Pretraga

Život na on/off: Intervju sa vizuelnom umetnicom Lidijom Delić

Život na on/off: Intervju sa vizuelnom umetnicom Lidijom Delić

"Svaki dan je novi izazov"

Tekst: Jordan Cvetanović


Lidija Delić, naša mlada i perspektivna umetnica, iako je doktorirala na odseku za multimedijalnu umetnost Univerziteta umetnosti u Beogradu, sebe pre svega vidi kao slikarku. Rođena je u Nikšiću, 1986. godine, a njen put se kretao isključivo uzlaznom putanjom, popločan beskompromisnom kreativnošću i retkom nepretencioznošću, kojima odišu svi njeni projekti. Njen rad je u neprekidnom pokretu, kako je to jednom dobro zapazio teoretičar umetnosti Miloš Zec, elaborirajući njenu opsesiju i strast za stvaranjem dela u serijama. Zato i ne čudi da je često možete sresti na različitim umetničkim razmenama poput onog programa od prošle godine kada je u Njujorku, u okviru Balkan project i švajcarskog Instituta, više od mesec dana istraživala sebe u odnosu na savremenu američku kulturu. Član je osnivač umetničkog prostora U10, gde se kontinuirano već godinama radi na upravljanju likovnog programa i raznim događajima koji ovaj grad stavljaju na evropsku mapu kulture kada je vizuelna umetnost u pitanju. I dok se globalna realnost menja iz sata u sata, ona staloženo radi na svojoj novoj izložbi "Too soon / too late" koja će se materijalizovati misterioznim otvaranjem početkom septembra u potpuno neuobičajenom prostoru privatnog stana, sasvim nove koordinate koja će ubuduće generisati slične sadržaje. S obzirom na okolnosti da se već petu nedelju nalazi u samoizolaciji, radili smo ovaj razgovor na popriličnoj distanci, trudeći se da zajedno otkrijemo kuda ide ovaj svet, da li umetnička scena pati od neke vrsta malaksalosti i na šta bi spiskala milion evra da joj se ukaže prilika?

Prvo da te pitam jesi li se testirala, kakav ti je Covid status? Da li moramo da držimo distancu?

Testirana sam dva puta za sada, jednom je rezultat bio negativan, drugog puta pozitivan. Trenutno ulazim u petu nedelju samoizolacije.

Kako na tebe utiče ova post-lockdown atmosfera? Da li te više inspiriše ili parališe?

Trenutno živimo u on-off svakodnevnici. Definitivno nije nešto što mi prija i osećam opterećenje. Tokom prvog karantina pokušavala sam da nađem nove modele rada, nisam uspevala ništa da uradim niti da pročitam, mnogo sam se nervirala, jer s jedne strane imamo odjednom toliko vreme za sebe i za rad, pa kao da smo naterani da to iskoristimo, dok nisam shvatila da nema velikih koncepata i da ne treba sebi da dajemo velike zadatke. Nakon nekoliko nedelja kada sam konačno prestala da slušam i čitam vesti počela sam da radim, pre i posle policijskog časa, svakodnevno, na izložbi koja će biti otvorena u septembru u novom prostoru u Beogradu. Prostor se zove Manifesto i nalazi se u Birčaninovoj ulici, osnivač i umetnički direktor je Mirko Lubarda.

Život na on/off: Intervju sa vizuelnom umetnicom Lidijom Delić (фото 1)

Na čemu trenutno radiš? Kakav ti je tok misli ovih dana?

Radim na gore pomenutoj izložbi, čiji je naziv "Too soon, too late" / "Suviše brzo, suviše kasno", koja je istovremeno inspirisana filozofskim konceptom dubokog vremena, ili geološkog vremena, i idejama izloženim u Balardovom romanu "Potopljeni svet". Na primer, ovo je jedan paragraf iz knjige koji iznova čitam:

“Tokom ovog početnog perioda od dvadeset godina, život se postepeno menjao da bi se prilagodio izmenjenoj klimi. Usporavanje ranijeg tempa bilo je neizbežno, a i gotovo nije ni bilo raspoložive rezervne energije da bi se potisnule džungle ekvatorijalne oblasti koje su osvajale zemlju. Ne samo da se ubrzao rast svih biljnih formi nego su viši stepeni radioaktivnosti povećali stopu nastanka mutacije. Pojavile su se prve čudovišne biljne forme koje su podsećale na gigantsko drveće paprati karbonskog perioda, i došlo je do drastičnog bujanja svih nižih oblika biljnog i životinjskog sveta.”

