Nemanja Knežević: "Teško je danas doprineti vizuelnom okeanu, ali utoliko je izazov veći"

S obzirom na to da sam frilenser nemam obaveze svakodnevno tako da postoje dva pravca u kojima dan može da ode. Ako imam shooting onda ustanem baš rano, a veče pre spremim svu potrebnu opremu, ujutru sednem u kola i odem. Ako je fotkanje kraće onda kada završim obično ostanem u gradu i odem da se vidim sa drugarima, i naravno završim neke sitnice po centru. Druga varijanta je ako ne ustajem rano onda ustanem do 9 sati; devojka radi od 9 što i mene motiviše da ustanem, odem na trim stazu i trčim / treniram kako bih bio u kondiciji za planinarenje jer je to jedna od aktivnosti koju volim da upražnjavam. Kada imam slobodnog vremena idem i fotkam za sebe dosta. Većina mojih fotki, posebno onih na Instagramu su moj sketchbook i volim da krenem i izgubim se bez plana. Često odem u neki deo grada u kom nikada nisam bio. To ne radim u meri u kojoj bih voleo i kao što sam nekada radio, ali to je valjda i logično.

Jeste bez ikakve sumnje. Deo sam foto kolektiva Belgrade Raw i naša ideja za osnivanje je bila da se bavimo pre svega uličnom fotografijom. Tih kadrova nije bilo, tj. jeste, ali nije bilo mapirano niti prikazano na jednom mestu. Zvanične platforme i institucije, čak i pojedinci fotografi su prikazivali neke prepeglane beogradske stvarnosti. I baš smo nedavno pričali kako se u deset godina skoro sve promenilo. Od trenutka kada nisi imao tu nenašminkanu stvarnost sada je takva vrsta slika sveprisutna. Došli smo u potpuno obrnutu poziciju. I nije da danas ne fotkamo kao i pre jer to sad svi rade, samo moraš biti svestan te promene i trebalo bi prilagoditi svoje delovanje. Zato što danas otvoriš Instagram i na storylineu zapravo vidiš hiljade fotografija grada nastale toga dana. Upravo iz tog razloga trudim se da više razmišljam šta da fotografišem i kako tome da pristupim. Teško je danas doprineti tom vizuelnom okeanu, ali utoliko je izazov veći.

Instinktivno reagujem. Sigurno je da svi oni filteri koje imamo u životu direktno utiču na ono što radimo. Sve što čitaš, slušaš i akumuliraš na bilo način - sve se to filtrira u tvoj rad, bio toga svestan ili ne. To je najprirodniji proces. Često nemam vremena da promišljam nego moram da reagujem brzo, u trenutku. I onda shvatim da sam u tom brzom činu doneo mnogo odluka kojih nisam bio svestan. Više se bavim onim što dolazi kasnije. Ritmom, slaganjem koje mora da ima dobar flow. Jako mi je bitno da budem zadovoljan celinom.

Mislim da se bukvalno sve promenilo. Od načina funckionisanja grada, organizacije, arhitekture do toga kako ljudi doživljavaju grad u kome žive i kako se prema njemu odnose što u realnosti što u virtuelnom prostoru. To nije isti grad kao recimo onaj u kom sam išao u srednju školu, a to je bilo pre manje od dvadeset godina. Pričamo o vremenu kada su kulturne ustanove bile u rukama grada, Dom omladine, Akademija, SKC, KST (i druge) i funkcionisale su na jedan solidan način. Sve je krenulo drugačije i mnogo se brzo promenilo, a u poslednjih pet godina smo svedoci jednog hibridnog grada. To je na mene uticalo tako što sam dugo negirao ono što ne želim da konzumiram jer mi se ne dopada iz milion razloga. Sa jedne strane je taj osećaj, a sa druge je nemoć zato što ne mogu da promenim te stvari, odnose, pristupe. Ne moram čak ni da putujem mnogo da bih napravio poređenje, dovoljno je samo se setim Beograda kad sam bio klinac, i već mi je sve čudno.

Zanimljivo. S jedne strane sam i dalje negirao te nove delove grada koji su za mene ružni i neprihvatljivi. A onda sam shvatio da dokumentovanje tih promena može biti odlična kritika. I može da pokaže paralelu sa onim što je bilo ranije. Onda sam počeo da odlazim na ta mesta, poput Beograda na vodi. Suludo je jer tu nikada ne bih bio, ali zanimljivo je sa fotografskog aspekta, kao društvena kritika i presek stanja, pa sam malo i ljut na sebe što ranije nisam video potencijal toga. Tako sam od izbegavanja, i bukvalno fizičkog zaobilaženja, došao do uključivanja.

Da, taj balon je generalno loša stvar zato što ti promiču stvari. Neminovno će se desiti mnogo toga na šta onda nećeš reagovati. Mi smo u Belgrade Raw tako skontali da se više bavimo društvenim promenama nego samom slikom. I nalazimo načine kako da delujemo. Jer ako se mi izopštimo samosvesno da bismo sebe zaštitili, koliko je to pošteno ako smo oni koji mogu i trebalo bi da reaguju? Tako da mislim da je zapravo idealno da radiš svoj posao najbolje što možeš i to je dobar način da doprineseš društvu. Iako izgleda i zvuči besmisleno - nije, jer ako je to model koji se umnoži onda stvari mogu postati bolje.

