Švajcarska kooperativa Stadtufer: Idealistička vizija života i rada pretočena u realnost

Kako je nastala ideja za osnivanjem vaše kooperative?

Daniel: Fabrika je prestala sa radom 2017. godine. Kompanija koja je stajala iza proizvodnje je i dalje bila u vlasništvu objekta i želeli su da joj daju novu, nekomercijalnu namenu, nekakav alternativan, kreativan projekat koji bi privukao ljude iz urbanih sredina u ovom seoce u podnožju Alpa. Zamisao je bila da se ponovo naseli taj reon, da dođu i ljudi iz gradova zajedno sa lokalcima, kako bi se stvorila različitost. Kanton St. Gallena kome pripadamo, dao je finansije za pravljenje showcase projekta, jednog prototipa koji bi se mogao razviti uz dodatne procese. Pozivali su sve zainteresovane na otvorenu radionicu i ja sam došao. Radionica je trajala godinu i po dana i u okviru nje se polako formirala naša grupa.

Caterina: Više tema je bilo pokrenuto sa akcentom na marginalizovane ljude. Ja sam saznala za ovaj projekat preko Daniela i njegove supruge Ljubice. Došla sam da vidim lepotu ovog mesta. Nisam imala očekivanja, iako sam bila svesna potencijala čitave priče.

Daniel: Našu grupu ne čine samo stanovnici gradova, već i lokalni meštani. Caterina i ja živimo u Cirihu, ali je upravo i svrha kooperativa (zadruga) diverzitet. Kroz projekat smo se svi upoznali i zajedno radimo već dve i po godine. Naš tim trenutno broji šestoro ljudi i dolazimo iz različitih disciplina – Caterina i ja smo arhitekte, imamo i geografa, umetnika, socijalnog radnika i plesačicu.

Caterina: Ja sam boravila u mojoj rodnoj Barseloni kada me je Daniel pozvao. Pitao me je da popričamo o osnivanju kooperative kada se budem vratila. Sastali smo se u fabrici sa još troje mladi lokalni ljudi koji žive u drugoj fabrici na suprotnoj strani reke. Oni imaju svojevrsnu anarho-komunu, koju karakteriše otpor društvenim normama. Povezivanje sa lokalcima nam je bilo od izuzetne važnosti, jer smo mi neko ko živi u velikom gradu, ko je došao iz urbane, a ovde je ruralna sredina. Lokalci su, logično, ovde sve vreme, a mi dolazimo jednom ili dva puta nedeljno. Formiranje kooperative (zadruge) je išlo brzo, a posebno je zanimljivo što je organizaciona struktura takva da svaki član ima jednaka prava – to je horizontalna hijerarhija. Brojimo preko 130 članova i svaki put kada donosimo odluku moramo da sprovedemo glasanje sa svima i rezultat mora biti jednoglasan. Primer: potrošićemo x novca za pravljenje stepenica. Ukoliko se svi ne slože sa predlogom, predlaže se novi.

U suštini, poput sistema referenduma i direktne demokratije u Švajcarskoj, samo na mikro planu?

Daniel: Upravo tako, jer ne želimo podele u grupi, moguće konflikte lokalno vs urbano, umetnost vs zanat. Naravno, dualitet balansa u projektu postoji.

Caterina: Lepota kooperative jeste što je zajednički interes u prvom planu, a ne lični.

Znači razlikuje se od koncepta squattinga?

Da li je moguće implementirati ovakve projekte i van Švajcarske, zbog kompleksnosti, finansijskog aspekta?

Daniel: Moguće je, postoje brojne kooperative u Evropi.

Caterina: Istorijski gledano, kooperative su bile veoma važne tokom “50-ih u Italiji. Socijalna mobilnost (prohodnost koji pojedinac ima u svom kretanju kroz različite slojeve i klase u jednom društvu) je bila aktuelna – u grupi možeš mnogo više toga da uradiš nego kao pojedinac. U kontekstu švajcarske direktne demokratije, sistem kooperativa odlično funkcioniše. Toliko je popularno, da se na listama čekanja za stanovanje bude i po tri-četiri godine.

Daniel: Popularnost se temelji i na tome što cena rente u kooperativi je duplo jeftinija od klasične rente stanova. Kooperative imaju bolja arhitektonska rešenja, izgledaju atraktivno i moderno. polovina rente košta kooperativa i bolju arhitekturu imaju kooperative, atrkativno moderno. Bilo je namenjeno socijalnom stanovanju, da bi vremenom postala privilegija biti deo toga.

Caterina: U Nemačkoj se poslednjih godina pojavilo se dosta ljudi naših godina koji su osnovali kooperative. Npr. tri porodice se udruže i osnuju. Naravno, mi se razlikujemo jer je prostor fabrike ogroman i potreban je veliki broj ljudi. Ali eto, ljudi kupuju stare vozove i preuređuju ih u zajednički dom. I u Barseloni postoje kooperative, ali su manje i eksperimentalnije.

