Nemanja Knežević: „Teško je danas doprineti vizuelnom okeanu, ali utoliko je izazov veći“

Američki street fotograf, Bruce Gilden, je nekom prilikom pokušavajući preciznije da objasni i dočara šta je ulična fotografija, rekao da ukoliko osetiš miris grada samo gledajući fotografiju, onda je to to. U tom kontekstu, male su šanse da niste upoznati sa radom Nemanje Kneževića, čija me svaka fotografija, svaki put, nepogrešivo podseti koliko toga propustim, previdim, uzmem zdravo za gotovo u svakodnevici, i kako stvarno sinestezija nije nedostižna. Isto toliko često me i iznenadi. Natera me da zastanem na jednostavnom, nasmejem se ili zamislim. U pravu je Gilden, možeš da gledaš fotografiju i osetiš svim čulima, a miris Beograda znaju svi koji u njemu žive, iako je verovatno za svakog različit. Lično znam kako diše i pulsira, pogotovo zašto me sve nervira, ali ono što često umem da zaboravim je koliko ume da bude prelep. Kako šarmira, najčešće nespretno i sasvim slučajno, ali sa prilično izvesnim uspehom. Kako ima svoje čudne putanje i skrivene lokacije, najvrelije avgustovske dane, paralelne stvarnosti i beskrajno zanimljive stanovnike i sagovornike. Nemanja je ceo dan proveo hvatajući baš takve beleške sa ulica, opremljen umesto fotoaparatom, telefonom Samsung Galaxy S20 Ultra, koji je sa novom kamerom na bazi veštačke inteligencije dizajniran da odgovori na sve zahteve brzog hvatanja trenutka.
Neko drugo popodne smo u ušuškanoj beogradskoj bašti, pričali kako nam to izgledaju dani u novoj normalnosti, koliko se Beograd promenio, i šta ga čini tako posebnim.

Meni se to sve prepliće, i trudim se da postoji što manji jaz između privatnog i poslovnog, iako je granica u određenim situacijama ipak jasno postavljena. Planiram putovanja po regionu, istražujem Balkan, najviše jugoslovenski prostor. Nadam se da ćemo otići na more, naravno Jadran i verovatno u Hrvatsku. Poslovno imam svašta, cilj mi je da povećam broj poslova i projekata u kojima ću biti slobodan da budem potpuno ja. Često me klijenti i zovu zbog nekih fotografija koje radim privatno, zato i kažem da se sve to prepliće. Zvuči kao kliše ali kad sam rešio da kažem “ne” nekim projektima, to je uticalo da posla bude manje u nekim periodima, ali znam da radim stvari koje su mi sigurno bliske i iza kojih ću moći da stanem.