Pretraga

Ivana Ivković: “Slobodu je teško živeti”

Ivana Ivković: “Slobodu je teško živeti”

Tekst: Jordan Cvetanović


Nakon što je diplomirala crtež, jednu od najtežih tehnika na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Ivana Ivković je beskompromisno započela svoju karijeru, gledajući javnost direktno u oči. Od samog starta se bez ikakvog straha upustila u provokativno istraživanje odnosa između lične istorije i neuhvatljivih sećanja, što je rezultiralo širokim spektrom medija kroz koje danas stvara uzbudljive intervencije specifične za određene lokacije. Od 2002. godine, samostalno i grupno nastupa u Montrealu, Beogradu, Njujorku, Bejrutu, Dizeldorfu, Beču, La Korunji, Bodrumu, Bazelu, Kalkuti i Kopenhagenu. Njeni radovi deo su kolekcije savremene srpske umetnosti, fondacije Telenor, stalne zbirke Gradskog muzeja Beograda i nekoliko privatnih zbirki širom sveta, a njen poslednji performans „In Him We Trust“, učinio je da se ceo grad sasvim nenadano probudi iz post-praznične krize i bar na trenutak dobije obrise epicentra svetskih dešavanja. Po ko zna koji put uspela je da svuče deo kolektivnih predrasuda i osmočasovnom liturgijom ogoli veliki deo stvarnosti. Sudarili smo se nakon tog velikog praska u čaršiji, pokušavajući u jednom terapeutskom razgovoru da objasnimo kako može da se izleči oštećeni ego i zašto, kad god joj se ukaže prilika, voli prva da se popne na sto u kafani.

Ivana Ivković: “Slobodu je teško živeti” (фото 1)

Spektakularnim performansom „In Him We Trust“ u Bitef teatru, završila si jednu svoju etapu, tačnije zatvorila si poglavlje trilogije. Kako se osećaš posle svega? Da li si konačno počela da veruješ u „njega“?

Hvala za to ”spektakularnim performansom”! Da, završila se jedna faza mada to ne znači da je kraj, ista pitanja muče nas i vraćaju se uvek. Trenutno se osećam lakše, deo tereta je spao. Približavam se i sve više verujem! U sebe, njega, to je ionako jedno te isto.

Za razliku od nekih drugih umetnica koje se na sličan način bave preispitivanjem identiteta, seksualnosti i tela, ti ne izlažeš sebe kao objekat, već druge. Zanima me kako se odvija taj proces? Kako ti polazi za rukom da uvek pronađeš ljude koji pristaju da postanu deo tvog umetničkog čina?

Taj proces se odvija tako što ja zamislim određenu scenu, i onda sledim to uzbuđenje pred idejom da je nekako ostvarim... prepustim se toj sili, odnosno sarađujem sa njom. Zanima me muško telo, oduvek mi je to bila inspiracija i fascinacija, od crteža do performansa. Očigledno kroz rad sa telom preispitujem i svoje predrasude. Ne razmišljam u tom pravcu da će biti nemoguće da nađem ljude iako u isto vreme znam koliko je to teško. Važno je da im prenesem iskreno ono što i sama mislim, znam i osećam. Stvar je poverenja. Komunikacija, konkretnost i korektnost. Što kaže jedna od mojih najbliskijih prijateljica - da uspeš da nešto formulišeš u ”haiku formi”, znači budeš jasan i direktan, govoriš iz sebe. Verujem da je za rad sa ljudima to najvažnije.

Ivana Ivković: “Slobodu je teško živeti” (фото 2)

Ko su momci sa skele? Šta si im govorila pre nego što si pustila publiku unutra? Kako ih bodriš?

