Rediteljka filma KELTI premijerno za BURO.Serbia: Napravila sam film bez predrasuda

Nakon premijere u Berlinu i u Sarajevu, Beograd je konačno video tvoj film “Kelti”. Bila si vidno uzbuđena na otvaranju Festivala autorskog filma, pa mi reci kakav je bio osećaj videti prepunu salu i doživeti takve ovacije?

Pa, bilo je nekako zbunjujuće, bila sam preplavljena nekom ljubavlju i u jednom trenutku je postalo previše, mislila sam da moje srce i telo ne mogu toliko te pozitivne energije da podnesu. Ma, sve u svemu, mnogo lepo.

U kratkom sinopsisu stoji da se film dešava devedeset treće, u godini kada je umrla Odri Hepbern, a Bil Klinton došao na vlast. Međutim, ti okolnosti raspada jedne zemlje tretiraš na sasvim drugačiji način. Šta je po tebi glavna tema filma?

Mislim da je film o trudu jednog bračnog para, koji nije u dobroj fazi, da naprave dečiji rođendan dok se sve oko njih raspada.

U filmu su nekako izdvajaju izuzetno režirane scene sa decom. Koliko je bilo teško raditi sa njima, kako ti je pošlo za rukom da ih dovedeš do takvog savršenstva i autentičnosti?

Mislim da su svi glumci i najmlađi i najstariji dali sve od sebe da taj scenario ožive i nekako su nosili tu odgovornost. Što se tiče najmlađih oni, kao i najstariji, su pristali na tu ideju da se igraju i u igri se predaju svojim likovima. Kroz razne probe, smo došli do toga da svi znaju tačno šta igraju i da se to ne dovodi u pitanje. Pored improvizacija koje smo radili u probama, na samom snimanju je moralo nekako da se dođe do načina rada sa decom i kad to kažem, mislim na grupu. Morala sam da odustanem od te početne zamisli da sve snimam u kontinuitetu i na neki način “dokumentarno”, nego sam kroz period snimanja shvatila da im zapravo više odgovara neki “klasičan” način rada, kad je scena više raskadrirana, jer se bolje koncentrišu na taj način. Svakako puno uloženog truda, od strane njih, mene i divnog asistenta Dušana Zorića i predivne pomoćnice Maše Nešković i njene armije dobrovoljaca. I da ne zaboravim na svog prijatelja Jasmina Cvišića, koji je došao na par najtežih snimajućih dana i pomogne.

Sigurno te svi pitaju u vezi sa LGBT tematikom filma, međetim, ono što meni zapada za oko je zapravo da se ti baviš disfuncionalnom porodicom na svim nivoima. Kakve reakcije očekuješ od obične publike?

Pa da mislim da je možda i to ključ, da moraš da budeš disfunkcionalan da bi podneo ono što ti se dešava – ne znam sad da li je ovo 100% istina, ali sad ovo rekla, pa neka ide tako. Što se reakcije publike tiče, pa volela bih da idu da gledaju film i volela bih da im se svidi film. Film je čini mi se nekako bez predrasuda prema svim temama koje dotiče, pa nekako mislim da će i publika ga tako doživeti.

A kako reaguju stranci, oni verovatno nemaju pojma kako je bilo tih godina na Balkanu, dinari sa milion nula i vožnja taksijem dok imaš para?

Pa zanimljivo im je mogu vam reći, nekako me naravno uvek pitaju za kontekst i taj kontekst je tako teško objasniti. Sa druge strane, nekako najviše, da kažem, pozitivnih komentara sam dobila od naših, kad to kažem mislim na sve ljude iz bivše Jugoslavije, koji se javljaju i govore da je baš tako bilo na rođendanima i da im je film jako emotivan i na loš i dobar način. Stranci nisu sigurni gde da smeste film, da li su 80te ili 90te. U Grčkoj kad smo bili neki studenti su se javljali i rekli da su film estetski doživeli kao jako blizak periodu fotografija koje su zaticali u albumu svojih roditelja. I pitaju uvek za gej populaciju, da li je to bilo moguće, da li su ljudi tako bili otvoreni? I ja uvek odgovorim isto: da je u takvoj kući bilo 100% moguće.

Moram da spomenem neverovatnu posvećenost u samim deteljima, scenografija koja perfektno provocira nostalgiju, ali i kostim koji je dosta raskošan i autentičan. Koliko kao rediteljka patiš od toga da sve mora da bude perfektno?

Pa ne patim da bude perfektno, nisam neki perfekcionista, ali volim da radim sa ljudima koji to jesu. Tako da za sve su zaslužne scenografkinja Marija Mitrić i kostimografkinja Maja Mirković koje su fenomenalne saradnice i koje kad im se da nešto potentno, one samo nadoknađuju. Mislim da je bilo bitno to, što negde sve tri imamo sličan ukus, patimo za tim nekim filmovima iz 90ih i 80ih, koji su činili naš svet tokom detinjstva.

Kao žena koja se bavi režijom, da li imaš utisak da su se stvari promenile po tom pitanju da se nekad mislilo da je to samo muški posao. Kao da je sve jači glas autorki u celom svetu?

Promenilo se u smislu što smo mnogo prisutnije, imamo sreću da naši sad profesori na Akademiji u velikoj meri primaju mnogo veći broj studentkinja i to menja celu sliku o profesiji.

Šta radiš kada se ne baviš filmom i razvojom svojim novih projekata? Kako provodiš dane u kojima nemaš toliko obaveza?

Pa volim da odem na neke svirke, kad god mogu. Volim da pijem sa društvom u jednom fenomenalnom lokalu koji se zove Vilidž. Volim da gledam filmove i serije, mada sa njima imam čudan odnos – zavistan i to sad treba da menjam. Mada nije bilo pitanje šta volim da radim, nego kako provodim vreme. Šetam psa Moli, spavam, pokušavam da pročitam knjigu, pijem kafe i viđam se sa prijateljima.

Kako ti se svet čini globalno na kraju ove godine, jesi donela neka značajne odluke?

Uff, da budem bolja osoba i da budem bolja prema sebi. Malo kliše, ali šta da radim, nemam sad bolji odgovor.

Čime te je moguće kupiti?

Dobrim humorom, mada nekad i loš funkcioniše… A da, da ne zaboravim: i pivom.

Kome se poveravaš kad ti je teško?

Malo pitanja iz leksikona (smeh). Sestri Tanji i svojim bliskim prijateljima.

I za kraj, reci mi na kom filmu si poslednji put zaspala na pola?

Na TV-u Red Notice, u bioskopu Zeros And Ones, pa kad sam se probudila sam i otišla iz sale.