Marinu Marković ste sto posto već videli, ako ne u nekoj od galerija, onda sigurno negde u gradu, s obzirom da već godinama u svom radu, ali i u sopstvenom životu koristi na tone roze boje. Rođena je u Beogradu, 1983. godine, gde je i diplomirana slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti. Od 2006. izlaže samostalno i na grupnim izložbama u Srbiji, SAD, Velikoj Britaniji, Japanu, Meksiku i drugim zemljma. Tokom svoje umetničke prakse pokušava da razotkrije razne društveno-političke mehanizme pritiska, odnosno biopolitički imperativ koji je ženama nametnuo heteropatrijarhat, ukazujući na to do koje mere su pitanja slobode i prinude za ženu zapravo nerazdvojni. Učestvovala u programima boravka umetnika na ISCP (Međunarodni studio i kustoski program) u Njujorku, ZETA u Tirani i K21 – MuseumsQuartier u Beču. Bila je stipendista Mangelos nagrade za 2011. godinu, a najnovija vest je da je trijumfovala kao pobednica na konkursu Vlada Veličković, čija fondacije svake godine bira najbolje u formi crteža. Njen najsvežiji rad možete videti u okviru provokativne izložbe “Ženski zatvor – hotel Sloboda”, u Narodnom muzeju u Pančevu, koju su za tu priliku osmislile i kurirale Ivane Ivković i Tanja Juričan. Sreli smo se na samom otvaranju pomenute izložbe i dok se spremalo veliko nevreme, Marina Marković mi je svojim šaputavim glasom pričala šta znači biti žena maskirana u ženu i koliko je danas zadvoljna kada se pogleda u ogledalo.
Ove godine si učestvovala u drugoj po redu konceptualnoj grupnoj izložbi “ARTikulacije”, koja je otvorena nedavno u Pančevu na temu ženskog zatvora. Koliko se kao umetnica osećaš zatočeno? Doživljavaš li bavljenje umetnošću kao izdržavanje neke kazne?
Naprotiv, umetnost je oduvek za mene bila prostor slobode. Sve restrikcije, kazne, zabrane, prinude, cenzure, osećanja sramote i stida koja me pritskaju u svakodnevnom životu tu se poništavaju. U okviru izložbe „Ženski zatvor-hotel sloboda“ moje koleginice i ja dobile smo priliku da promišljamo na temu ženskih sloboda odnosno nesloboda i dale čitav spektar različitih viđenja zatvora kroz radove o materinstvu, psihološkim pritiscima, traumama, ali i otporima, boračkim delovanjima.
O čemu govori tvoj rad konkretno?
Ambijentalna instalacija u “mojoj“ zatvorskoj ćeliji nosi naziv „Nije tvoje da biraš“ i preuzeta je iz video rada „Void“ u kome je ultrazvučna slika moje prazne materice dijalektički suprotstavljena zvučnoj slici, ženskom višeglasju, glasovima iz porodice (prabaka, bake, tetke, mama), koji govore o primarnim ženskim ulogama i dužnostima. Ovaj višegeneracijski hor meni najdražih žena menja ton od saveta, opomene, prekora do pretnje i naredbe. Svaki od njihovih diskursa je reprezentativan za patrijarhalni model u kome su odgajane, ali ono što je svima zajedničko je upravo ta naučena transgeneracijska “mantra”: Nije tvoje da biraš. U okviru instalacije prikazana su četiri video rada u kojima sam se bavila ličnim preispitivanjem šta je moja slobodna volja, a šta socijalna prinuda, koji ukazuju na to koliko su pitanja slobode i prinude za ženu neodvojive.
Šta si poslednje pustila na YouTube, a da si otkinula skroz na skroz?
Neki predivni stari intervju sa Louise Bourgeois u kome ljušti mandarinu.
Odakle ti energija?
To je i meni misterija, ali je svakako imam na pretek. S vremenom učim da je ne rasipam već da je fokusiram na nešto konstruktivno. Baka Drena mi je uvek govorila “Makice, sijaj! Ne gori.”.
I za kraj, čemu se prepuštaš bez da razmisliš dva puta?
Ljubavi. Bez imalo predumišljaja.