Od početka sam bila otvorena za saradnju sa različitim ljudima, nisam pravila velike restrikcije jer je to za sam rad ključno. U radovima koji pripadaju trilogiji govori se o identitetima, nepripadanju, složenostima prihvatanja sebe i drugoga. Oni ”dolaze sa svih strana”, a tako se zove i projekat na kom sad radim sa navijačima. Nekoliko njih se bavi performansom ili su umetnici, glumci, plesači ali najviše ima momaka koji dolaze iz svih mogućih profesija i sredina. Neki od njih učestvuju u svakom mom radu od početka, pratimo se, a da pre toga nisu imali iskustva sa scenom. Tik pre ovog osmočasovnog performansa ”In Him We Trust” sam ih bodrila da izdrže, govorila im sve što mislim da je važno da znaju. Iako oni imaju slobodu da se ponašaju kako žele i budu to što jesu, mi svi znamo da je slobodu teško živeti, tako da im zadatak nije lak. Oni preuzimaju veliku odgovornost. Pred svaki performans imamo samo jednu probu, da se postavimo u scenu kad je ona gotova i da se oseti kako to izgleda. Proba traje kratko tako da faktički stvar se dešava uvek u trenutku, bez priprema i uvežbavanja, kao stvarni isečak života. Bodrimo se međusobno. Oseća se duh zajedništva. Nekako ih i štitim. Kad smo izvodili ”Spavaonicu” 2016, sam im morala reći da će možda da se pojave navijači Partizana na otvaranju Oktobarca jer je to bio performativni deo jednog rada. To je bilo jako stresno za mene jer su me mnogi prepadali pričama kako će ih navijači možda napadati jer su goli i leže a ovo je Beograd... Dok sam im sve to objašnjavala jedan od momaka se pridigao i rekao ”Ivana ne brini, pa mi smo ti navijači, ima nas ovde raznih...” Svesni su i oni slojeva, različitosti, sredine, a to je sve važno, o tome su ovi radovi.

Zanimljivo je da često u svojim radovima koristiš stihove iz turbo folk pesama, kao na primer u “Babylon the Great” gde si se poigravala sa Hankom Paldum. Odakle takva potreba, sa čime to povezuješ i da li misliš da je došlo vreme da naše neko nasleđe devedesetih postane svojevrsni kemp?

SINCE I MET YOU I HAVE NO PEACE (možda najupečatljiviji primer do sada, serija radova iz 2012. koju čine persijski tepih i crteži). Kada mi je jednog jutra ova rečenica doslovno ”pala na pamet”, nisam znala da je možda u pitanju i prevod uvodnog stiha iz Cecine pesme ”Lepotan”. Guglovala sam i prikazale su se dve stvari, jedna je bila prevod tog stiha, a druga citat iz Biblije, Knjiga o Jovu. Ovo neobično preklapanje doživela sam kao znak da treba da sledim svoju intuiciju i da se nisam slučajno probudila sa tom rečenicom u mislima. Nakon toga oko ove izjave nastala je serija radova. U radovima često koristim citate, pesme, poruke ali i svoje stihove. Zanima me jezik i doslovno prevođenje jezika. Šta se dešava sa stihovima koji nose određenu poruku koja se na određenom jeziku razume na određeni način, kada se doslovno prevedu? Može li se emocija prevesti, odnosno koji se kvaliteti dobijaju tim bukvalnim prevodima, a šta se izgubi? Koristeći engleski jezik imam mogućnost da se nekako ”sakrijem” iza izgovorenog, da napravim otklon, neophodnu distancu u odnosu na osećanje ili stanje kako bih izbegla patetiku ili potcrtala ironiju. Devedesete su takođe važne za mene, odrasla sam u tome, nije čudno što su se određeni sadržaji zalepili i pesme ostale upamćene. To nasleđe nosi veliku težinu sa sobom koju ja sebi sve više priznajem u poslednje vreme. I čini mi se da joj sve ozbiljnije pristupam. Nisam dovoljno razumevala koliko me je to formiralo, a sad sa tim dalje radim.

Ivana Ivković: “Slobodu je teško živeti” (фото 3)

Nedavno je otvorena i tvoja izložba crteža „Mother Tongue“. Čini mi se da ljudi danas ne posvećuju dovoljno pažnje tom mediju, pa me zanima kako si došla na ideju da se vratiš tamo odakle si i počela?

Crteži mogu biti ključ za razumevanje svega ostalog. Ne postoji samo jedno, zvanično tumačenje, crteži reflektuju, isijavaju, pulsiraju i pozivaju posmatrača da uđe u komunikaciju. Gledanje crteža je ponekad poput zavirivanja u nečije dnevničke beleške. Iako to samim činom izlaganja postaje legitimno, osećaj prodiranja u nečiju intimu ostaje prisutan. Imam potrebu da crtam, a sam čin crtanja deluje terapeutski na mene. Tada osećam najveći mir.

