Pretraga

Snežana Radojičić: Na putovanju nema rutine, intezivno se živi svaki trenutak u njegovoj neponovljivosti

Snežana Radojičić: Na putovanju nema rutine, intezivno se živi svaki trenutak u njegovoj neponovljivosti

Tekst: Milica Nedeljković

Foto: Snežana Radojičić

Snežana Radojičić je profesorka književnosti, spisateljica, avanturista, nomad i članica plemena drugačijih i odvažnih. Od 2011. godine oko sveta putuje bajsom i hrabrim srcem, svedoči čudima ljudske dobrote, prizorima neprevodivim u reči i živi bez adrese u simbiozi sa prirodom. Otkrila nam je šta je to kod putovanja i dalje uzbuđuje, sa kakvim se predrasudama sama žena na putu suočava, koja je cena slobode i kako se postaje putnikom.

Budući da niste imali ušteđevinu kada ste započinjali svoju veliku avanturu pre 11 godina, pretpostavljam da je bicikl bio najekonomičnije rešenje. Da li je to i ostao ili postoje još neki razlozi zašto baš “Biciklom oko sveta”?

To je bio jedan od razloga, ali ne najbitniji, jer možete putovati i autostopom ili peške ako nemate novca. Moj ceo život bio je vezan za bicikl – prvi bicikl kupila sam sebi od prve zarade preko studentske zadruge, a kada sam diplomirala, od roditelja sam tražila na dar Rogov desetobrzinac (tada su diplomci dobijali Yugo 91). Nekoliko godina pred polazak na put gotovo svaki vikend provodila sam na turama biciklom po Srbiji i okolnim državama. Bila sam i aktivna na listi Warmshowers – mreži cikloputnika i hostova, preko koje sam ugošćavala cikloputnike na proputovanju kroz Beograd. Bicikl je jedino prevozno sredstvo koje radi na pogon vaših sopstvenih mišića, dovoljno je brz da njime možete da pređete velike razdaljine, a ujedno ste dovoljno spori da svakome pored koga prođete poželite dobar dan, da uzvratite na dečije osmehe ili da klincima u prolazu bacite petaka. Bicikl je simbol nezavisnosti i slobode.

Šta je to što Vas kod putovanja i dalje uzbuđuje?

Sve. Ali neizvesnost pre svega, osećaj da sam živa sa svakim korakom i svakim okretom pedala. Na putovanju nema rutine, intezivno se živi svaki trenutak u njegovoj neponovljivosti. Ne znate gde ćete biti za pet minuta, ni šta ćete raditi, šta će se desiti sa vama, sa svetom. I ta neizvesnost, taj izostanak bilo kakve garancije za bilo šta čini da dišete punim plućima, kao da vam je to poslednje. Na putovanju smo mnogo svesniji prolaznosti svega i nastojimo da ugrabimo što više, da vidimo, saznamo, proživimo koliko god možemo.

U jednom momentu ste na putu ostali bez partnera. Koliko je to bilo izazovno? Da li ste od tog trenutka ili pak od samog početka bili spremni na putničku samostalnost?

Kad ostanete bez partnera u konvencionalnom životu, to je teško, a nekmoli u jednoj takvoj avanturi u kakvoj smo mi bili. Pre polaska na put, moje iskustvo bilo je zanemarljivo i nikada nisam putovala sama. Zapravo, godinu dana pre polaska, napravila sam šestodnevnu turu biciklom po Srbiji, da bih videla da li bih mogla sama. Izvozila sam rutu koju sam planirala zaključivši da nikad ne bih mogla da putujem sama. Nedostajao mi je momenat deljenja utisaka i zajedničkog proživljavanja svega. Ali kada me je saputnik napustio u januaru 2012, nastavila sam dalje sama. Moj san da živim slobodno, van sistema, i da živim od pisanja bio je jači od straha kako ću dalje sama. Ako sam izgubila partnera, nisam želela da izgubim i svoj san. To je nešto samo moje i nisam želela toga da se odreknem. Nisam znala kako ću to ostvariti, ali nisam odustala i evo me i deset godina kasnije kako putujem sama.

Snežana Radojičić: Na putovanju nema rutine, intezivno se živi svaki trenutak u njegovoj neponovljivosti (фото 1)
Snežana Radojičić: Na putovanju nema rutine, intezivno se živi svaki trenutak u njegovoj neponovljivosti (фото 2)

Da li Vam nekada nedostaje društvo? Kako nadomešćujete usamljenost?

