Kristina Radovanović: "Biznis je izuzetno široko polje i svako može da nađe svoje mesto pod suncem"
Postoji mogućnost da za mladu devojku impresivnog rezimea, Kristinu Radovanović niste čuli, ali ste svakako po gradu viđali plodove njenog rada - Wolt. Upravo ona je zaslužna za dolazak ove evropske, odnosno svetske franšize, u Beograd. Njen razvojni put bio je zanimljiv, s obzirom da je napravila radikalan zaokret iz oblasti prava u svet biznisa i ostvarila velik uspeh.
Sa njom smo pričali o pomenutim temama, ali i prevazilaženju stresa, master studijama u Londonu i budućim planovima.
Vrlo mlada si se, kao najbolji svršeni student svoje generacije Pravnog fakulteta, iz advokature prebacila u svet biznisa i u njemu ostvarila. Da sebe smatraš young person prodigy- jem?
Nikako (smeh). Početak rada u Wolt-u i uspešno lansiranje servisa u saradnji sa beogradskim timom i centralom u Helsinkiju pamtim kao jedan od najizazovnijih, ali i najzabavnijih perioda u svom životu. Kad se radi složen projekat kao što je otpočinjanje poslovanja na novom tržištu, malo je reći da je novi dan – novi problem, pogotovo ako se radi o startapu. U ogledalu, to je fantastična prilika da se nauče nove stvari – kako funkcioniše plaćanje između Srbije i EU, kako se pregovara sa manjim firmama i internacionalim lancima, šta sve treba jednoj firmi da bi mogla da postoji i zaposleni imali kancelariju u koju mogu da dođu, itd. Upravo savladavanje izazova i pomeranje stvari dalje, makar za milimetar, daje osećaj lične satisfakcije, pre nego bilo kakvo poređenje sa drugima.
Šta te je navelo da se iz onoga što je bilo tvoje zvanje prebaciš u sferu razvoja svetske franšize dostavljanja hrane?
Moj odgovor verovatno može da se sumira u jednu rečenicu – nemogućnost da se povežem sa proizvodom svog pravničkog rada i osetim da je on imao pozitivnu, opipljivu posledicu na svet. Iako sam jako volela pravo još od fakulteta, advokatski posao sam doživela kao pomalo usamljenički, opterećen formalizmom i da ta ’pametna’ primena prava kojoj se dobar student prava raduje kad izlazi sa fakulteta (zamislite Jiu-Jitsu, samo pravničkim argumentima) zapravo sačinjava relativno mali deo posla. Možda 20% posla na početničkim nivoima podrazumeva pažljivo analiziranje pravnog smisla slučaja i otkrivanje normi koje bi bilo razumno primeniti na njega. Pored toga, čak i kad napišete najlepši pravni argument i pošaljete ga nadređenima, često nećete ni znati da li je on završio u finalnom dokumentu koji je otišao klijentu, a još manje kako su ga oni ili sud doživeli. Biznis je potpuno drugačiji.
Kako je tekao celokupni proces prelaska?
Nakon što sam osvestila da me više uzbuđuje biznis i da bi mojoj delatnoj prirodi više odgovarao menadžerski tip posla, počela sam da pratim oglase za posao na LinkedIn-u. Relativno brzo mi je zapao za oko oglas firme za koju nikad nisam čula do tog trenutka – Wolt je tražio Restaurant Partnership Manager-a za Beograd. Sam opis je bio dosta zanimljiv: „Ako ste vi osoba koju prijatelji uvek pitaju gde da idu na večeru za romantičan sastanak ili druge posebne prilike, javite nam se!“. Jako sam se pronašla u ovoj rečenici – još od svojih srednjoškolskih dana sam štedela novac od užina kako bih posećivala restorane i probala nova jela. Kako sam stasavala, tako sam sve više učila o restoranskoj sceni, a uz to sam razvila i veliku pasiju prema kuvanju, a čemu svakodnevno svedoče moji Instagram pratioci. U želji da podržim Wolt u njihovoj nameri da dođu u Srbiju, uz svoju prijavu za posao sam im poslala i prezentaciju, gde sam izložila analizu tržišta restorana i dostave u Beogradu, nakon čega ću ubrzo dobiti i poziv na prvi intervju.
Nekih 6 meseci kasnije sam pakovala kofer da odem na onboarding u Finsku, dok sam paralelno uveravala oca da Wolt stvarno postoji i da je skroz bezbedno da odem u Helsinki. Narednih 6 meseci ću raditi na liniji Beograd – Zagreb, postavljajući organizacioni strukturu za početak poslovanja u obe zemlje. Još koji mesec kasnije i oba tržišta će uveliko raditi, a ja ću imati nove izazove u vidu sticanja prodajnih veština i nošenja sa konkurencijom. Septembra 2020. sam otišla iz kompanije sa osećajem da sam kompletirala jedno poglavalje u svom životu – pomogla sam u dovođenju naprednog tehnološkog servisa u Srbiju i Hrvatsku i sad ga ostavljam kolegama da ga razvijaju dalje, a ja odlazim na studije u London.
Da li si u nekim momentima sumnjala u svoju odluku?
Iskreno, ni u jednom trenutku se nisam pitala da li sam donela pravu odluku od kad sam počela da radim u biznisu. Osećaj koji sam imala radeći menadžerski posao me je ispunio preko svih očekivanja, a videti Wolt kurire i kese po gradu vizuelno sumira svu suštinu mojih karijernih ciljeva – da ulepšavam ljudima svakodnevnicu. Čak i pre toga, kad su me ljudi odgovarali od toga da "bacim sve te godine studiranja prava", ja sam osećala da u menadžmentu mogu da dam svoj doprinos.
Na koji način si se nosila sa stresom?
Prijatelji. Hot joga. Zaokret i Kišobrani. Da dam malo konteksta ovim ključnim rečima i uz iskren pokušaj da izbegnem opšta mesta – esencijalno je da pratimo svoje unutrašnje stanje i da pokušavamo pozitivno da utičemo na sebe kad osetimo da smo pod stresom. Tehnike ovde idu od skretanja pažnje sa onoga što nas stresira na ono što volimo, aktivnog preispitivanja da li nešto treba da menjamo u životu do podsećanja da možda, u široj slici stvari, to o čemu se brinemo možda i nije tako važno. Nošenje sa stresom je nešto u čemu bih volela da postanem bolja vremenom, jer umem da se ’zavozam’ sa poslom i počnem rutinski da odbijam pozive na druženja, uvek osećajući da nemam vremena. U mom slučaju se ispostavilo da je trening lekovit, jer dok podižem tegove u teretani ili balansiram u čudnoj pozi na jednoj nozi, jedino o čemu razmišljam je da ne poginem, a dok završim sa treningom, zaboravim i o čemu sam se brinula.
Šta je potrebno za uspeh, da li je neophodna diploma, ili samo pasija prema poslu koji se obavlja i određene karakteristike ličnosti?
Diploma je samo potreban, ali ne i dovoljan uslov za ulazak na tržište rada (mada se i ovo polako menja, pogotovo u IT svetu). Od diplome je naravno mnogo bitnije znanje i razumevanje konteksta, pogotovo u biznis svetu koji je beskonačno bogat idejama, uspešnim i manje uspešnim kompanijama, velikim transakcijama... Ako vas intrigiraju pitanja poput "Zašto se ova picerija otvorila na samo 50 metara od druge picerije koja uvek ima red ispred", biznis je verovatno dobar izbor za vas i trebalo bi da da čitate poslovne vesti sa sajtova poput Financial Times, Economist, Bloomberg, Wall Street Journal...
Demonstriranje razumevanja biznisa je vaš ključni adut na razgovoru za posao, pogotovo ako ste u stanju da objasnite šta mislite da bi firma gde se prijavljujete na posao trebalo da uradi u budućnosti kako bi ostala relevantna kupcima svojih proizvoda. Pasija za biznisom se tako polako pretače za pasiju za poslom i to ne zato što volite svaki njegov najsitniji deo, nego zato što doprinosite nečemu što vrednujete. Za mene je to bilo da moji sugrađani uživaju u boljoj hrani kad nemaju vremena sami da je spreme. Na kraju, mislim da je karakter bitan, ali ne tako što postoji nekakav idealan sklop ličnosti za biznis. Biznis je izuzetno širok i bukvalno svako može da nađe svoje mesto pod suncem. Ako bih baš morala da izdvojim neke stavove koji su ključni za uspeh, to bi bili volja za učenjem novih stvari, novih ideja, boljim razumevanje konteksta i prihvatanje da učenje nikada ne prestaje.
Da li smatraš da je biznis svet poput sporta, poslednje fer igralište?
Da budemo pošteni ovde, u biznisu svakako postoje gluposti i nelogičnosti, a gledano šire, tržišta nekad ne daju optimalne ishode (čuveni i relevatan primer je da firma zagađivač proizvodi više svog proizvoda nego što je optimalno za društvo imajući u vidu posledično zagađenje). Međutim, uz sva ograničenja biznisa, ja ne mogu da zamislim više fer sistem od ovog i onaj koji bi davao bolje rezultate. Za mene nema ništa više fer od toga nego da napravite proizvod koji ljudi obožavaju i da se obogatite od toga. Pa zaslužili ste, a o radu koji je morao da uđe da bi vaša ideja doživela komercijalni uspeh ne moram ni da pričam.
Trenutno si na master studijama na Imperial College Business School-u u Londonu. Kako izgleda to iskustvo?
Evo upravo sam završila studije! Ovo je bez dileme bila jedna neobična godina, tako da je i moje iskustvo vrlo u skladu s tim. Prvenstveno i uprkos tome što sam imala većinu predavanja online, apsolutno sam prezadovoljna kvalitetom nastave i znanjem koje sam dobila na svom programu – MSc Management. Imperial osoblje se definitivno nije šalilo kad su rekli da je ovo intenzivan program što sam donekle potcenila – naivno sam mislila da sam ’u treningu’ i da ću se čak malo i odmoriti nakon nekoliko godina rada. Kako sam se samo prevarila! Ništa me nije spremilo na izazov pisanja eseja britanskog stila, a bogami ni na dosta slabu ocenu koju sam dobila na samom početku. Međutim, tu ocenu sam shvatila kao signal da ja očigledno ne znam da pišem eseje i da to moram da popravim. Brzo sam prikupila 7 eseja ljudi koji su dobili bolje ocene od mene i onda ih analizirala jedan po jedan, rečenicu po rečenicu, kako bih shvatila šta je očekivanje od formata eseja – na nivou uvoda, strukture paragrafa, strukture zaključka itd. Uskoro sam počela da dobijam bolje ocene i na kraju diplomirala sa distinction-om, što je najviši razred ocena u britanskom visokom obrazovanju.
Što se socijalnog iskustva tiče, ono je definitvno otrpelo, pogotovo u periodu između decembra i aprila, kad je Engleska bila u potpunom lockdown-u. Apsolutno ništa nije radilo sem supermarketa i ljudima nije bilo dozvoljeno čak ni da šetaju van svog kraja i posećuju jedni druge kod kuće. Međutim, kako su restrikcije polako počele da popuštaju od aprila do juna, tako je društveni život počeo da se vraća – i to u punoj snazi. Ja ne mogu da znam kako bi moj život u Londonu izgledao da nije bilo pandemije, ali imam osećaj da se moje kolege sa programa ne bi sa takvim interesovanjem upoznavale i družile da nije bilo pandemije. U nekim regularnim okolnostima, studenti bi se verovatno izdelili u manje ekipe nakon upoznavanja na početku i posle ne bi ulagali napor da upoznaju još ljudi. Međutim, kako su svi bili gladni druženja nakon izgubljenih 5 meseci socijalnog života i osećali masivan FOMO, upoznavanja zapravo i dalje traju. Svako malo pa dobijem neku poruku u stilu ’E, znam te sa tog i tog predmeta, sad sam došao u London, 'ajde na kafu’. Lepo je.
Koje su razlike između srpskog i engleskog obrazovnog sistema?
Engleski obrazovni sistem je fokusiran na davanje praktičnog znanja koje je odmah upotrebljivo na poslu, dok sprski sistem daje prioritet sticanju velike količine dubinskog znanja, neretko zanemarujući potrebe prakse, a ponekad ih i značajno premašujući. Nakon što sam završila Pravni Fakultet Univerziteta u Beogradu, bila sam jako uzbuđena da krenem da radim i primenjujem sve što sam naučila. Na poslu me je to uzbuđenje i dalje držalo, jer sam videla da je moje znanje korisno, da znam šta se dešava i šta bi trebalo da radim... Načelno. Kad je došlo do toga da napišem svoju prvu tužbu, žalbu, registrujem firmu u APR-u, malo je reći da pojma nisam imala kako to zapravo da uradim. Srpski obrazovni sistem daje znanje koje se prevodi i transformiše u nešto upotrebljivo tek na samom poslu.
S druge strane, engleski sistem daje manju količinu teorijskog znanja, ali je ono pažljivo birano tako da vas opremi sa taman dovoljno razumevanja materije da možete da uradite nešto konkretno. Engleski sistem vas neće učiti 50 strana o tome kakvi sve upitnici za istraživanje tržišta postoje, već će vam dati 3 videa od 2 minuta, jedan članak sa Qualtrics bloga. Zatim će vam tražiti da napravite svoj upitnik. Niste sigurni kako? Nema veze, samo krenite, pa kad zapne, potražićete odgovor. Krajnji ishod je da čovek sa dobrih engleskih fakulteta izlazi spreman za posao na način da može da doprinosi svom poslodavcu od prvog dana, jer su znanja krajnje praktična.
Koji su ti planovi za budućnost?
Trenutni planovi su da nađem posao u marketingu ili menadžmentu u tech sektoru. Lokacija još uvek nije izvesna i razni meridijani dolaze u obzir. Volela bih da bar neko vreme stičem radno iskustvo na velikim, razvijenim tržištima. Povratak u Srbiju može da se desi bilo kad! U jednoj rečenici: plan je da nema plana.
Šta bi savetovala mladim ljudima koji tek startuju sa svojom karijerom, a koji pri tom možda nisu sigurni kuda žele ili treba da idu?
Da slušaju sebe i svoje osećaje. Da ih prate i vide gde će ih odvesti. Da budu hrabri u krčenju svog puta – tržište se toliko dinamizovalo da je teško da ijedna odluka bude kompletno određujuća i stanica finalna. Bilo bi dobro da razmisle koji posao bi mogli da rade na temelju svog obrazovanja, znanja i veština i da odande posle planiraju dalje. Trebalo bi da koriste svoje zaposlenje tako da uče o svojoj grani u najširem mogućem smislu, ali i da razgovaraju sa ljudima van svoje branše i počnu da razumeju šta sve postoji od opcija u karijeri.
Ovde dolazi najkonkretniji savet koji mogu da dam na ovu temu: jednom kad imate ideju šta bi mogao da bude vaš sledeći potez u karijeri, nađite ljude koji su ga već napravili (uključujući i kontaktiranje neznanaca na LinkedIn-u) i razgovarajte sa njima. Dakle, ako vas zanima advokatura ili marketing strategija, popričajte sa ljudima koji se time bave o njihovoj poslovnoj svakodnevnici, zadacima koje najčešće obavljaju, procesu rada... Ovako ćete napraviti realniju procenu da li je nešto za vas i da li treba da se uputite tim putem. I ako pogrešite – nema veze. Već sutra možete da probate ponovo.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
