Snežana Radojičić je profesorka književnosti, spisateljica, avanturista, nomad i članica plemena drugačijih i odvažnih. Od 2011. godine oko sveta putuje bajsom i hrabrim srcem, svedoči čudima ljudske dobrote, prizorima neprevodivim u reči i živi bez adrese u simbiozi sa prirodom. Otkrila nam je šta je to kod putovanja i dalje uzbuđuje, sa kakvim se predrasudama sama žena na putu suočava, koja je cena slobode i kako se postaje putnikom.
Budući da niste imali ušteđevinu kada ste započinjali svoju veliku avanturu pre 11 godina, pretpostavljam da je bicikl bio najekonomičnije rešenje. Da li je to i ostao ili postoje još neki razlozi zašto baš “Biciklom oko sveta”?
To je bio jedan od razloga, ali ne najbitniji, jer možete putovati i autostopom ili peške ako nemate novca. Moj ceo život bio je vezan za bicikl – prvi bicikl kupila sam sebi od prve zarade preko studentske zadruge, a kada sam diplomirala, od roditelja sam tražila na dar Rogov desetobrzinac (tada su diplomci dobijali Yugo 91). Nekoliko godina pred polazak na put gotovo svaki vikend provodila sam na turama biciklom po Srbiji i okolnim državama. Bila sam i aktivna na listi Warmshowers – mreži cikloputnika i hostova, preko koje sam ugošćavala cikloputnike na proputovanju kroz Beograd. Bicikl je jedino prevozno sredstvo koje radi na pogon vaših sopstvenih mišića, dovoljno je brz da njime možete da pređete velike razdaljine, a ujedno ste dovoljno spori da svakome pored koga prođete poželite dobar dan, da uzvratite na dečije osmehe ili da klincima u prolazu bacite petaka. Bicikl je simbol nezavisnosti i slobode.
Šta je to što Vas kod putovanja i dalje uzbuđuje?
Sve. Ali neizvesnost pre svega, osećaj da sam živa sa svakim korakom i svakim okretom pedala. Na putovanju nema rutine, intezivno se živi svaki trenutak u njegovoj neponovljivosti. Ne znate gde ćete biti za pet minuta, ni šta ćete raditi, šta će se desiti sa vama, sa svetom. I ta neizvesnost, taj izostanak bilo kakve garancije za bilo šta čini da dišete punim plućima, kao da vam je to poslednje. Na putovanju smo mnogo svesniji prolaznosti svega i nastojimo da ugrabimo što više, da vidimo, saznamo, proživimo koliko god možemo.
U jednom momentu ste na putu ostali bez partnera. Koliko je to bilo izazovno? Da li ste od tog trenutka ili pak od samog početka bili spremni na putničku samostalnost?
Kad ostanete bez partnera u konvencionalnom životu, to je teško, a nekmoli u jednoj takvoj avanturi u kakvoj smo mi bili. Pre polaska na put, moje iskustvo bilo je zanemarljivo i nikada nisam putovala sama. Zapravo, godinu dana pre polaska, napravila sam šestodnevnu turu biciklom po Srbiji, da bih videla da li bih mogla sama. Izvozila sam rutu koju sam planirala zaključivši da nikad ne bih mogla da putujem sama. Nedostajao mi je momenat deljenja utisaka i zajedničkog proživljavanja svega. Ali kada me je saputnik napustio u januaru 2012, nastavila sam dalje sama. Moj san da živim slobodno, van sistema, i da živim od pisanja bio je jači od straha kako ću dalje sama. Ako sam izgubila partnera, nisam želela da izgubim i svoj san. To je nešto samo moje i nisam želela toga da se odreknem. Nisam znala kako ću to ostvariti, ali nisam odustala i evo me i deset godina kasnije kako putujem sama.
Na put ste krenuli bez novca i bez njega mnogo puta ostajali, bili na ivici gladi, spavali na mrazu. Kako ste svesno izabrali takav put? Koje je Vaše zašto?
Ljudi biraju da prave porodicu iako nemaju rešeno stambeno pitanje a nekad ni posao. Žrtvuju se i podnose mnogo toga u ime onoga u šta veruju i što za njih ima smisla. Život ne može da čeka dok se mi materijalno ne osiguramo i dok nam sve ne bude potaman. Krenete za idejom, za svojim snom, usput trpite nedaće i borite se sa njima, verujući da ćete uspeti i da će jednom krenuti na bolje. Ni ovo moje nije ništa drugačije od toga, samo što je moj san malo neobičniji.
Zanimljivo je da je čitava ta nesigurnost u neku ruku postala Vaša nova sigurna zona, kao što je to pre njih bio konvencionalan život. Verujem da Vas putovanja iznova nagnaju ka novim horizontima, a da li možete sebe da zamislite u miru na jednom mestu? Koje bi to mesto bilo?
Nisam sigurna da bih mogla da se skrasim na jednom mestu. Ali ako bih to odlučila, najbliža mi je ideja o brvnari u divljini. Tu bi morala da bude neka reka ili makar potok, a obavezno bih imala i društvo psa. U kom delu sveta – to zaista ne znam, to je tehničko pitanje koje zavisi od raznih stvari.
Kako se po Vašem mišljenju postaje putnikom?
Otvorite srce, razvučete najširi osmeh i krenete kud vas Put povede.
