"Mislim da će umetnost biti poprilično pred izazovom": Sa umetnikom Bogomirom Doringerom o umetnosti budućnosti
Ovih dana svi umemo dosta često i blago očajno da se zapitamo "šta je sledeće?" jer ova godina uporno dokazuje da može da bude bilo šta, da nikada nismo dovoljno spremni za ono što sledi i da nemamo kontrolu nad tim. To nešto "sledeće" pripada maglovitoj budućnosti i neodređenom vremenskom trenutku koji će doći veoma brzo, ali još uvek nije. U svom haosu i ludnici kada je bezveznih vesti više nego što bi trebalo, kada se otkazuju putovanja, izložbe, koncerti, pa opet zakazuju da bi se ponovo još brže otkazali, svet je postao bogatiji za još jedan muzej i to nije mala stvar. U trenutku kada se čini kao da je čitava umetnička i kulturna scena udahnula duboko i još uvek drži dah u strahu i nesigurnosti da li sme da ga pusti ili ne baš još uvek, pre mesec dana, potpuno neočekivano za ovogodišnji scenario, u Amsterdamu je jedan sasvim novi muzej počeo sa radom. Muzej koji se otvara u trenutku urgentnosti će sasvim logično njome i da se bavi ali sa fokusom na nove medije i upravo to pitanje koje nas sve muči. Šta je next, šta nas čeka u budućnosti koja je pred nama i njenoj umetnosti?
Nxt muzej je zvanično otvoren izložbom pod nazivom “Shifting Proximities”, a kao kustos je, u saradnji sa Jesse Damiani potpisuje Bogomir Doringer, koji u Nxt muzeju radi na poziciji kustosa ali i kao direktor departmana za edukaciju i istraživanje. Izložba je verovatno najbolji mogući presek namere sa kojom je Nxt otvoren i misije s kojom je zakoračio na svetsku scenu i istražuje kako su ljudsko iskustvo i interakcije izmenjene društvenim i tehnološkim promenama. Posetioci su pozvani da učestvuju fizički, emotivno i intelektualno sa radovima koji su izloženi - od doživljavanja iskustva formiranja crne rupe, razumevanja komunikacije između biljaka do isprobavanja algoritama prepoznavanja lica i njegovim pogreškama. Nxt muzej donosi sasvim novo iskustvo posetiocima, ali je jednako novo iskustvo i za same članove tima koji su se odlučili na sasvim drugačiju dinamiku saradnje i otvorenosti prema posetiocima i društvu.
"Mi se negde poigravamo terminima šta je budućnost a šta prošlost, jer ono što je nekima budućnost za neke je već prošlost"
O svemu tome smo popričali sa kustosom muzeja, i vizuelnim umetnikom Bogomirom Doringerom, i zamolili ga da nas sprovede kroz Nxt svet koji je, iz koje god perspektive da ga posmatramo futuristički, imerzivan i iskreno otvoren i u svom pristupu i u delovanju. Budući da sam nekoliko puta na sajtu muzeja naletela na “the art of the future” sintagmu zanimalo me je na prvom mestu kakva je to “umetnost budućnosti” koja se toliko često pominje.
“Mi se negde poigravamo tim terminom šta je budućnost, a šta prošlost pošto kad god se priča o novim medijima to je uvek priča ispočetka. Novi mediji je termin koji se koristi od 60-ih i ni dan danas mnogi ne znaju šta je to zapravo art koji se definiše kao new media. Tako da se mi zapravo igramo sa time, jer ono što je nekima budućnost za neke je već prošlost. Taj odnos i veza između sadašnjosti i prošlosti je veoma čudna i relativna. Tako da smo mi “umetnost budućnosti” koja gleda kritično na sadašnjost, prepoznaje prošlost ali nas zanima šta je sledeće. Šta dolazi novo. U tom smislu zavisimo mnogo od nove tehnologije i uvek se trudimo da koristimo najbolju opremu i najnoviji način izlaganja radova” rekao je Doringer.
A ako pričamo o tome kako u formalnom smislu izgleda umetnost budućnosti?
“Siguran sam da je poprilično nematerijalna. To je i problem zašto se većina institucija ili galerija plaši ovakve vrste umetnosti zato što ne mogu da održe, a ni garantuju vrednost radova. Ako jedan rad zavisi od tehničke opreme ili toga kako je fajl napravljen samim tim je veoma nestabilan. To je veoma zanimljiva stvar sa kojom se susrećemo, i recimo ovde, u Holandiji, postoji institut za nestabilnu umetnost, “Institute for Unstable Art” ali to je opet nešto što je već 80-ih bilo prepoznato kao jedan od glavnih problema novih medija”.
Ako bismo obrnuli red reči, kakvu budućnost predviđaš umetnosti?
“Definitivno će biti interdisciplinarna, nematerijalna i dolaziće od ljudi koji nisu školovani da budu umetnici. Obrazovni sistemi su užasno zastareli i spori i nema napretka i promene u načinu stvaranja i samim radovima koji dolaze od školovanih umetnika. Ono što smatram trenutno najzanimljivijim radovima obično dolazi od ljudi koji su možda naučnici ili istraživači pa su počeli da se bave umetnošću. Tako da taj cross-over je užasno zanimljiv i važan kao i angažovanost i urgentnost koje dolaze od tih ljudi, a ne od školovanih umetnika. Mislim da će umetnost biti poprilično pred izazovom jer smo u ovom trenutku svi užasno kreativni. Svi imamo nekakvu opremu kojom možemo da proizvedemo razne zanimljive vizuelne igrarije, ali je stavljanje u kontekst ono što donosi razliku. Verujem da će u budućnosti umetnost doći i od ljudi koji nisu bili toliko vidljivi u prošlosti. Inkluzivnost je jedna od glavnih reči budućnosti. Različitost takođe. Nadam se i promeni obrazovnih sistema pošto škole neće moći da isprate ono što dolazi.”
Nxt muzej je otvoren na samom avgusta, napunio je tek mesec dana postojanja, a već predstavlja potpuni antipod svemu onome što se ove godine dešava. Dok muzeji širom sveta imaju mnogo problema kako da prilagode svoj sadržaj publici, kako da ostanu aktivni i relevantni, a da ispoštuju sve promene koje je ova godina donela, svedočimo svečanom otvaranju potpuno nove institucije. To mi se učinilo super zabavnim jer je sasvim naopako i dok mnogi skidaju prašinu sa svojih kolekcija ali i metoda rada i više nego ikada se razmišlja o potencijalima i sistemima za funkcionisanje, “novom normalnom” i svemu starom “normalnom” što nije funkcionisalo, nova institucija je otvorila svoja vrata i prilično tačno zna šta radi. To na neki način daje odgovor na sumnje mnogih i pitanja da li je danas neophodno napraviti zaokret ka institucijama manje i srednje veličine jer se muzeji čine kao mamuti koji se ne snalaze u savremenom svetu? Ne nužno, a sam Nxt je sjajan primer jer biće da nije toliko problem u muzeju kao instituciji koliko o decenijama pogrešnih prioriteta i zanimalo me šta Bogomir i kao umetnik i kao kustos vidi kao next za velike institucije? Da li će i koliko morati da se prilagođavaju?
“Nama je otvaranje baš sada bilo užasno bitno. Da ne odustanemo i ne stanemo. Sve kulturne institucije su zamrzle pre svega odnos sa umetnicima, a onda i sa publikom. Mislim da je to potpuno pogrešno jer su institucije potpuno ostavile i umetnike i publiku na cedilu u trenucima urgentosti, kultura je potpuno ugašena što mislim da je potpuno pogrešno. Tako da je za nas bilo jako bitno da otvorimo muzej za vreme pandemije COVID-19 i nađemo način kako možemo ljude da dočekamo i da kroz umetnost ljudima pomognemo u ovom trenutku nestabilnosti. Mislim da smo sada naučili da gomila muzeja pokušava da se reinventuje ali način na koji su institucije finansirane to ne omogućava. Mi smo potpuno privatno finansirani i to je dobro jer imamo potpuno slobodu, ali je i poprilično stresno jer zavisimo od ljudi i publike. Svakako, činjenica je da su sve institucije trenutno pod znakom pitanja. Da li zbog njihove kolonijalne prošlosti, da li zbog kolekcija koje ne uključuju umetnice ili imaju problematičnu istoriju ili načina na koje su timovi zaposleni i na koji rade. Kod nas je to sve stvarno next u svakom smislu. Konstantno imamo svežinu i kritiku ljudi. Izazov je i nije lako izvesti nešto kao što je Nxt muzej, ali je užasno uzbudljivo i puno učimo, od publike najviše.”