Daniel: Ne znam kakvo je zakonsko stanje što se tiče kooperativa u Srbiji, ali mi imamo pravnu zaštitu. I ovo je velika privilegija – graditi projekat od nule. To je iziskivalo velike svote novca, za mentore, za potrebe studije objekta. To je finansirano iz javnog budžeta. Projekti poput našeg se retko sreću čak i u Švajcarskoj, jer su potrebne godine i godine za pribavljanje finansija. Polovina novca je potekla iz fondacije, koje je osnovano radi imovinskih prava, ali i da bi se sprečile špekulacije, poput povećanja cena rente. Švajcarska u proseku ima najveći broj fondacija po glavi stanovnika, tako da je velike sume novca se ulažu u društvene projekte, kulturu, umetnost, muziku. To je bitan činilac celog procesa.

Caterina: Naravno da nam je bila bitna finansijska podrška. Kada smo prvi put uspeli da realizujemo taj deo, bilo nam je lakše da privučemo i druge investitore.

Daniel: Takođe smo dobijali i mentorsku podršku – savete poput onih kako da nešto uradimo na jedan ili drugi način, ali i vidljivost.

Caterina: Pre tri godine kada smo ušli u ovo, bili smo mladi a sada više nismo (smeh). Tada, na početku, kada bismo pričali sa investitorima, činili smo im se kao klinci koji nemaju pojma šta rade. Nailazili smo na zidove. Možda nam nisu verovali jer su mislili da samo želimo da imamo skup hobi, da niko od nas ne želi da se istinski bavi ovim. Prolazili smo kroz ozbiljna detektivska ispitivanja (smeh).

Daniel: Mi im kažemo: “Dajte nam million evra”, a uglavnom smo dobijali za odgovor jednog veliko “ne” (smeh). Ipak, našim trudom i volonterskim radom, odricanje, ulaganjem vremena, dokazali smo svoju ozbiljnu nameru.

Šta je ono što je najzanimljivije kod kooperativnog stanovanja?

Caterine: Mislim da bi to bila psihologija stanovanja, način na koji ljudi žele da žive. Da li je to strejt par sa detetom, dve starije osobe, kakogod – oni moraju da se dogovore i donesu odluku kako će da žive. Naravno, mora da postoji i jedna nadvizija.

Daniel: Ceo tehnički proces je kompleksan, finansije, propisi... Npr. protivpožarni sistem je neophodan, bez obzira na želje stanara. Ali npr. većina stvari vezanih za uređenje prostora su voluntarne.

Caterina: Zanimljivo je i to što neki ljudi znaju šta žele, neki ne, onda dolazi do preplitanja ideja, rađanja novih...

Daniel: Bitno je da se postigne konsenzus oko zajedničke vizije objekta – da li će to biti zajednička kuhinja, želeće možda da kuvaju zajedno, imaju nekakav zajednički interes.

Pored namene življenja i rada, u Stadtuferu se organizuju i izložbe, kulturni programi. Recite nešto više o tome.

Caterina: U sklopu objekta imamo teatar koji se prostire na preko 300 kvadratnih metara u prizemlju. Za nekih mesec dana on će biti pun mladih ljudi i dece. Želimo da imamo što više uticaja na okolna mesta, region, kako bismo napravili kulturno mesto koje rezonuje sa ostalim švajcarskim oblastima.

Daniel: Podstičemo kulturnu raznolikost – ovde se susreću ljudi sa sela i iz grada, različite vrednosti, tradicionalne i liberalne.

Caterina: Selo Lichtensteig, u kom se nalazi Stadtufer, osvojilo je u prošlog meseca čuvenu Wakker nagradu za napore revitalizaacije svog istorijskog jezra grad i napuštenih industrijskih zgrada.

Daniel: Nagrada je osvojena, izmđu ostalog, i zbog našeg projekta i realizovanja čitavog procesa. Ovo priznanje je bitno za selo, zbog kulturne raznolikosti, privlačenja mladih ljudi, i kreiranje cultural diverse, open, young peopele, plodna atmosfera za ideje. Da se vratimo na kulturni sadržaj, realizovali smo veliki festival mi kao tim. Festival je promovisao specifične političke agende, poput feminizma i pitanja roda, što nije preterano uspešno rezonovalo sa lokalnim intelektualcima. Jednostavno nisu se pojavili. Čak ni ljudi iz naše organizacije nisu došli.

Caterina: To nam je lekcija, da bolje promislimo kakve ideje treba “uvozimo” iz grada.

Danile: Ali imali smo sjajnu saradnju sa jednim čovekom iz naše organizacije koji je lokalac i bavi se ponovnom upotrebom nameštaja i drugih predmeta. U Stadtuferu se povezao sa umetnicom iz Londona, koja je i profesorica na ciriškoj Akademiji umetnosti. Takođe je nominovana za Tarnerovu nagradu, tako da je umentička zvezda u usponu. Njih dvoje su se povezali i ona je uradila rad sa njim koji će biti izložen u centru Ciriha.

Koji su vam budući planovi?

Daniel: Jedan od njih je kreiranje strukture, strukture kooperative koja je horizontalna, ali tako da ne postoje rupe, i da su uključeni svi stakeholderi. Takođe, jedan od dugoročnih ciljeva je taj da mi postanemo praktično nevažni i nepotrebni, da struktura sama funkcioniše, što je i normalno. Ne mogu jedna, dve osobe da rade sve, i da iznajmljuju prostor i da pregovaraju sa bankom i organizuju događaje. To nije održivo. Tako da nastojimo da osamostalimo sistem. Pored ove organizacione stvari, radimo i na što većoj promociji združenog stanovanja.