Ako ne znate Mariju Ratković, onda mora da ste zakazali na nekom ispitu digitalne pismenosti ili jednostavno rečeno: niste u toku. Ova hrabra i razborita devojka, skrenula je pozornost na sebe jako davno, a sve više je u žiži interesovanja jer često otvara teme koji drugi rado zaobilaze. Poput novijih generacija koje tek dolaze i njeno zanimanje je komplikovano utvrditi, s obzirom da je all in one: publicistkinja, teoretičarka, kopirajterka, arhitektica, aktivistkinja. Spisak je poprilično dug kada su u pitanju sve njene aktivnosti od offline do online sveta, ali nakon završenih doktorskih studija na odseku Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu u Beogradu, bavila se umetničkim i naučnim radom u oblasti kulture sećanja, biopolitike i forenzične arhitekture. Pored dugogodišnjih saradnji sa magazinima Vice, Peščanik i drugih piše za film, pozorište i televiziju. Dobitnica je nekoliko nagrada u domenu aktivizima i ljudskih prava, a od skora je postala i laureatkinja nagrade “Laza K. Lazarević” za najbolju savremenu pripovetku. Ovih dana grad je poludeo za njenim romanom prvencem „Ispod majice“ i s obzirom da više niko živi ne može da pohvata do kada knjižare rade, primerci se uveliko razmenjuju, poput broja šanera, kako bismo što pre otkrili kakav se život krije iza plavih korica Kontrast izdavaštva. Možda smo predugo čekali da Valjarević konačno napiše nešto posle Dnevnika druge zime, međutim, kako to obično biva, nenadano smo dobili jednog svežeg ženskog pisca koji ne ulepšava stvarnost, nego piše bez pardona.
Marija, najpre kako se osećaš u sopstvenom telu ovih dana?
Tesno mi je, želim da plešem i volela bih kada bih skinula sve sa sebe, da sljuštim ovu udobnu garderobu, ovaj umor i brige pa da zasijam na crvenom tepihu, da protrljam kožu i da iz nje izađu šljokice i gliter. Želim da mi telesni fluidi i šampanjac razmažu maskaru. A u stvarnosti boli jako ova 2020, i bez vakcine ne nazire se kraj ni izolaciji ni krizi. Sad mi je teško jer bih proslavila knjigu i rođendan i praznike, grlila bih se, a to nikad nisam volela. Nosila sam trenerku i kad nismo morali pa sad uglavnom ćutim i zahvalna sam što smo svi zdravi i kotrljamo.
Kako si reagovala kada si prvi put videla korice svog prvog romana? Kakav je osećaj, šta ti je prošlo kroz glavu?
Ovo je najlepši roman na svetu! Raduje me da ga dodirujem, gledam, čitam sto puta. Pomislim: Bože, kako divna knjiga, volela bih da je moja. I onda se setim da jeste! Neviđena radost!
Tvoj roman, čini mi se, makar ovako na prvu loptu, predstavlja antipod očekivanoj vrsti dominatno muške literature koja se fura na ovim našim prostorima, ali isto tako kao i kontra bljutavom Keri Bredšo narativu u kome se žene tretiraju kao naivne devojčice. Misliš li da će „Ispod majice“ više da šokira tvoje čitataljke ili pak da ih ohrabri u shvatanju da ipak postoji neko ko razume današnji kontekst?
U pravu si. U romanu sam dosledna, moje čitateljke i nadam se neka nova publika, možda neki hrabri muškarci, zavoleće „Ispod majice“, dok oni koji ni inače ne vole kako pišem verovatno neće trošiti vreme ni novac, što me sve isto raduje. Niti nudim niti očekujem iznenađenja. Svi mi osećamo današnji kontekst – samo još se ne ispisuje dovoljno, ljudi se plaše da se ne ispale – tako je i u savremenoj umetnosti. Nećeš pogrešiti ako se držiš proverenih vrednosti, doktoriraš na Karavađu, a meni to nije izazov, i baš mi je bitno da u romanu postoji Instagram, klabing, junaci koji nisu crno-beli, ponešto zazorno, ali ne horor, lom u kući i zbunjenost, sram ili bes ali i tačno napisana nežnost ili žudnja. Ne želim junake koji se bodu noževima, niti neke skroz izolovane od svega. Postoji ceo spektar života van binarnosti između poučnih priča i poverty-porna, kao da je ceo svet samo Beethoven ili Zadruga – i to u najbanalnijem stereotipnom smislu. Nedavno sam ponovo čitala Anu Karenjinu, bila sam fascinirana detaljima u kojima Doli raspravlja o užasima majčinstva ili prikazima Anine utehe u morfijumu – veliki deo kreativnosti i lepote umetnosti je u čitanju, da ne dozvolimo da nama bitne teme progutaju veliki narativi. Frustrira me jaz između očekivanja od književnosti ili visoke umetnosti i života, možda zato ljudi ne čitaju i neće u pozorište – smatraju da tamo nema ništa za njih i što je najgore – nekad su u pravu. U tom ogromnom univerzumu književnosti postoje neke teme koje ne dotičem uopšte i ne osećam grižu savesti, neke knjige čitam na preskok, a nešto za dva-tri sata, žudim za rečima koje me dotiču. Zanimljivo je da ja dolazim iz Šapca koji ima oko 70.000 stanovnika i biblioteku sa 20.000 aktivnih korisnica i korisnika – koji bar jednom mesečno iznajme knjigu. Šta god čitali, čitanjem učimo da postoji izbor kao i drugo i drugačije mišljenje. I razbijaju se predrasude, kad sam sa mamom razgovarala o romanu, o temama seksa, nasilja i droge – ona se nasmejala i rekla “a o čemu ćeš da pišeš – o balovima?”. I našim roditeljima fali priča o današnjem kontekstu, a kamoli nama, željni smo novih neispričanih priča.
A šta je s beogradskom Keri?
Kad je Keri Bredšo nastala pre 23 godine, verovala sam da taj roman polazi od ideje šta bi bilo kad bi Esther Greenwood iz „Staklenog zvona“ ostala da piše kolumnu u NYC i preživljava dan za danom. U seriji sve se svelo na potragu SJP za bogatm mužem i skupim cipelama ali i tu je bilo i tema prevare i stare majke i bolesti partnerke i muškarca koji nema jedno jaje i lezbejstva i neplodnosti i zato i jeste postala svetski fenomen. Ali valjda u 2020. godini možemo da se pomerimo još napred. Žene i danas pišu pod pseudonimom jer se plaše, mnoge nemaju kad da pišu, neke su se borile pa odustale, patile ili se ubile, i to žensko pismo nije nimalo naivno kao što se predstavlja. Najviše bih volela da neko posle čitanja mog romana kaže „Hej, ovo nije ništa komplikovano ni strašno – mogu to i ja!„ pa da izađe još bezbroj ženskih romana, jer bi to značilo da žene imaju uslova da pišu ovu obimnu formu namenjenu muškarcu pred koga se servira tri obroka dok on radi na svojim svetim spisima ili žitijima nekih istorijskih ličnosti. Kao da bih ja uspela da uredim roman da nije sve što sam radila otkazano, pa sam bdila u izolaciji i karantinu sa zalihama hrane i dobrim internetom.
I za kraj, šta se krije ispod tvoje majice?
Htela sam da sakrijem tajnu ali ne mogu – sve odam. Danas su mi lovers iznedrili “Ispod majice” majicu po motivima romana i to je MarijaRatković x lovers kolaboracija – onesize totalni haos i bezumlje, jedna prava 2020. majica. I kad rasulo izađe na videlo, ispod ostane samo najmekša i najdivnija suština. U novoj godini svima želim puno opipavanja suštine ispod majice!