Kako je Nxt drugačiji? Šta donosi svetskoj umetničkoj sceni?
Nxt muzej je pre svega napravljen sa namerom da da vidljivost umetničkim radovima i produkcijama koje klasične institucije ne daju. I to ne zato što ne žele, nego nemaju ni tehničke uslove ni prostorije da prikažu takve radove, a i prosto nije u njihovom DNK. Nxt je muzej koji želi da približi umetnost apsolutno svima. To je izuzetno otvoren prostor i ono što smo za sada uspeli da vidimo je da se svi stvarno osećaju dobrodošlim, da su zainteresovani i da je iskustvo koje imaju zaista imerzivno. Postoji nekoliko prostora koji jesu slični ovom muzeju ali ono što je nama bitno jesu razvijanje, istraživanje, urgentnost, obrazovanje. Nxt je u suštini mutant muzičke, filmske i umetničke scene. Svaki prostor ima mogućnost da se transformiše. Svaka poseta je show koji zavisi od tehnike ali i exhibitions hosts koji su tu da pomognu posetiocima da im objasne narativ, da ih sprovedu, da im učine posetu prijatnom. Pre zvaničnog otvaranja muzeja smo imali 700 posetilaca koji su bili naša test grupa i bili su pozvani da komentarišu i priključe se istraživanju i kroz anketu nam pomognu da sagledamo svoje greške i spremimo se za samo otvaranje izložbe. To je nešto što je jako bitno i što mora da ostane zauvek kao sistem. Taj odnos između publike i institucije je užasno bitan u svakoj fazi. Za jedan mesec smo imali već 10.000 posetilaca.
"Mislim da će umetnost biti poprilično pred izazovom jer smo u ovom trenutku svi užasno kreativni"
Činjenica je da smo se prilično neočekivano i nespremno svi našli u globalnoj krizi. Koja je uloga umetnosti u takvim trenucima?
Neophodna i užasno važna. Ja se toga jako dobro sećam i kao neko ko je odrastao 90-ih u Beogradu gde su studentski protesti pa i sami rejvovi ili bilo kakvo kolektivno okupljanje za formiranje političke opozicije bili umetnički projekat. FIlm je između ostalog bio užasno bitan ali pre svega ta kombinacija performansa i muzike. Kroz udruživanje i participaciju u takvim događajima se održalo neko društveno telo i duh, a i formirala se opozicija. Mene zapravo najviše i zanima umetnost koja se dešava u trenucima lične ili kolektivne krize i time sam uvek bavio i govorio.
Šta je po tvom mišljenju najvažnije pitanje koje neko ko se bavi umetnošću danas treba da postavi sebi?
“To dosta zavisi od toga na koji način se neko bavi umetnošću. Može da bude i samo za tu osobu, za masu, za propagandu. Ono što je meni uvek bitno je da li radi ili ne radi. Bilo samo za tebe ili na drugačijem nivou. Svako ko se bavi iskreno umetnošću, mora da se menja kroz umetnost, a ona daje snagu i izazov da se promeni. A kroz te promene i uči nešto novo. Za mene je umetnost način dolaženja do novog znanja, a samim tim postaje i odgovornost da se to znanje dalje širi”.
S obzirom na to da svi koji se bave umetnošću mahom i žive i rade umetnost, nije loša ideja nekada napraviti presek sa art svetom i pauzu, samo je pitanje da li je to moguće. Budući da Bogomir radi i kustos i kao umetnik na svojim projektima zanimalo me je da li i kada uopšte stiže da ima slobodno vreme i da li mu je ova godina donela usporavanje kao svima.
"Za mene je umetnost način dolaženja do novog znanja, a samim tim postaje i odgovornost da se to znanje dalje širi"
“Ne stižem, ja zapravo nemam slobodno vreme, a i ako ga imam to postane vreme da se inspirišem i negde složim nešto šta ću dalje. Ranije mi je slobodno vreme bilo vreme za ples i kroz ples mi se sve lepo spakuje i dođe na svoje mesto. I opustim se i smirim. Ali sada pošto radim projekat “Dance of Urgency” čak mi je i ples postao posao. Ova godina mi je donela još više odgovornosti jer predajem na dizajn akademiji u Ajndhovenu, radim doktorat, spremam još dve izložbe, radim nešto za Prada fondaciju tako da od kad je ta urgenost o kojoj sam uvek pričao stigla, donela je još više odgovornosti. Mislim da mi uopšte nije trenutak da se odmorim nego baš da sve o čemu sam pričao i o čemu sam se bavio stavim u kontekst i približim ljudima. Nema odmora”.