Na putovanju poput mojeg vi zapravo nikad niste sami. Uvek su tu drugi ljudi, bilo da kampujem ili odsedam u hostelu. Pa ljudi koje srećem na putu, dok vozim. A kao pisac, ja svoj svet delim sa mojim čitaocima, tako da nikad nemam osećaj usamljenosti. Intezivno komuniciramo na društvenim mrežama, tu je i moj blog, kao i YT kanal. Ne biti usamljen znači imati nekoga sa kim ćete deliti ono što doživljavate, o čemu razmišljate i maštate, a ja to radim neprekidno. Ne biti usamljen znači imati podršku i osećati da je nekome stalo do vas – a ja za sve što mi se desi, lepo ili ružno, dobijam podršku od stotina ljudi koji prate moje putovanje u stopu.

A strah? Koja je bila najrizičnija situacija u kojoj ste se našli?

Bilo je više potencijalno rizičnih situacija, u kojima sam se jako uplašila. Recimo, kad su dvojica momaka pokušali da ukradu moj bicikl i da me opljačkaju na Bajkalskom jezeru. Bilo je rano jutro kada su nabasali na moj šator na obodu jednog naselja pored jezera. Bila sam dovoljno pribrana da upotrebim peper sprej, oteravši ih, a zatim sam se srećnim sticajem okolnosti spasla. Rizična je bila i jedna neobična (i iz ove perspektive smešna) situacija na peruanskim Andima, dok sam planinarila. Ogroman bik motao se oko mog šatora, pa sam se preselila petsto metara dalje, ali on je ponovo došao, te sam morala da se spakujem i odem odatle. Hodala sam tri-četiri kilometra dok nisam naišla na reku, preko koje nisam mogla, a nisam videla gde je prolaz jer je već pao mrak. Krenula sam da postavljam šator i onda sam ponovo ugledala bika, shvativši da me je sve vreme pratio. U strahu, popela sam se na visoku stenu, na kojoj sam i prenoćila, probdevši celu noć. Da sve bude još gore, do jutra je besnela i oluja.

Snežana Radojičić: Na putovanju nema rutine, intezivno se živi svaki trenutak u njegovoj neponovljivosti (фото 3)

Iako živimo u svetu u kome se sve više sumnja u čistoću i iskrenost ljudske dobrote, Vi ističete da su pored neprevodivih iskustava koja ste doživeli, ljudi i njihovi gestovi ono što pamtite. U jednoj od vaših knjiga, “Svedočenja o Zemljanima”, pišete upravo o čudima ljudske dobrote. Koje čudo Vas je najdublje taklo?

Bilo je mnogo toga, u toj zbirci ima skoro četrdeset priča o čudima ljudske dobrote, a to nisu sve priče. Ali evo, da izdvojim poslednje, najsvežije čudo:

Nalazim se u Ekvadoru, u glavnom gradu Kito. Drugog dana po dolasku, dobila sam simptome korone i test je pokazao da sam pozitivna. Odsela sam u jeftinom hostelu u centru. Imala sam sobu sa deljenim kupatilom, ali kad sam otkrila da sam pozitivna, tražila sam drugu sobu, sa zasebnim toaletom, kako bih se izolovala. Nisam znala kako će vlasnici reagovati na vest da sam zaražena i bila sam spremna i na to da mi otkažu gostoprimsto. Međutim, njih dvoje, Mario i Ilijana, starali su se o meni kao da sam im najrođenija. Donosili su mi lekove iz apoteke, kuvali čajeve, a Ilijana mi je svaki dan spremala ručak, i to sve besplatno, nutkajući me da sve pojedem. Jedne večeri Mario je seo sa mnom u taksi da bi me odveo do apoteke koja radi, pošto mi je trebao neki lek. Takve stvari ne možete pripisati slučajnosti, to je dobrota, izvorna ljudska dobrota, jer oni nemaju nijedan jedini razlog da to rade osim činjenice da su dobri ljudi koji su pomogli drugom čoveku u nevolji.

Kako se predrasude u odnosu na samu ženu na putu razlikuju u odnosu na različite kulture?

