve to radi jer oseća odgovornost prema ženama i društvu. U ovom intervju razgovarale smo o nekim ženama koje je glumila, lekcijama koje je od njih dobila, ali i o predstavljanju ženske seksualnosti na filmu i borbi protiv nasilja nad ženama.
Pitanje koje danas vredi milion dolara: Kako si? Tokom ove pandemije svi smo preispitivali sebe, svoje navike, ciljeve. Koliko je tebe ovaj period promenio i na koji način?
Hvala na pitanju, ono se retko postavllja sa željom da zaista čujes kako je neko prekoputa tebe. Dobro sam, ponekad i nisam, ali vodim računa o tome da sve što osetim nije nešto što treba odbaciti, stideti se toga, ili ga na bilo koji način gurnuti pod tepih. Dopuštam zaista sebi da budem onako kako jesam u tom trenutku, i u tome osećam dosta oslobađajuću stvar. Ništa naročito se neće desiti, ako dopustiš sebi da si dobro, a ni obrnuto. Svakako završimo ja i ja u krevetu, sa željom da se dogodi sutra.
Da li se svet umetnosti polako vraća u normalu, na čemu radiš trenutno i da li ti je nedostajalo da radiš tokom pauze?
Ništa se ne vraća u normalu i ne znam šta normala više predstavlja. Svet se promenio ponovo, kao i mnogo puta do sada u istoriji, međutim mi smo sada evo savremenici ove recentne promene. Civilizacija se prilagođava, ali se stalno uspostavljaju neki novi okviri života unutar kojih se tumara. Mnogi od njih, nisu više normalni. Što se tiče posla, naravno da jesam osećala da mi fali, ali mnogo sam više osećala da želim da prestanem da živim u strahu. Sve drugo je bilo sporedno.
Šta je važno da ima neka uloga da bi je prihvatila i kakve uloge u startu odbijaš?
Saradnici su mi bitniji od uloge. Ono što sam naučila pre svega radeći sa Igorom Vukom Torbicom, je da je uloga nije ono što piše na papiru, niti neka fiksna vrednost koja je zacrtana na početku rada. Uloga se dešava na kraju procesa, i kasnije u igranjima i zato je osnovni uslov da postoji poverenje i jednaka želja za radom, da nema mistifikscije i mlaćenja prazne slame. Samo hrabrost da se čovek upusti u istraživanje. Takođe bitne su mi teme. Bitna je celina. Bitan je jezik kojim se govori da bi se ispričala neka priča. Prostor glumca nije samo njegova uloga koju brani poput neke tvrđavice. Retko ko nas u školama uči da imamo svest o celini, to se kotira kao nesto gotovo nepoželjno. Ja verujem da bez te svesti nema ni dobrih predstava.
Poslednji put sam te videla na sceni Ateljea 212, u predstavi 64 Tene Štivčić i Alise Stojanović koja je na mene ostavila baš jak utisak. Ona se bavi jednim savremnim bračnim parom, njihovim očekivanjima i problemima, naročito kada se upuste u proces veštačke oplodnje. Kako si ti doživela Evu?
Čitajuci Tenin tekst, sem što sam saznavala nove stvari o temi za koju sam verovala da mi nije bliska, odnosno da nije moja, mislim da me je prvo dojmila time koliko je humor važan i neodvojiv deo svakog pričanja priče. Tena to radi tako perfektno vešto, precizno i bez okolišanja, uvlačeći te u jedan svet koji se bavi nizanjem tema. Opet tekst nije didaktičan na neki banalan način, nego je zaista pričanje problema iz lične vizure, iz vizure žene preko koje se događaji i prelamaju. Kasnije sam razumela koliko je ova tema lična, za sve nas. Alisa je razumela taj glas, razumela je da on ne sme biti obeležen patetikom, razumela je i precizno ponudila ton predstave, koji zvuči kao neko usputno brbljanje, dok se sve vreme govori o pitanjima koja doslovno obeležavaju nečiji život.
Postoji toliko tema vezanih za žene, pa i njihovo zdravlje koje su toliko stigmatizovane, da li pozorište ima moć da skloni taj tabu tako što će ih otvoreno i realno prikazivati?
Mislim da je ova predstava u tom smislu apsolutno važna i usudiću se da kažem i edukativna. Ženski glasovi su skrajnuti i u pozorištu, retko ćete naići na temu koja se priča iz ženske vizure, žena i kada jeste centralni lik, ona nije motor, nije rezoner, nije jednako duhovita, jednako razbaškarena u pričanju svog problema kao sto je to muškarac. Često je nalazimo u nekom skučenom spektru između fatalne zavodnice i žrtve odnosno paćenice. A između kao da ne postoji mnogo šta. I kada god dobijemo priliku da dva sata na sceni budemo zasuti onim što se zove ženska vizura mislim da tu priliku moramo iskoristiti neizostavno i kao glumice i kao publika. Predstava "64" govori o temi veštacke oplodnje, koja je lakmus papir za mnoge druge teme, tabue, i šablone na koje smo osuđeni ziveći u našim društvima.
Imala si zaista jake uloge žena i verujem da si i sama dosta učila od njih. Šta si naučila od Dorine iz Tartifa i šta tebi ta uloga znači?
Ovo je velika tema za mene s obzirom da je to uloga na kojoj sam najviše toga novog naučila, i o sebi i o sopstvenim scennskim mogućnostima, paradoksalno uložila najviše “sebe” u lik, a neke oblike igre dotakla prvi put u svom profesionalnom životu.