Šta obično ljudima kažeš na partyju ako te pitaju čime se baviš? Kako im objasniš svoje zanimanje?

Da živim nomadskim umetničkim životom. U šali najčešće kažem ”radim neke instalacije” ili ”skidam muškarce”. Objasnim onima koji stvarno žele da čuju, nije mi teško, i tu se učim meri i prihvatanju.

Ivana Ivković: “Slobodu je teško živeti” (фото 4)

Kako razlikuješ dobro umetničko delo od neviđenog promašaja? Šta ti je važno da vidiš u nečijem radu, šta te uzbudi na prvi pogled?

Iskrenost.

Šta misliš da su tvoje najveće mane kada je karijera u pitanju? Šta nisi još uspela da naučiš?

Stalno učim. Umerenost. Brzam, to mi je mana. Ali najveće mane su mi ujedno i najveće vrline tako da je stvar u pronalaženju balansa i mere.

Šta bi dodala na manifest Marine Abramović kako jedan umetnik mora da živi? Ili oduzela, svejedno?

Uglavnom se slažem, ali nisam tip koji bi sledio ili pravio manifeste ili neki spisak pravila. Treba, ne treba, sme i ne sme su za mene ograničavajuće odrednice koje me zbunjuju i opterećuju. Grešim i ponavljam iste greške dok se ne steknu uslovi da odlučim da postupim drugačije ili dok mi se ne smuči. Kad god uvažim i prihvatim taj proces i svoju sklonost padu, pritisak da nešto mora da bude na određen način i kontrola popuste, a ukažu se život i rad kao kontinuitet. To mi daje osećaj smisla i ispunjenosti.

Kako se prazniš?

Ako misliš na periode posle nekog napornog i preplavljujućeg iskustva i rada, onda je to teško pitanje. Trudim se da se ne pretrpavam i da obradim šta se desilo, mada nije lako. Razgovorima sa nekoliko bliskih prijatelja koje u tim periodima verovatno maltretiram. Vrtim se u krug, bludim ili u najboljem slučaju dokolica!

Kome treba da se zahvališ što si uspela da doguraš dovde?

Roditeljima, Dragani Radivojević, svim prijateljima, baki, ujaku, ujni, Ivi, terapeutu, profesorki Mariji, Oliveru, Mići, svim ljudima od kojih sam učila i koji su mi pomagali, sebi.

Ivana Ivković: “Slobodu je teško živeti” (фото 5)

Postoji li neko skriveno mesto koje ti je posebno važno, a nisi ga do sada otkrila nikom?

To kad se desi, da nešto uspem da prećutim, znaću da sam neke stvari konačno naučila i promenila iz korena.

Odakle crpiš inspiraciju? Kako skupljaš snagu za nove projekte?

Svakodnevni život i životne pustolovine i romanse, rad na sebi! Povučem se i pokušavam da obradim šta se desilo, da ne pobegnem dalje već da osetim. Sklona sam brzanju i pretrpavanju a onda upadnem u anksioznost pa se to loše odrazi na sve. Tako da u stvari energiju i snagu koju imam kontrolišem strpljenjem i primirivanjem.

Ko je uspeo da te „obori s nogu“ poslednji put?

Ti, letos. A obožavam inače kad me stari prijatelji obaraju sa nogu nekim svojim pomacima i uspesima!

Koliko često moraš da skačeš u pomoć ranjenom egu?

Sve manje! Puštam ga da se muči... I dodatno seciram u najboljem slučaju jednom nedeljno.

Šta ti se trenutno mota po glavi?

Muškarac, kao i uvek.

Kada si poslednji put igrala na stolu i uz koju pesmu?

Igrali smo celu noć na stolovima i klupama u jednoj našoj ilegalnoj kafani posle otvaranja izložbe "Mother Tongue" u Eugster II Belgrade galeriji, 18. decembra, a pesme su se smenjivale i smenjivale...

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar