Intervju sa vizuelnom umetnicom Jelenom Milićević i fotografkinjom Katarinom Marković: "Ima nade za nas"
Često se dešava da u neformalnim razgovorima ili trač-partijama uz omiljeni koktel i par maslinki, tako nepromišljeno i bahato izgovaramo kako se u gradu ništa ne dešava i to navodimo kao glavni alibi zašto toliko sati provodimo uz još jednu sveže pristiglu sezonu “moraš da gledaš” serije. Međutim, vrhunski demanti celoj ovoj tezi je upravo mlada generacija nadolazećih vizuelnih umetnika koja dokazuje da stvari izgledaju malo drugačije. Možda su nas oštre mere kriznog štaba i uvek nedovoljno novca za kulturu saterale u ćorsokak, međutim dobre stvari se ipak dešavaju. Primer da nije sve onako kao što se priča su upravo dve izložbe koje su za kratko vreme uspele itekako da povrate publiku u galerije: prva je “Body Poscards”, fotografkinje Katarine Marković u novootvorenom prostoru Pavane art room na Trgu Mome Kapora, a druga je svakako “4 zida”, autorke Jelene Milićević u galeriji Centra za grafiku, u Pariskoj.
JELENA MILIĆEVIĆ
KATARINA MARKOVIĆ
Obe na sebi svojstven način svedoče o tome koliko mladi ljudi danas sve više promišljaju i zapravo misle svojom glavom, ne obazirući se na to šta će ko da misli. Katarina Marković, rođena 1993. godine je diplomirana vizuelna umetnica na odseku za Digitalnu umetnost. Do sada je izlagala na mnogim grupnim izložbama u Srbiji i regionu, kao što su PDP Konferencija, Kulturforum, Artget galerija, Rovinj Photodays, Photon Ljubljana. Jelena Milićević rođena 1992. godine, osnovne i master studije završila na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Miodraga Mlađovića, a od 2017. do 2019. radila je u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja AKADEMIJA kao majstor štampe za litografiju. Izlaže samostalno od 2014. i učestvuje na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Bez dvoumljenja su pristale na ovaj razgovor i trudeći se da održe propisanu distancu, otvorile su se po mnogim pitanjima, iako se kunu da maske nose pod obavezno.
KATARINA MARKOVIĆ
KATARINA MARKOVIĆ
Za početak, kako se sada osećate? U jako kratkom roku ste uspele da skrenete pažnju javnosti na svoj rad. Koliko vas to zaista ispunjava, a koliko umara?
JELENA:
Osećam rasejanost i neku čudnu vrstu umora, često spominjani “zamor materijala”. Ne mogu da kažem da osećam bilo kakav pritisak javnosti, što mi i odgovara.
KATARINA:
Iskreno, nisam ni bila svesna važnosti toga dok ljudi nisu krenuli da mi pišu sa utiscima. Posebno je, ali se sada trudim da ne budem nostalgična u vezi sa tim osećajem već da iskoristim trenutak koji se desio i nastavim sa radom. Trenutno sam u pripremama svog novog projekta koji je pokrenut zahvaljujući toj pažnji.
JELENA MILIĆEVIĆ
Objasnite mi kako teče kreativni proces u vama? Kako znate da imate ideju? Ili uopšte o tome ne razmišljate već se pasionirano prepuštate radu pa šta izađe?
JELENA:
Mislim da svaki proces u mom slučaju, da li kreativni ili emotivni nadolazi u talasima. Nekada me preplavi tako da ne znam hoću li izaći na površinu bez posledica, a nekada relaksirano skačem po plićaku. Nisam sklona promišljanju, prepuštam se, volela bih da svaki sledeći put više rizikujem i upuštam se u neistražena polja, jer to je ono što daje neki kontinuitet radu i želju da se ne prestaje.