U svom tom haosu i kakofoniji neko je i uradio određene stvari na dobar i human način. Ima svetlih primera, ali manje nego što bi trebalo. Ono što je dobro je što su se ljudi probudili. Čovek je digao glas i rešio da deluje da zaštiti nešto lokalno, stalno vidimo te primere u Beogradu. To je baš dobro, i tu leži velika snaga koje često nismo svesni. Dešavaju se male lokalne pobede koje su primer i za zajednicu i za buduće generacije. Tako da uključenost i aktivnost su mi kul promena. I to što su se a propo korone ljudi probudili i krenuli više da koriste grad. Avalu, Lido, Košutnjak, samim tim će i njihova deca i mladi nastaviti da koriste određene (često nepravedno zanemarene) sadržaje i kad prođe pandemija.

Ništa radikalno, ali malo sam odgovornije počeo da se odnosim prema svemu. Počeo sam da ustajem ranije. Više cenim vreme. Trudim se da stvarno dam i uradim najviše što mogu, kada sam u tom raspoloženju. Sa druge strane, ako odmaram onda da odmaram skroz i bez pritiska. Imam osećaj da sada malo pametnije koristim vreme i da bolje filtriram stres. Jasnije sam odvojio stvari, i mislim da je to neophodno za mentalno zdravlje.

Haos bi sigurno bio na prvom mestu. Neusklađenost. Širok je spektar stvari koje ne prate istu liniju. To je i strašno i prelepo. Za nas koji živimo ovde je strašno jer nas frustrira, ali za nekog sa strane je prelepo. Proleće. Jer je tad Beograd prelep. I voda. Zapravo mi je divno što te obale nikada nisu sređene “kako bi trebalo”.

Banovo Brdo kao početna tačka. Tu sam rođen i sadržajan je deo grada, meni najviše zbog Košutnjaka. Ispod je Ada, koju ne volim toliko, ali tu je odmah i Sava. Kreneš sa Brda i spustiš se u Topčiderski park, koji je po mom mišljenju najlepši park u Beogradu, a koji se ne koristi u meri u kojoj bi mogao. Zatim odatle ka Topčiderskoj zvezdi, gornji Senjak gde kuće imaju predivna dvorišta. Onda brzo kroz Kneza Miloša, pa preko centra ka (donjem) Dorćolu, onaj deo ka luci Beograd. Taj deo je zanimljiv jer je mešavina stare arhitekture, industrijskog nasleđa i te neke sirovosti koja još uvek opstaje, a “poklekla” je na nekim drugim beogradskim lokacijama. Onda bih preko Kosančićevog venca do Brankovog mosta, pa preko reke na Ušće, prateći reku, pored hotela Jugoslavije i sve do Zemuna. Ne nužno pored reke nego pre stari Zemun, zatim gornji deo Gardoša sa starim grobljem. Dalje bih išao gore do Pupinovog mosta. Van ove rute bih dodao Crveni krst sigurno, između Beogradskog dramskog i onih belih solitera.

Zato što može da se oseti kakav je nekad bio Vračar. Kada smo pričali o rečima kojima bih opisao Beograd, dodao bih još jednu, a to je iluzija. Vračar je, između ostalog, dobar primer za to. Ljudi danas plaćaju da žive negde zbog iluzije o tom mestu. Beskonačno kupuju i grade zbog onoga što je nekada bio taj kraj grada, ali nisu svesni da se zbog toga menja priroda nekog mesta. Imamo očigledan primer da većina stanovnika nije svesna te promene nego žive na tom nekom mestu iz svoje ideje ili iz nekih davnih priča. Čudno je kako ti narativi nastavljaju da žive iako sve što se događa na terenu govori drugačije. To je teško prikazati kroz fotografije, ali a propo one priče o prostorima koji su oteti (ili odbranjeni) zanima me kako prikazati ovu vrstu ludila.

Unutrašnja bašta “Zaokreta” preko dana, Brodić na Savi (van letnje sezone). Ako imam vremena tokom vikenda, rado odem u Macura muzej. Dovoljno mi da samo sedim u tom divnom dvorištu i da gledam u široki Dunav. Bio sam dosta puta tako da više ne idem zbog umetnosti već pre svega zbog tog mira. Onda jedeš u lokalnom ribljem restoranu. To mi uvek napuni baterije jer nikada nema previše ljudi.

Meni se to sve prepliće, i trudim se da postoji što manji jaz između privatnog i poslovnog, iako je granica u određenim situacijama ipak jasno postavljena. Planiram putovanja po regionu, istražujem Balkan, najviše jugoslovenski prostor. Nadam se da ćemo otići na more, naravno Jadran i verovatno u Hrvatsku. Poslovno imam svašta, cilj mi je da povećam broj poslova i projekata u kojima ću biti slobodan da budem potpuno ja. Često me klijenti i zovu zbog nekih fotografija koje radim privatno, zato i kažem da se sve to prepliće. Zvuči kao kliše ali kad sam rešio da kažem “ne” nekim projektima, to je uticalo da posla bude manje u nekim periodima, ali znam da radim stvari koje su mi sigurno bliske i iza kojih ću moći da stanem.