Intervju sa vizuelnom umetnicom Marinom Marković: “Makice, sijaj. Ne gori!”

Naprotiv, umetnost je oduvek za mene bila prostor slobode. Sve restrikcije, kazne, zabrane, prinude, cenzure, osećanja sramote i stida koja me pritskaju u svakodnevnom životu tu se poništavaju. U okviru izložbe "Ženski zatvor-hotel sloboda" moje koleginice i ja dobile smo priliku da promišljamo na temu ženskih sloboda odnosno nesloboda i dale čitav spektar različitih viđenja zatvora kroz radove o materinstvu, psihološkim pritiscima, traumama, ali i otporima, boračkim delovanjima.

Ambijentalna instalacija u “mojoj“ zatvorskoj ćeliji nosi naziv "Nije tvoje da biraš" i preuzeta je iz video rada "Void" u kome je ultrazvučna slika moje prazne materice dijalektički suprotstavljena zvučnoj slici, ženskom višeglasju, glasovima iz porodice (prabaka, bake, tetke, mama), koji govore o primarnim ženskim ulogama i dužnostima. Ovaj višegeneracijski hor meni najdražih žena menja ton od saveta, opomene, prekora do pretnje i naredbe. Svaki od njihovih diskursa je reprezentativan za patrijarhalni model u kome su odgajane, ali ono što je svima zajedničko je upravo ta naučena transgeneracijska “mantra”: Nije tvoje da biraš. U okviru instalacije prikazana su četiri video rada u kojima sam se bavila ličnim preispitivanjem šta je moja slobodna volja, a šta socijalna prinuda, koji ukazuju na to koliko su pitanja slobode i prinude za ženu neodvojive.

Smatram da su neophodni upravo ovakvi projekti u kojima savremena umetnost izlazi iz galerija i umetničkih prostora i ulazi u vidokrug ljudi koji nisu njena standardna publika. Izložba "Ženski zatvor hotel sloboda" ima za cilj da kroz jukstapoziciju dva prostora - starog zatvora u katakombi Narodnog muzeja i hotela Sloboda, razbije tišinu i otvori dijalog. Naime, na samom otvaranju izložbe, na platou ispred hotela Sloboda, pored performansa “Sloboda me je bolela” Sanje Latinović, bila je postavljena i audio instalacija četrnaest autorki koje su na različite načine diskutovale prakse otpora patrijarhatu. Parkom su odjekivale rečenice poput: “Get the fuck out of here” (Selma Selman), “Ja moram da rađam” (Tina Keserović), “I have a hole that needs to be filled” (Jelena Pavlović), “Pse na selu nisu cenili, a biti žena bilo je gore od psa” (Radmila Petrović) itd. koje su kakofonično odjekivale trgom i privukle veliki broj slučajnih prolaznika izazivajući širok dijapazon reakcija od suza do pozivanja policije.

Nikada se nisam medijski određivala, moja umetnička praksa uključuje i video, performans, instalacije i trenutno završavam doktorske studije na katedri za Nove medije. Međutim, crtež je oduvek bio moj najiintimniji medij. Kroz crtež promišljam, šapućem sama sa sobom, crtanjem se smirujem. U crtežu nemam ni momenat autocenzure. Velika mi je čast što sam dobila pomenuto priznanje. Konkurisala sam sa crtežima iz serije To Serve, To Please, To Obey koji su nastali za vreme pandemije kada sam crtala više nego ikad u životu. Ta serija predstavlja intimnu analizu telesnosti i seksualnosti u relaciji sa različitim formama potčinjenosti i dominacije, discipline i kazne, krivice i srama. A nagrade uvek znače, osim što daju vetar u leđa, daju i određenu vrstu legitimiteta tj. potvrdu da sistem u kome funkcionišete vaš rad vidi kao relevantan.