U svim kulturama ljudi sa čuđenjem gledaju na ženu koja putuje sama. Zapravo, neobično je već to da bilo ko putuje sam. U mnogim zemljama kad vide solo putnika pokažu kažiprst i začuđeno izdignu obrve. To je pitanje: zašto sam/a? Jer nije prirodno biti sam, to je strano svim kulturama osim u zapadnom delu sveta. Na samu ženu najviše se reaguje u islamskom svetu, što je i razumljivo s obzirom na njihovu religiju.

A koje su to narodi razbili Vaše predrasude? Kako ste uopšte gledali na svet i ljude pre započinjanja velike avanture?

Turci su prvi narod koji mi je pomogao da razbijem predrasude. U Turskoj sam ostala sama, bez partnera, i nisam znala kako ću da nastavim dalje. Većina mojih prijatelja iz Srbije nagovarala me je da odustanem, upozoravajući me da se nalazim u jednoj islamskoj zemlji, te da mi se tamo može svašta desiti. Međutim, tokom dva meseca koliko sam putovala kroz Tursku, doživela sam samo dobre stvari: ljudi su me pozivali na noćenje u svoje kuće, jednom su mi dali besplatnu hotelsku sobu samo da ne bih kampovala napolju, drugi put su mi otvorili letnju vikendicu i dali mi ključeve, u nekom seocu u planinama centralne Turske gostili su me dva dana u tradicionalnoj gostinskoj kući… Turci su najzaslužniji što sam ja i dalje na putu, jer su me upravo oni uverili da svuda žive dobri ljudi koji žele da pomognu putniku.

Ideja o nomadskom načinu života u neku ruku postaje trend. Na društvenim mrežama se život u kamperima i uopšte na putu idealizuju i prezentuju kroz filtere. Koja je, ipak, cena slobode?

Takav život uglavnom podrazumeva brisanje granice između posla i uživanja, što je u mnogim aspektima dobro, ali u nekima i nije. Čak i kad putujete kamperom, umnogome zavisite od vremenskih prilika, jer nemate siguran krov nad glavom. Tu je i socijalni momenat, nemogućnost ostvarivanja dubljih veza sa ljudima koje srećete. Ipak, za većinu je najveća cena ta što nemate apsolutno ništa garantovano, što je mnogim ljudima psihološki i mentalno teško da podnesu. Nomadski život nije lak, morate biti spremni na mnoga odricanja, a samo vi možete da procenite da li je to vredno onoga što zauzvrat dobijate. Meni jeste vredno i zato se nikad nisam upitala “zašto mi je ovo trebalo?” ili pomislila da odustanem.

Snežana Radojičić: Na putovanju nema rutine, intezivno se živi svaki trenutak u njegovoj neponovljivosti (фото 4)

Na put ste krenuli bez novca i bez njega mnogo puta ostajali, bili na ivici gladi, spavali na mrazu. Kako ste svesno izabrali takav put? Koje je Vaše zašto?

Ljudi biraju da prave porodicu iako nemaju rešeno stambeno pitanje a nekad ni posao. Žrtvuju se i podnose mnogo toga u ime onoga u šta veruju i što za njih ima smisla. Život ne može da čeka dok se mi materijalno ne osiguramo i dok nam sve ne bude potaman. Krenete za idejom, za svojim snom, usput trpite nedaće i borite se sa njima, verujući da ćete uspeti i da će jednom krenuti na bolje. Ni ovo moje nije ništa drugačije od toga, samo što je moj san malo neobičniji.

Zanimljivo je da je čitava ta nesigurnost u neku ruku postala Vaša nova sigurna zona, kao što je to pre njih bio konvencionalan život. Verujem da Vas putovanja iznova nagnaju ka novim horizontima, a da li možete sebe da zamislite u miru na jednom mestu? Koje bi to mesto bilo?

Nisam sigurna da bih mogla da se skrasim na jednom mestu. Ali ako bih to odlučila, najbliža mi je ideja o brvnari u divljini. Tu bi morala da bude neka reka ili makar potok, a obavezno bih imala i društvo psa. U kom delu sveta – to zaista ne znam, to je tehničko pitanje koje zavisi od raznih stvari.

Kako se po Vašem mišljenju postaje putnikom?

Otvorite srce, razvučete najširi osmeh i krenete kud vas Put povede.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor