Sonja Lončar i Andrija Pavlović su dva genijalna talenta koja stoje iza LP Dua i svega što nas asocira na njih. Elegancija, snaga, prepoznatljiv izraz, posvećenost, eksperimentisanje. Kao solisti i kao duo su osvojili preko 30 internacionalnih nagrada, nastupali širom sveta od Japana do Carnegie Hall-a. Pričaju razne priče, stvaraju specifičan zvuk i povezuju najrazličitije svetove u svojim performansima. Nedavno su završili saradnju sa Pop Depresijom i Kišobranom na izdavanju kompilacije “Klavirsko nebo #2” i odabiru numera koje će se tu naći, a predstoji im koncert i promocija albuma “Duality” 6. marta u Narodnom pozorištu. Pre nego što finalne pripreme uzmu maha i vremena, popričali smo sa Sonjom i Andrijom o tome u kom pravcu se kreće muzika danas i ko je presudno uticao na njihovo shvatanje muzike.
Nisam sigurna da ljudi kod nas posvećuju dovoljno pažnje klavirskoj muzici, ili barem svakako ne koliko zaslužuje, ali inicijative kao “Klavirsko nebo” potencijalno to mogu da promene. Kakvo je bilo iskustvo rada na drugom izdanju kompilacije?
Andrija:
Ljudi zapravo posvećuju veoma mnogo pažnje klavirskoj muzici na globalnom nivou, o čemu svedoče brojne klavirske plejliste milionskih pregleda i izvođači kao što su Ludovico Einaudi, Niels Frahm, Max Rixcher i mnogi drugi. Nova klavirska muzika je na vrhuncu slušanosti i popularnosti, a klavir, odnosno klavijaturni instrumenti su masovno zastupljeni. Rad na ,,Klavirskom Nebu” sa gospodinom Ivanom Lončarevićem je jedna fantastična inicijativa, koja je imala za cilj da klavirsku muziku izvuče iz akademske zajednice i približi mnogobrojnoj publici, tako da je ova kompilacija i idejno i autorski na nivou nekih svetskih tokova.
Šta je muzika 21. veka? Ka čemu idemo?
Sonja:
Dvadeseti vek je doneo različite eksperimente, pre svega u okviru takozvane klasične muzike i ti eksperimenti su doprineli svojevrsnom približavanju akademske i popularne muzike. Muzika 21. veka je jedno prirodno kombinovanje i spajanje najrazličitijih žanrova. Brzi protok informacija koji nam omogućava digitalno novo doba, ubrzava ovaj proces i sve je više potencijalno novih žanrova koji će veoma uskoro i zvanično dobiti i svoje nazive. Dok to čekamo, trudimo se da spajanjem žanrova prevazilazimo postojeće i smišljamo nove.
Zanimljivo je da u vašoj muzici koristite hibridni klavir, nastao kao deo projekta „Kvantna muzika“, a prototip je napravljen u saradnji sa inženjerima. Kako je došlo do toga uopšte? I da li vam saradnja sa naučnicima deluje kao primamljiv pravac kojim bi se moglo češće ići?
Andrija:
Hibridni klavir je nastao zahvaljujući našem višegodišnjem istraživačkom radu, odnosno eksperimentisanjem sa proširenjem polja klavirskog zvuka. Od izvođenja dela Johna Cagea na dva preparirana klavira, Mantre za dva ringmodulisana klavira Stockhausena, spajanja analognih sintisajzera i akustičnih klavira… Sve je to vodilo do izuma novog zvuka u okviru projekta „Kvantna muzika“, koji putem hibridnosti, akustične klavire spaja sa kompjuterima. I to je jako značajno iz mnogo razloga. Saradnja sa naučnicima poput Vlatka Vedrala (Univerzitet Oksford), Klaus Mølmera (Univerzitet Arhus, Danska), Ivane Medić (Muzikološki institut SANU) te najzaslužnijih za izradu ovog prototipa, elektroinženjera Darka Lazovića i Dragana Novkovića, bila je izuzetno uzbudljiva i dinamična. Ovakva saradnja je apsolutno neophodna, jer umetnost i nauka se susreću na polju kreativnosti i razvoja tehnologije koju moraju da prate vrline, odnosno moral. Sve ostalo je zloupotreba.
Na šta (ili na koga) uvek računate da će vam „dati“ potrebnu inspiraciju?
Sonja:
Inspiracija nije nešto što dolazi ili odlazi, to je gradivno tkivo celokupnog bića i u tom smislu ona je uvek tu. Naravno da svakodnevni život povremeno zamagljuje sliku inspiracije, ali u pravom momentu ona je uvek tu.
Uskoro je promocija vašeg albuma “Duality”. Šta je na njemu novo, šta se radujete da predstavite publici?
Andrija:
Radujemo se da publici predstavimo novi zvuk hibridnih klavira i pre svega našu autorsku muziku za ove izmišljene instrumente. Takođe, uvek je zadovoljstvo svirati u Beogradu, nakon uspešnih promocija albuma u Austriji, Francuskoj, Hrvatskoj, Japanu i Južnoj Koreji.
Divan je naslov, uzgred. Kako izgleda rad u paru, koje su mu prednosti, koje mane? Kako izmirujete svoje dualnosti? I u okviru dua, i lične?
Sonja:
Hvala! Dualnost je ono što prožima naše živote, a kroz zajednički kreativni proces, koristimo komplementarnost našeg odnosa. Učimo jedno od drugog i time brže prevazilazimo izazove i uz pomoć dualnosti brže napredujemo.
Za koje muzičare biste rekli da su ostvarili presudan uticaj na vas?
Andrija i Sonja:
David Bowie, Daft Punk, Nina Simone, Chick Corea & Herbie Hancock, Erik Satie, John Cage.
Za koji film biste voleli da ste radili muziku? Ili sa kojim režiserom/režiserkom biste bez razmišljanja pristali da sarađujete?
Sonja:
Film „Matriks“, režiser Kubrick.
Andrija:
Sa Kieślowskim.
Koja pesma vam je “gulity pleasure”? Šta poručujete u kafani?
Sonja:
Ni jedna muzika koju volim da slušam za mene nije guilty pleasure. Slušam muziku najrazličitijih žanrova, može i Billie Eilish i Toma Zdravković.
Andrija:
„I tebe sam sit kafano“. Može sve od Ljiljane Batler.
