Razgovarali smo sa street umetnikom Andrejem Josifovskim o arhitekturi i njegovoj art misiji
Britki i neretko duhoviti radovi koji pozivaju na buđenje, razmišljanje, pomeranje iz statusa quo, koji razmrdavaju i teraju nas da se zapitamo čime smo okruženi, kako živimo i šta želimo da promenimo... tako nekako mi doživljavamo radove uličnog umetnika Andreja Josifovskog, poznatijeg kao Pijanista. Andrej oslobađa i osvaja gradske prostore aktivno delujući unutar njih, menjajući gradski pejzaž nekada efemernim radovima kojima ukazuje na goruća pitanja i probleme, nekada onim koji su predviđeni da trajno ostanu na gradskim fasadama i podsećaju da uvek ima onih koji će se boriti za prave stvari i glasno izgovarati istinu.
Kao deo svoje nove kampanje brend HUGO se okrenuo mladim ljudima, koji se ističu svojim autentičnim glasom, koji su hrabri da pomeraju granice, i dovoljno snažni da svojim delovanjem utiču na druge i inspirišu ih. Na tom tragu, prilično je jasno zašto se Pijanista našao na u timu onih koji jesu glasniji od drugih, i tim povodom smo ga pitali šta mu je važno kada je umetnost u pitanju i oko čega nikada nema dileme.
Kako je za tebe izgledao prethodni period? Jesi li radio više, ili manje, šta ti je najviše nedostajalo?
Svako vreme ima svoje izazove i traži odgovore na konkretna pitanja. Umetnost kao civilizacijska stigma ostavlja svoj trag kroz istoriju ljudskog društva jer to je po prirodi stvari. Uskraćivanje slobode koju nameće bolest, svakako je uticalo i na moje raspoloženje u proteklom periodu, tako da je moja buntovnost sigurno bila naglašenija i u mom stvaralačkom izrazu.
Po formalnom obrazovanju si arhitekta, i uopšte nije retkost da se arhitekte bave street artom, i na lokalnoj a i svetskoj sceni. Kakva je to tajna veza između arhitekture i ulične umetnosti?
Arhitektura je umetnost gradnje. Moglo bi se reći da starogrčka reč "tekton" koja u širem smislu, znači umetnost, ukazuje i na suštinsku sličnost različitih vrsta umetnosti. Ovde pre svega mislim na pobuđivanje lepih i uzvišenih osećanja, koja bi trebalo da podsticanjem duhovnog uzdizanja doprinesu kulturalnom, a time i društvenom razvoju. Veza između arhitekture i ulične umetnosti je još direktnija, jer izgled fasada u mnogome doprinosi opštem utisku o izgledu neke građevine. Ukrašavanju fasada se ozbiljno pristupalo još iz antičkih vremena, a dekoracija je bila u skladu sa namenom građevine. Tako i u sadašnjem vremenu, murali najčešće upućuju na značaj nečega, čemu oslikana građevina postaje svedok.
Kako je počela tvoja priča sa gradskim zidovima?
Zidovi su za mene poput ogledala u kojima se ogledaju ulice, ili se preko njih na ulice prenosi raspoloženje kosmosa. Mogao bih slobodno reći, da svaki zid ima svoju tajnu i da je oslikavanje zidova poniranje u njihove skrivene dubine. Tako ih ja doživljavam i zaista mislim da su oni nadahnuti nečijim životom i da to s radošću ističu, čak i kada im je lice rošavo ili išarano. Duh mesta na kome žive određuje njihovu sudbinu, a i sudbinu umetnka koji se osetio pozvanim da ih ukrasi. Mene je oduvek privlačilo da na praznom zidu ostavim nešto lepo sa čime taj zid moći da se pohvali pred svima. Tako je valjda i počelo to moje druženje sa zidovima.
A kako je došlo do toga da postaneš “Pijanista”? Kako si došao do odluke da je to tvoje ime?
Završio sam osnovnu muzičku školu i moj instrument bio je pijano (klavir). Dok su moji drugovi na ulici igrali lopte sa mog prozora odzvanjali su zvuci klavira. Kada bih dolazio da i ja sa njima pikam loptu, klavir je tihovao. Nije trebalo puno da se provali da sam ja taj što svira. Tako je nastao moj nadimak, koji mi je bio drag i zadržao sam ga.
Šta uvek imaš na umu kad stvaraš nove radove? Koja je glavna misija sa kojom ih radiš?
Zidovi imaju neku čarobnu moć i možda bi pre trebalo da se pitamo šta su to oni imali na umu. Na ulici svašta može da se čuje, a zidovi kao što se oduvek zna, imaju uši.
Pored grafita, sve češće praviš iskorak u instalacije i to prilično subverzivne. Od Hrista od kartona, preko polnog organa od svetiljki kod Skupštine, do manje provokativnog ali jednako opominjućeg rada Memedovića od flaši. Da li veruješ da ulična umetnost ima potencijal da utiče na društvo, da ga promeni?
Da ne verujem u to, sigurno se ne bih bavio umetnošću. Ubeđen sam da će umetnost pobediti sile mraka i spasiti svet. Za mene nema dileme da ono što je dobro, donosi svetlost novome danu. Tumaranje po mraku nije život dostojan čoveka.
Koji naslovi, kakve teme ti uvek privuku pažnju?
Po mom shvatanju umetnik ima mesijansku ulogu u društvu i ona mu je rođenjem data. Hoću da kažem da je umetnički dar privilegija prirodno odabranih i da zato stvaralaštvo uvek treba da bude u službi društva, jer svi imaju pravo na prosvetljenje. Sve ono što mislim da je na dobrobit društva u kome živim, želeo bih da donesem i da narodu podarim. Ostvarenje toga uvek mi je na umu, a putokazi su uvek u dobrim naslovima i iza pravih pitanja.
U šta ili u koga veruješ?
Kao i Zaratustra verujem u dobra dela.
Koji film bi mogao da gledaš na repeat stalno?
Bez razmišljanja bih naveo tri filma i to: Balkanski špijun, Ko to tamo peva i Maratonci trče počasni krug.
Šta ti je izduvni ventil?
Pištaljka, jer ko zviždi zlo ne misli.
Ko su glasovi nove generacije na lokalnoj sceni u koje veruješ i kojima predviđaš dobru budućnost?
Uvek je teško izdvojiti imena, da neko ne bi bio nepravedno zaboravljen, ali to su glasovi koji prizivaju bratstvo, jedinstvo, jednakost (pravdu).
Šta ti se trenutno mota po glavi? Imaš li neke nove projekte u planu?
Trenutno mi je u glavi odbrana doktorske disertacije, a na realizaciju čeka više projekata. Zlatno doba je u svom zenitu, rekao bih na kraju.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
