Nevena Lukić je po vokaciji arhitektinja, a iako fotografiju još nije zavela kao svoj poziv, njen rad govori umesto formi. Svojim objektivom, ona beleži intimne portrete i pejzaže koji vraćaju na fabrička podešavanja. Nevenine fotografije su suštinske, poetične i tanane, a njen Instagram profil je poput virtuelne analogne galerije ispred koje je potrebno zastati i upijati: zalazak sunca ili iskreni pogled deteta. Razgovarala sam sa njom o esenciji i budućnosti fotografije.
Da li se sećaš svoje prve fotografije? Šta je ona u tebi ona izazvala?
Da, maslačak. Tada sam bila presrećna samom činjenicom da je fotografija „uspela“. Danas su za mene to fragmenti sećanja puni nostalgije. Put do škole, glas moje majke, kuća u kojoj sam živela…
Bilo da fotografišeš predele ili ljude, neizostavno uspevaš da preneseš intimnost i dinamičnost trenutka. U kojoj meri misliš da film doprinosi tome? Zbog čega si se opredelila za analogni aparat?
Kao dete volela sam da provodim vreme ispod kuhinjskog stola, skrivajući se i posmatrajući svet iza stolnjaka. Stoljnak kao zavesa, nestanak slike i prigušeni zvuci, pa ponovno otkrivanje i pojava prvih kontura koje ubrzo postaju jasni oblici. Za mene je to bio siguran prostor u otkrivanju nepoznatog. Verovatno zbog toga uživam u vremenu provedenom iza analogne kamere. Igra koju na neki način oživljavam kroz fotografisanje.
Kakva je po tebi budućnost umetničke fotografije? Kako komentarišeš uticaj Instagrama na industriju?
Budućnost umetničke fotografije je nepredvidiva i treba joj se prepustiti. Platforme izražavanja vremenom evoluiraju i potrebno ih je, kao i do sada, korišćenjem menjati i oblikovati.
U ovom „instant gratification“ vremenu, vremenu brzine i instant emocija možda nije loše napraviti pauzu… Stati i razmisliti šta nas hrani, šta nas uči.