Negde sam to fino definisala da sam ja žena koja se maskira u ženu. Moja hiper-feminizirana estetika je tu da naglasi kultorološke uslovljavanosti roda, njegovu pasivnost, ona je kritika i samokritika. U ružičastoj paleti su pak sumirani patrijarhalni i kapitalistički modeli oblikovanja ženskosti, želje za rodom i otpora rodu, želje za potrošnjom i otpora potrošnji. Svaka od njenih ženskastih asocijacija nabijena je subverzivnim potencijalom da se izvrne u vlastitu negaciju i ironiju. Kada stavim barbikinu glavu na fotografiju svog izgladnelog tela između popisa kalorija, medicinskih izveštaja i šljokicastih rozih ispisa u girly ružičastom dnevnku o anoreksiji, ili kada izvezem nežno roze koncem po opet roze satenskom korsetu izjave devojaka o bolu, frustraciji i pritisku na njihova tela, ili kada mapiram celo svoje telo u roze tetovažama krojačkog metra na “idealne mere” jasno je da roze boju kao i ženskastu estetiku koristim kao glazuru kako bih maskirala sve bolno, brutalno i ranjivo i naterala publiku da proguta taj sadržaj. Ne znam za subverzivniju i pasivo-agresivniju boju od roze, inače mi je plava boja najomiljenija.

Iskustvo anoreksije u ranoj mladosti stavilo je fokus mog umetničkog delovanja na telo i moj odnos u radovima kretao se od bavljenja ličnim iskustvima do razmatranja kompleksnih društvenih pitanja postavljenih u odnosu na telo žene. Upravo taj dugogišnji fokus na telo omogućio mi je da istražim zadovoljenja potreba i uživanja unutar života žene, kao i njihovu neraskidivu vezu sa pojmovima kontrole, restrikcije, odbijanja, kažnjavanja neposlušnosti i različitim formama društvene nagrade. Ceo moj portfolio je svojevrsni intimni dnevnik, od radova u kojima sam se bavila restrikcijama, neprihvatanjem tela i opsesijom da se ono kontroliše, preko radova vezanih za konzumerizam i iskrivljenu medijsku sliku tela kao i kroz serije radova o nametnutim idealima ženske lepote od strane društva ja sam obrađivala teme koje mene lično tangiraju. Veći deo života nisam se dobro osećala u svom telu odnosno nisam ga ni osećala. Moj odnos prema njemu uspostavljao se uglavnom kroz disciplinu i kažnjavanje, i tretirala sam ga kao objekat, kao svoju lutkicu. Vremenom, kroz psihoterapiju ali i kroz umetničke radove u kojima sam koristila sopstveno telo, ja sam ga sve više prihvatala, a samim tim i osećala. Danas u ogledalu vidim ženu koja je zadovoljna time što je postala!

U mom slučaju ideju uvek začinje neka vrsta tenzije ili osećanja ekstremne ambivalentnosti. Uvek znam da je to to ali je često baš dug proces do realizacije jer taj inicajalni impuls, “iz stomaka”, moj racio obožava da napada iz svih uglova, da ga krtički promišlja, analizira, nadograđuje. Uvek se trudim da ideju uobličim tako da rad bude višeslojan i razumljiv na različitim nivoima, da ga na nekom nivou čita moja baka, a na nekom drugom teoretičar umetnosti, ali i da ga ostavim otvorenim za različite interpretacije.

Hm, verovatno da postoje ali svesku sa neverovatnim receptima ima moja galeristkinja Ksenija Marinković iz galerije X Vitamin. Godinama sam iznova potvrđivala koliko sam ekstremno netalentovana za taj segment i milo mi je što to više nije moja briga i što sam fokusirana samo na umetnički rad.

Mama, kad nemam kud, odem u njen zagrljaj.

Priče koje su konstruisane “poznavanjem” mene kroz socijalne mreže ili čak kroz umetničku praksu gotovo nikad nemaju veze sa mozgom i često me baš nasmeju. Uvek mi je čudno kad nekog “razočaram” zato što mu se ja realna ne uklopim u njegovu projekciju o meni.

Ženama koje su uspele da prevaziđu okolnosti u kojima su rasle ili kojima su kasnije izložene protiv svoje volje, a koje su te nepovoljne okolnosti uspele da preokrenu u svoje snage i da se tim snagama istaknu. Veoma sam zahvalna što sam okružena upravo takvim ženama-caricama poput Selme Selman, Radmile Petrović, Ivane Ivković, Marije Ratković koje me iznova inspirišu i nadahnjuju.