Da, sad kad si pomenuo "Dance of Urgency", volela bih da nam kažeš nešto više o tome.
Ja sam 2013/14. počeo da snimam žurke iz ptičije perspektive jer me je zanimalo na koji se način kolektivno telo formira, ali još više na koji način se ponašanje ljudi u klubu, pre svega ples razlikuje u odnosu na to gde se klub nalazi, koji je koncept same žurke i koja je motivacija. Mene je zapravo zanimao ples kao neverbalna komunikacija kojom se nešto izražava. Naravno, ono što me je najviše zanimalo je to sećanje na klabing 90-ih za vreme rata u Jugoslaviji i koliko je klabing bio bitan meni i mojoj generaciji kao neka vrsta formiranja političke opozicije. Prateći tu ideju i snimajući, počeo sam sve više da primećujem taj ples urgentnosti koji sam definisao kroz istoimenu izložbu. Tako da je “ples urgentnosti” ples koji se javlja u vreme lične ili kolektivne, društvene krize i za cilj ima da osnaži individualno i kolektivno telo. Taj projekat je okupio različite klubove, kolektive, i negde krenuo da promoviše ideju klupskog pokreta kao političkog. Za vreme korone je ples zabranjen, i kroz projekat u Het Hemu nam je bilo zanimljivo kako kroz seciranje, izvlačenje znanja o klupskoj kulturi možemo zajedno da osmislimo novi ples i odgovorimo na pitanja: kako taj ples izgleda, kako se oseća, koja mu je funkcija i da li nam može pomoći u vreme krize pandemije.
“ples urgentnosti” je ples koji se javlja u vreme lične ili kolektivne,društvene krize i za cilj ima da osnaži individualno i kolektivno telo"
A da li te je skoro nešto oduševilo a da nema veze sa art svetom?
Da, dosta toga. Zanimljivo mi je da postoje dokazi da biljke između sebe komuniciraju i da na neki način iz toga možemo da naučimo kako mi bolje da komuniciramo. Plant-blindness mi je posebno zanimljiv termin, koji govori o našoj nemogućnosti da vidimo biljke i prirodu oko sebe jer ih uzimamo zdravo za gotovo. I to kako se to povezuje sa color-blindness koji ide do te mere da tehnologija koju koristimo u javnim prostorima za sigurnost kao što su surveillance kamere zapravo ne detektuju Afro-američku zajednicu, tu boju kože. Zanimljivo mi je kako nešto što mi kao ljudi ne vidimo zbog načina odrastanja, obrazovanja, politike, istorije, se dalje prebacuje na tehnologiju koja to multiplicira i pravi iste greške koje i mi pravimo.
Ne znam da li to smeš da nam otkriješ, ali postoji li neki projekat na kom trenutno radiš/radite oko kog si posebno uzbuđen?
Smem, nekoliko stvari. Radim za Prada fondaciju jedan video esej koji će verovatno biti o pokretu i plesu urgentnosti, radim pozorišnu produkciju u Nemačkoj, u Hajdelbergu sa Ivánom Pérezom i Rafaelom Kozdronom radimo na videu koji će biti deo plesne postavke, inspirisan je načinom na koji ćelije osciliraju ili kako se kreću i sinhronizuju u kolektivno kretanje. Radim i na projektu “Space of Urgency” koji gleda na to kako se određeni prostori formiraju u vremenu urgentnosti. Nekada kao reakcija na pokret (pokret tela, ples, politički pokret…) a nekada su neophodni da bi se određene grupe zaštitile. To je poprilično u vezi sa plesom urgentnosti i počeo sam da razmišljam zapravo i o knjizi koja bi ujedinila prostor i ples urgentnosti, a u međuvremenu mi je potvrđeno da će knjiga biti objavljena. Eto i lepih vesti da podelim sa vama.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