Dorina baš počinje iz pozicije rezonera, ili naizgled nepouzdanog prirovedača. Ona predstavu počinje sama, otvarajući niz problema sa publikom, tražeći saučesništvo u lociranju tih istih problema. Način na koji je to postavljeno je za mene bilo jedno malo otkrovenje, u smislu vajanja scenskog vremena i prostora, prevazilaženje velikog straha, i građenje jednog sasvim novog pogleda na pozorište uopšte. Dorina je takođe lik iza čijih stanovišta mogu stajati i sama. U tom smislu, ova predstava je za mene dvostruko važna, i glumački, i intimno. Ali o stvarima koje osećam kao prekretnice ne volim da govorim sa previše analize, dođite i pogledajte predstavu Tartif.
U seriji Besa, glumiš jak i poprilično ozbiljno razrađen lik Divne. Da li se dešava neka evolucija u pristupu ženskim likovima u domaćoj kinematografiji, i šta je to što je potrebno da se desi? Kakvi likovi nami fale?
Za početak trebaju nam ženski likovi koji se ne koriste kao ukrasni papir ili neka začinska nota, već kao ravnopravni učesnici i nosioci priče. Pogotovo u igranom serijskom i filmskom prostoru su vrlo dvodimenzionalni, ali da, verujem da se to vrlo sporo, ali ipak, menja.
U medijima si jednom prokomentarisala koliko si strašnih i nazadnih komentara dobila zbog scene seksa iz serije “Tajkun”. Kako se uopšte kod nas prikazuje ženska seksualnost i zašto je ona još uvek tabu kao i žensko zadovoljstvo?
Kad ja recimo opsujem na sceni, uvek čujem jedan uzdah šoka u prvi mah kod publike. Kada muškarac to uradi to izazove salvu smeha i zabave. Mislim da je isto i sa ostalim temama, a naročito sa temama koje se tretiraju kao tabu.
Ženska seksualnost je velika i važna tema, pre svega za život jedne žene, a onda i za umetnost. Sa druge strane činjenica je da niste viđali mnogo muških zadnjica ili polnih organa u serijama, ali zato se stiče utisak da se ženska golotinja tretira kao imperativ. Muška, ne. Ja golotinju doživljavam vrlo tehnički, u smislu ljudi se kupaju, vode ljubav, presvlače, dok to rade obično su goli, ne znam čemu tolika drama o telu, svi ga imamo.
Ali ukrašavanje programa ženskim golim telima, dok se muška čuvaju kao svetinja, korišćenje ženskog tela u najvećem broju slučajeva kao neke ukrasne erotike, zgodne pozadine dok muškarci glume je ništa drugo do objektivizacija. Ja sam se skidala na filmu i uvek sam osećala da je to što radim u službi pričanja priče. U Tajkunu koji si spomenula, Jovanina seksualnost jeste važan i indikativan deo njenog karaktera. Međutim kod nas odavno postoji taj strašni diskurs, muškarac koji ima seks - bravo majstore, žena koja ima seks, vidi kurvu. Tome ne znam kako se staje na put, ali nisam sigurna ni da je rešenje u potpunom negiranju ili odsecanju ženske seksualnosti iz javnog prostora, da bismo izbegli ružne komentare, seksualno isfrustriranih osoba koje pored ovog društva uzgaja i štiti internet.
Sa druge strane ono što bi trebalo da je tabu i strogo sankcionisano, a prolazi jeste nasilje nad ženama u onlajn i oflajn svetu, protiv kog glasno govoriš. Zašto misliš da je važno da u ovavkim situacijama imamo odgovornost da govorimo o tome i podržimo žene koje su progovorile, zašto ti javno i glasno govoriš o tome?
Zato što biti javna ličnost ne znači da je u redu da se provlačiš kroz ovaj život govoreći samo o frizurama i kremama. Nije fer da neguješ neku lažnu sliku glamura i spokoja kada živiš i radiš u haosu. Zato što je biti svestan ženske pozicije nužno, zato što kroz ovaj posao imaš mnogo prilike da se susretneš sa dikskriminscijom, zato što na kastinzima govore o ženskom seksipilu, nosu, dupetu, pogledu, i šta se iza njega krije, a o muškarcu se ne govori na taj način i njegov izgled i njegova “muškost” ne determiniše njegov igrajući prostor, zato što način na koji su žene uslovljavane ovde, je samo deo onoga kako su uslovljavane u svim drugim sferama života, zato što feminizam nije neka zapadna moda kako je ovdašnji izdanci patrijarhata percipiraju, već je često samo borba za osnovnu edukaciju o tome šta se sme, a šta se nikako ne sme, zato što i sama kad idem ulicom zastajem i čekam da me neko ko korača iza mene prođe, da bih se osećala sigurnijom.
Šta misliš zašto je #Metoo počeo baš od glumica?
Zato što su imale poziciju iz koje je njihov glas čujniji. Mislim da je to jedina razlika. I zahvalna sam svakoj ženi koja je iskoristila svog glas, da se suprotstavi, da obrazuje, da olaksa sebi, i pomogne drugima.
Znam da voliš poeziju, podeli stih koji te greje ovih dana?
“Ništa neće biti u redu,
Sve će biti izvanredno.”
Naravno, Valentina Baktijarevic.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
