Ako su ikada postojale sirene onda je to sad i onda je to Iva Marković. Sa njenim postojanjem i delovanjem, sirene su dobile novo značenje: da bde nad vodom, čuvaju je i uče nas o njihovoj važnosti, moći i neminovnosti naše brige o njima. Mislim da pre njenih intervjua i izjava ni sama nisam bila svesna značaja i potencijala koji vode sa sobom nose, a koje mi percipiramo nekako podrazumevajuće ne brinući o njima. Iva Marković je osnivačica organizacije za političku ekologiju Polekol, aktivistkinja , konsultantkinja za zaštitu životne sredine, i osnivačica i članica nekoliko udruženja i incijativa, među kojima su najznačajnija Pravo na vodu i Mreža žena za zaštitu životne sredine. Usmerena je na održivo upravljanje prirodnim resursima, posebno na vodu kao zajedničko dobro.
Njen rad i aktivizam pokazuju nam koliko je urgentno i nužno da promislimo svoje postojanje u prirodi koja nas okružije, ali i koliko je u svemu tome bitna i rodna perspektiva. Već smo pisali o tome kako klimatske promene intenzivnije pogađaju žene, ali kako su i one najčešće donositeljke dobrih odluka kada je borba protiv klimatskih promena u pitanju. Potrebna nam je socio-ekološka revolucija kako bismo živeli zdravije i slobodnije, a u mesecu koji je rezervisan za posebno glasno pričanje o nužnosti ovih tema, sa Ivom smo razgovarali o značaju voda, ženskom udruživanju i novim liderkama.
Kako je doslo do toga da borba zaštitu životne sredine postane tvoj posao? U kom trenutku se u tebi probudila želja za aktivizmom?
Aktivizam se verovatno kao i kod svih, rodio iz neizdrža. Kada vam je nepodnošljiva pomisao da ljudi i priroda pate, osećate da morate nešto da uradite. Možda su dve stvari od starta trasirale moj put – odrastanje blizu zoološkog vrta u kome sam umesto na ulici provela puno dana učeći, jer se devedesetih pokazalo da su životinje bezbednije od ljudi; i to što kao dete nisam prestajala da pričam, pitam, objašnjavam. U stvari ja i dalje isto to radim, pričam o prirodi i životnoj sredini, jedino se promenilo da ne idem više nikada u zoološki vrt. Kasnije sam se trudila da to radim sve bolje i na kraju nije bilo mesta za druge stvari. Otkrovenje da je to moj poziv i posao došlo je jedne večeri posle akcije na Goliji u trenucima kada mi se motivacija ozbiljno klackala, jedna saborkinja postavila je pitanje – kako bi izgledao pokret za zaštitu reka i uopšte životne sredine danas da ti radiš u banci ili na kasi? I onda shvatiš da ima smisla, da imaš neki uticaj da zaraziš druge aktivizmom i da to nije ništa tek tako, usput.
Zašto nam je sve voda bitna i koji se problemi sve sudaraju na tom polju? Koliko znamo o vodi u Srbiji uopšte? Kako je nastala inicijativa Pravo na vodu i koja je njena misija?
Neću izmisliti toplu vodu, ali voda je zaista izvor i uslov života! Postoji mit da su naše vode bezgranično obilate, a Srbija je čak najmanje bogata autohtonim vodama u regionu. Na to dodajte klimatske promene – velike periode suša i kratke periode kada nam se sruči nebo na glavu i bujice i poplave zagade preostalu čistu vodu, i dobijate stanovništvo koje je itekako ugroženo, a ni ne sluti. Sem onih koje sve navedeno već pogađa, većina nas nije uopšte svesna značaja zaštite voda, kao egzistencijalnog pitanja. Misija inicijative Pravo na vodu je zaštita javnih vodnih dobara od zagađenja i privatizacije. Prvo smo se bavili pijaćom vodom, posebno slučajem Zrenjanina, zatim smo stupili u kontakt sa ljudima koji se bore protiv malih hidroelektrana na Staroj planini, ta borba se proširila po svim brdskim i planinskim krajevima zemlje, trenutno je vodimo u okolini Kraljeva. Pored toga, bavimo se i najvećom i najskupljom ekološkom bombom – otpadnim vodama, koje u 86% slučajeva bez ikakve prerade dospevaju u naše reke. Lekovite vode ugrožene su prekomernom eksploatacijom u banjama koje su sve više luksuzni spa centri, a sve manje u sistemu javnog zdravstva. Tu je strašan primer Vrnjačke Banje, varošice koja na grbu nosi izvore vode, a u stvarnosti su prošlog leta dva izvora presušila. Naravno nismo propustili ni jedan protest protiv rudarenja litijuma i bora, znamo da je uticaj na vode, posebno podzemne, katastrofalan. Obuhvatamo i zaštitu obala, najčešće ugroženih urbanizacijom, rizičan slučaj vodoizvorišta Makiško polje, nelegalne i štetne privatizacije Instituta za vodoprivredu Jaroslav Černi, a od skora imamo pozive u pomoć meštana ruralnih naselja koji su se našli u pravnom vakuumu jer su sami izgradili seoske vodovode. Ima puno problema, tj posla pred nama.
Da li imaš omiljenu reku i koja je?
Ne mogu da izdvojim jednu, svaka ima svoju lepotu. Ipak nijansu jače volim Dunav jer sam često živela pored njega i jer mi pokloni posebnu atmosferu za razmišljanje, znate ono kad izađete na obalu pa pukne pogled i proširi se horizont. I bukvalno i figurativno.
