Na dva velika filmska festivala koja su za nama, FAF-u i Merlinku, publika je imala priliku da pogleda domaće ostvarenje „Kristina“ u režiji Nikole Spasića. Film govori o ženi srednjih godina koja pokušava da razume svoju prošlost i svoj identitet koristeći alternativne metode i terapije u nadi da će tako pronaći smisao svog života, odgonetnuti porodične odnose i razumeti svoj duboki osećaj tuge i usamljenosti. Kristina već nekoliko godina pribegava ezoterizmu kako bi prevazišla svoje strepnje i osećaj krivice zbog toga što njeni najvoljeniji rođaci nisu razumeli i poštovali njene odluke i želju da bude srećna. Daleko od svojih najbližih, zarađuje za život u Beogradu, žudeći da pronađe ono što joj je oduvek nedostajalo: nekoga ko će da je poštuje, da brine o njoj i da je voli onakvu kakva jeste. Ovaj film osvojio je brojne nagrade za kratko vreme uključujući nagrade za najbolji film u Marseju, režiju u Sevilji, nagradu mladog žirija na Lanzarote, kao i nagrade za najbolji film na Festivalu Merlinka i to – i za najbolji domaći film, i za najbolji međunarodni film. Ovim povodom naš sagovornik je Nikola Spasić koji ovaj film potpisuje.
Zašto je film baš o Kristini? Kako je izgledao vaš prvi uživo susret i šta je to kod nje i njene priče što te je inspirisalo da napraviš film?
Film je o Kristini jer je ona dovoljno snažan, koloritan i inspirativan lik za film kakav sam hteo da pravim, a hteo sam da istražujem na polju prevazilaženja granice između dokumentarnog i igranog filma. Hteo sam da napravim film u kom se neće znati šta je igrano a šta dokumentarno da bih istražio koliko filmski rodovi mogu biti fluidni. Ispostavilo se da smo doneli dobru odluku da to filmsko istraživanje i poigravanje sa rodovima uradimo baš sa Kristinom kao glavnom junakinjom. U toj mojoj potrazi za protagonistom sa kojim bih mogao da izvedem ono što sam zamislio, moja scenaristikinja Milanka Gvoić mi je predložila da se upoznamo sa Kristinom. Već pri prvom susretu bilo mi je jasno da Kristina, sem što ima zanimljivu životnu priču može i da glumi a to je bilo jako važno.
Kako si stekao njeno poverenje? Šta ti je bilo važno u vašoj komunikaciji?
Ne postoji neka sigurna ili ustaljena metoda za sticanje poverenja sa protagonistom filma. To se jednostavno desi li se ne desi. Ako se ne desi onda nema ni filma. Scenaristkinja Milanka i ja smo se prvo sretali sa Kristinom sa setom pripremljenih pitanja. To su bili dugi razgovori koji su vrlo često zadirali duboko u Kristininu intimu. Mislim da je u tom sticanju poverenja scenaristkinja Milanka, kao žena odigrala jako veliku ulogu jer se poverenje sticalo uzajamno. Mi smo verovali njoj i ona je verovala nama. Bili smo do kraja iskreni jedni prema drugima i mislim je ta iskrenost bila presudna za sticanje poverenja.
Koji su to glavni stereotipi o transrodnim osobama koje ruši ovaj film?
Ovaj film govori o tome da je ljudska duša najbitnija.
Čemu je tebe naučilo snimanje ovog filma?
Nisam siguran da bi čitaoce interesovalo sve ono što sam naučio a što se tiče moje struke. Ako me pitate šta sam naučio nezavisno od režije, onda mogu da kažem da sam naučio mnogo toga o sebi. Između ostalog, ovaj film me je definitivno naučio da budem bolji i tolerantniji čovek.