KATARINA:
Ideja uvek postoji i ona dolazi iz čitanja, gledanja, razgovora i razmišljanja. Ali nije uvek svaka ideja zrela za početak rada na njoj i mislim da se u tome sastoji najveći deo procesa - prepoznati da je ono o čemu razmišljam spremno za rad. Kada i kako to prepoznam ne umem da definišem, najverovatnije tako što postanem opsednuta tom idejom i onda sve što radim počinje da ima veze sa njom - od filmova, knjiga koje dolaze do mene do razgovora. I tada počinje najzabavniji deo, a to su istraživanja, skiciranja i prepuštanja.
KATARINA MARKOVIĆ
Postoji li neka osoba, prijatelj ili mentor sa kim morate da se konsultujete pre nego što izbacite rad u javnost? Zapravo, čijem sudu najviše verujete?
JELENA:
Verujem više nego sebi, ako mogu da je nazovem svojom kustoškinjom, Nataši Janković. Ona mi je podrška i u privatnom sektoru, a mogu da kažem da mi je njena nesebična podrška i razumevanje pomoglo da prevaziđem krize i pauze u stvaralaštvu i nekako ga usmerim u pravcu u kom želim da ide. Uključeni su moji prijatelji, želim da znam šta oni misle o određenoj temi ili crtežu. Na kraju balade sam ja ta koja seče jednom ili tri puta.
KATARINA:
Sa mojim momkom, Aleksandrom.
Kako vidite svoje karijere u narednim godinama? Da li se više nadate privatnim kolekcijama ili pak državnim nagradama?
JELENA:
Mislim da se želja za nagradama kod mene iskorenila prirodnim putem i da se te nagrade mogu individualno tumačiti kod umetnika. Umetničku karijeru ne gledam kao poslovni plan i poduhvat, već kao potrebu da mirno plivam kroz život i nadam se da će crtanje uvek biti sastavni deo mog dana kao i pranje ruku i zuba.
KATARINA:
Imam običaj da svuda žurim, zato se sada trudim da strpljivo sagledam realne mogućnosti. Za sada se nadam još nekim samostalnim izložbama, zanimljivim projektima i saradnjama i definitivno privatnim kolekcijama.
JELENA MILIĆEVIĆ
Šta ste uspele da naučite u školi, a da možete da primenite u praksi?
JELENA: Pored zvanja, školska ustanova mi je dala mogućnost da savladam tehnike štampanja grafike u različitim disciplinama te oblasti, neke sa više uspeha, a za neke nisam imala strpljenja. Radionice i rad u zajedništvu, koliko to može biti produktivno kada radite sa kolegama sinhronizovano nad litografskim pločama ili kamenjem. Žao mi je što nas niko ne priprema da postoje život i surova realnost, posle ušuškanih godina studiranja, da budete spremni na promocije i razgovor o svom radu svuda i stalno, a ne da svoje ideje i radove čuvate u sefu Jorgovanke Tabaković.
KATARINA: Promišljanje o projektima i sagledavanje svih njegovih umetničkih aspekata.
Navedite mi neki besmisleni naslov izložbe koji ste čule u skorije vreme?
JELENA:
Da li je bitan otkačen naslov ili ono što se izlaže? Izbegavam osudu na osnovu korica, nije svako majstor marketinga i samopromocije. Svakako, scena nam je osetljiva na različita razmišljanja, pogotovo javna.
KATARINA:
Iskreno ne mogu da se setim nijednog.
KATARINA MARKOVIĆ
Kako biste definisale umetničku scenu u Srbiji? Mislite li da ima nade?
JELENA:
Sve dok je ovaca, neće falit' vune. Uvek postoje svetle tačke.
KATARINA:
Mislim da je domaća scena autentična i zanimljiva kada je reč o ideji. Ali produkciono definitivno kaskamo jer nemamo dovoljno dobru ni finansijsku ni logističku potporu koja nam je potrebna. Opet, mislim da ta vrsta nereda koji se stvara zbog nedostatka produkcionih mogućnosti i čini domaću scenu zanimljivom, ali i dalje smatram da bi sa malo više finansija umetnički projekti i dalje bili autentični, a umetnici bi lakše stvarali.
Kome se potajno divite ili biste želele da za momenat uđete u njegove ili njene cipele?
JELENA:
Divim se svakom ko ostaje pun entuzijazma i elana kroz sve bure i pristojno živi. Danas srećem tako malo iskreno nasmejanih osoba, koje bez ulaženja u dodeljene uloge pričaju o sebi. Ne bih ulazila u tuđe cipele, nikada ne znaš da li ih i koliki kamen žulja, moje patike su mi sasvim udobne.
Kako na vas deluju negativne kritike, bez obzira od koga dolaze?
JELENA:
Nekada me uznemire, ali primetila sam da posle toga imam još veću želju za radom. Treba znati da iz kritike izvučete ono što može da bude značajno za vaš rad, a šta da odbacite i zaboravite.
KATARINA:
Ne prihvatam ih dobro ali ih pretvaram u nešto korisno za sebe.
JELENA MILIĆEVIĆ
Čime su vam okupirane misli, osim umetničkog rada? Kako provodite dane u toku globalne pandemijske krize?
JELENA:
Infostanom, obračunavanjem struje, saldiranjem kase i bezbednim izlascima i nekoj budućoj socijalizacij u zimskoj atmosferi malog kafića, o tome da li ćemo moći da se opustimo i ponovo grlimo. Imam osećaj da ćemo se grliti kao prijatelji na autobuskoj stanici koji su bili razdvojeni dvadeset godina, samo da neko zvanično da signal da je pandemija gotova.
KATARINA:
Spremam hranu i organizujem večere za bliske prijatelje.
Šta može da vas iznervira u sekundi?
JELENA:
Nametnuta mišljenja, nadobudnost sa i bez osnova, drskost.
KATARINA:
Mizogini komentari.
Kako na vas utiču trendovi koji nam okupiraju pažnju u zoni Instagrama i drugih društvenih mreža? Misite li da smo pretrpani vizuelnim sadržajima? Kako razlikujete šta je dobro, a šta falš?
JELENA:
Postoji sadržaj koji pratim, moje interesne grupe zasene taj nepotrebni deo, tako da nema problema. Mislim da nisam kompetentna da u globalu nešto delim na pravu stvar i falš, svako to može raditi po sopstvenom nahođenju.
KATARINA:
Trudim se da smanjim korišćenje socijalnih mreža upravo iz razloga što mi skreću pažnju sa važnijih stvari. Pregršt vizuelnog sadržaja me češće deprimira nego što mi pomogne pa pokušavam da filtriram informacije koje primam tako što pratim profile koji me zaista zanimaju i ne klikćem na dugme search. Tamo sam uvek samo izgubila vreme.
KATARINA MARKOVIĆ
KATARINA MARKOVIĆ
Koju seriju ste poslednji put bindžovali, a da niste zažalili?
JELENA:
"Oštri objekti", "Jagnjad božija" odavno, ima dosta zanimljivih i šokantnih serija na HBO kanalu, ali kao da sve naguraju u poslednju epizodu i onda me ostave pomešanih osećanja ali mi se dugo ne zadržavaju u sećanju.
KATARINA:
KATARINA: Desilo se jedno popunjavanje rupa u obrazovanju i moram priznati da mi je drago da se tek sada desilo - "Žica".
Postoje li danas uopšte uzori i ko su oni za vas?
JELENA:
Volela bih da imam životni entuzijazam i držanje Minje Subote.
KATARINA:
Ne mogu da kažem da postoji neko čiji bih život volela da sledim, ali bih definitivno mogla da izdvojim nekoliko osoba čiji mi se životni stil i razmišljanje dopadaju i na neki suptilan način utiču na mene. Mislim da se to stalno menja. U ovom trenutku puno čitam i gledam o Charlotte Rampling.
I za kraj, nosite li maske? S kim se ljubite?
JELENA:
Nosim, ali mi smeta. Poljubim prijatelje kad ih vidim iako to nije struka odobrila. Za intimnije poljupce čekam da padnu sve maske, ne samo ove hirurške.
KATARINA:
Da! Sa nekoliko bliskih ljudi.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
