Nevena Lukić: Kroz analognu fotografiju želim da razumem svet oko sebe

Da li se sećaš svoje prve fotografije? Šta je ona u tebi ona izazvala?

Bilo da fotografišeš predele ili ljude, neizostavno uspevaš da preneseš intimnost i dinamičnost trenutka. U kojoj meri misliš da film doprinosi tome? Zbog čega si se opredelila za analogni aparat?

Kao dete volela sam da provodim vreme ispod kuhinjskog stola, skrivajući se i posmatrajući svet iza stolnjaka. Stoljnak kao zavesa, nestanak slike i prigušeni zvuci, pa ponovno otkrivanje i pojava prvih kontura koje ubrzo postaju jasni oblici. Za mene je to bio siguran prostor u otkrivanju nepoznatog. Verovatno zbog toga uživam u vremenu provedenom iza analogne kamere. Igra koju na neki način oživljavam kroz fotografisanje.

Posao te je vodio od Beograda do novog doma u Londonu. Da nekome bez reči moraš da ih opišeš, kako bi izgledali tvoji portreti ova dva grada?

Đorđo Agamben u svojoj knjizi Profanacije kaže: „Fotografska slika je uvek više od slike: ona je mesto razmaka (…), između uspomene i nade.“

Šta ti je najteže da fotografišeš i zašto?

Snimak dolazi kao iznenađenje za mene u mnogim slučajevima i reflektuje jedinstven set okolnosti. Teško mi je da fotografišem bilo šta što je isforsirano i neiskreno.

Ko su ti bili uzori i kako si se od njih “odlepila”? Da li si bila u stanju da prepoznaš trenutak u kom si stigla do svog autentičnog umetničkog izraza? Ili se on iznova osvaja?

Uvek sam bila očarana umetnošću za koju sam verovala da je iskrena. Umetnicima koji ne stvaraju sa namerom da bilo koga impresioniraju, koji ne pokušavaju da udovolje bilo kome ili da ikoga učine nalik sebi. Od takvih uticaja se nikada nisam „odlepila“.

Kroz analognu fotografiju želim da razumem svet oko sebe, dok u isto vreme želim da ga oblikujem na način da odražava mene. Autentičnost ili zadovoljavanje očekivanih formi za mene nisu toliko bitni dok god imam utisak da sam uspela da se izrazim i prenesem emociju.

Iako tvoji radovi odišu spontanošću, verujem da tom istančanom momentu prethode detaljne pripreme. Da li uglavnom znaš šta je krajnji cilj koji želiš da postigneš ili puštaš okolnostima da te dovedu do fotografije? Kako izgleda tvoj kreativni proces?

Kada znaš da imaš dobru fotografiju?

Kada ono „isčezlo“ zahvaljujući fotografiji postane ponovo pulsirajuće i stvarno.

Da li si razmišljala o sledećem kreativnom izazovu koji bi volela da postaviš ispred sebe? Šta ti je važno da bude utkano u svaki pojedinačan snimak koji napraviš?

Pronaći inspiraciju u svakodnevnom okruženju jedan je od ciljeva. Fotografisanje moje porodice evocira uspomene iz detinjstva i budi u meni osećanja za koja sam mislila da su zauvek zaboravljena. Volela bih da taj dar prenesem svojoj deci, dar sećanja.

Bez sumnje, oni će se ovih trenutaka sećati drugačije. To je u redu. Fotografija će im pomoći da rekonstruišu samo njima poznate uspomene.

Kakva je po tebi budućnost umetničke fotografije? Kako komentarišeš uticaj Instagrama na industriju?

Budućnost umetničke fotografije je nepredvidiva i treba joj se prepustiti. Platforme izražavanja vremenom evoluiraju i potrebno ih je, kao i do sada, korišćenjem menjati i oblikovati.

U ovom „instant gratification“ vremenu, vremenu brzine i instant emocija možda nije loše napraviti pauzu... Stati i razmisliti šta nas hrani, šta nas uči.