Bila si učesnik jedne jako zanimljive postavke u Paviljonu Cvijete Zuzorić “Where the future begins”, poslednja u nizu izložbi na čije otvaranje je moglo da se dođe koliko toliko normalno, pa me zanima gde po tebi počinje nova budućnost?

U toku pripreme za izložbu se desilo vanredno stanje i prvo otvaranje izložbe je pomereno zbog tada nastale situacije izazvane korona virusom. Još jednom se potvrdilo kako savremena umetnost jeste aktivni subjekt naših života i naše svakodnevice, ali i da je budućnost znatno bliže nego što smo mislili (smeh). Planetarne promene koje živimo su najveća tema današnjice i kao takve su neizostavno deo razmišljanja svih nas, pa i umetnika.

Život na on/off: Intervju sa vizuelnom umetnicom Lidijom Delić (фото 2)

Prošle godine si bila u Njujorku na rezidenciji u okviru Balkan Projects i Swiss Institute programa. Oni koji poznaju taj grad kažu da se mnogo promenio, a kako se tebi čini?

Njujork koji sam ja upoznala je vrlo insipirativan i izazovan. Uvek naglasim da je moj pogled na taj grad bio više turistički i istraživački, nego svakodnevni život običnog čoveka u tom gradu. Kao posmatrač koji tamo dolazi iz ovog dela Evrope ne možete a da ne vidite šta znači mašina kapitalizma i društvene klase koje je održavaju u radnom stanju. Sa druge strane, iako ne znam koliko je to održivo na duže staze, fascinatno je osetiti deo ogromne životne energije koja struji svakim delom tog grada. Imate osećaj da svaki poduhvat u koji se upustite može da vas odvede negde još dalje, na neki način to i nije pravi grad (iako je delom i to) izgrađen od betona, cevi, armature i asfalta, već mesto koje se održava u životu isključivo na toj bio-masi koja je stalno u pokretu. Zastrašujuće i fascinatno.

Život na on/off: Intervju sa vizuelnom umetnicom Lidijom Delić (фото 3)

Na koji način filtriraš ovo ludilo od informacija koje nam unose nemir u poslednje vreme?

Svaki dan je novi izazov. Teško je posebno zbog političke situacije koja nas guši, i pojačava svakodnevni osećaj nemoći. Međutim, pokušavam da filtriram. Neke stvari koje gledam sada su bolni podsetnik na to kako dan može biti ispunjen: posao, izleti, povremeni susreti, žurke sa prijateljima, promet na ulicama i putovanja, naravno. Toliko je aspekata normalnog života trenutno na čekanju, i može biti korisno zapravo podsetiti se šta smo uzimali zdravo za gotovo. Šta se dešava izvan prozora, buke koje čujemo iz drugih stanova, lične i tuđe fotografije koje svakodnevno skrolujemo na telefonu, hranu koju kuvamo, emisije koje gledamo, reči koje čitamo online ili u knjigama – ovo je sve deo života i pokazuje kako veće strukture roda, politike i ekonomiije utiču čak i na ove (male) trenutke i čine naše sećanje, ako obratimo pažnju na njih. Takođe može biti korisno i otkriti ko zapravo kontroliše uslove u kojima živimo. Ko donosi odluke u kakvom gradu ćemo da živimo, gde ćemo da se lečimo, čime ćemo i kako da se prevozimo, kojim ljudima ćemo da pomognemo i ko to zaslužuje našu solidarnost, sve u svemu u kakvom društvu živimo. Čini mi se kao da se ljudima otvorilo dosta prostora da vide sva ta pitanja iz prvog lica, neposredno, što je veoma važno i ohrabrujuće.

Pripadaš redu multimedijalnih umetnica, neko ko se snalazi i izražava u raznim medijima, međutim šta tebi najviše prija, za koju tehniku ili izraz možeš pouzdano da kažeš da je samo tvoj?

Slikarstvo je moje. Najopštije, odnos prostora i pojedinca (grupe) unutra tog društveno-političkog-rodnog-telesnog konstrukta kao i mogućnost moje intervencije u njemu je suština moje prakse i nešto o čemu najviše razmišljam dok radim. Način na koji uopšte mogu da započnem dijalog sa prostorom, da postavim pitanje, da stvorim neku strukturu i, na kraju naravno, izložbenu situaciju. To su elementi svakog mog rada. Različiti motivi koji me ograničeno okupiraju jesu samo trenutne žiže kroz koje u tom trenutku prelamam već spomenuta pitanja. Često se radovi prilagođavaju prostoru (radnom ili izlagačkom), tako da bih sve svoje radove mogla da nazovem site-specific intervencijama. Izložba u Manifesto prostoru to samo potvrđuje, a izuzetna je, jer sam po prvi put radila u privatnom stambenom ambijentu.

Godinama unazad uspešno uređuješ zanimljiviji program umetničkog prostora U10 i radiš na promociji mladih umetnika u Srbiji i šire. Kako vidiš nastavak tog programa u ovim novim uslovima? Da li će konzumacija umetnosti pod maskama opstati?

Smatram da su novi modeli rada neophodni i o tome uveliko razmišljam samostalno a i sa svojim kolegama iz U10. Naš prostor opstaje zbog ljudi koji u njemu rade, deluju, pa time zajedno i postavljamo pitanje: Kakav program nam je potreban i za koju publiku u budućnosti? Kako napraviti izložbu za individualne posete ili ukoliko budemo potpuno zatvoreni. Imamo veliku sreću da je U10 zapravo prostor koji daje dovoljno mogućnosti da razvijamo program i iza zatvorenih vrata i imamo neke nove ideje. Međutim, takođe mislim da je čin obilaska izložbe jako važan i da ništa ne može da zameni sam susret sa umetnošću i sa ljudima. Kao što vidite, imamo više pitanja nego odgovora.

Kako ti se trenutno čini srpska likovna scena? Na čemu treba da se radi?

Mislim da je scena s jedne strane razvijena, ali negde i blokirana. Potrebno je da ujedinjeno dođemo do sredstava za produkciju. Kada kažem "ujedinjeno" ili "zajedno" pre svega mislim da je potrebno ulagati i u male projekte, a ne samo u velike izložbe. To je ono što nam između ostalog konkretno nedostaje.

Postoji li likovna kritika u Srbiji ili se o izložbama isključivo priča krišom na koktelima?

Ne postoji likovna kritika. Na tome takođe mora da se radi. Ovo je ogroman problem u globalnim razmerama koji se samo reflektuje i u našoj sredini.

Šta te je skoro oborilo s nogu, a da nije rad nekog umetnika ili umetnice?

Manifesto i ponovno otkrivanje medijuma filma i njegovih mogućnosti oblikovanja i reprezantacije prostora, mentalnih i fizičkih.

Na šta bi spiskala 1.000.000 evra da ti se ukaže prilika?

Napravila bih atelje negde van grada, verovatno na moru.

Kome nikada ne bi prodala neko svoje delo?

Korporaciji Beograd na vodi.

Život na on/off: Intervju sa vizuelnom umetnicom Lidijom Delić (фото 4)

Gde si poslednji put putovala bez maske i sredstva za dezinfekciju ruku?

Andaluzija, zima 2019, prelepo putovanje. Mandarine, palme, more, brda, kamen, sveža morska hrana.

Šta ćeš najviše pamtiti kad sve ovo prođe?

Pamtiću kako mi komšinica ostavlja vruću gibanicu ispred vrata, zvoni pa pobegne nazad u svoj stan.

Kako izgleda jedan tvoj uobičajeni dan?

Volim da ustanem rano i iskoristim dan, atelje, U10, pas i ja u kombinaciji.

Čemu se potajno nadaš?

Spiskavanju tih najavljenih evra na atelje.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar