Samanta Harvi se juče pridružila grupi dobitnika ove nagrade sa svojim romanom “Orbital” koji, preko likova astronauta, istražuje neka filozofska pitanja o Zemlji i životu na njoj
Jedan od trendova u domaćem izdavaštvu jeste da se na koricama knjige naznači za koje je sve nagrade taj roman, ili neretko samo autor, bio nominovan. To, u određenom procentu, prodaje romane. Ali nisu sve nagrade jednake, niti su svi pisci nominovani za baš taj roman na kom ćete pročitati tu informaciju. Postoji nekoliko jako prestižnih književnih nagrada, a to da li su i te nagrade u poslednjih nekoliko godina politizovane ili ne, je tema za neki drugi put.
ZAŠTO JE BUKER NAGRADA VAŽNA
Danas pričamo o nagradi Buker, jednoj od najprestižnijih književnih nagrada još od 1969. godine kada je osnovana – a ako pratite književnu scenu, verujem da vam je ime ove nagrade poznato, posebno što se naše izdavačke kuće često frljaju sa njim pa ćete tako u knjižarama videti “Dobitnik Bukerove nagrade” čak i ako je autor dobio ovu nagradu za neki potpuno drugi roman. Naime, Bukerova nagrada osnovana je 1969. godine sa vrlo jasnom svrhom – da skrene pažnju na izuzetne romane iz zemalja Komonvelta, Irske, Južne Afrike i Zimbabvea, pružajući autorima iz ovih zemalja platformu da se istaknu u svetu književnosti na engleskom jeziku. Bukerova nagrada se nikad nije dodeljivala piscu za ceo svoj opus kao što je to slučaj sa Nobelovom nagradom, već za roman koji je izdat u toku prethodne godine. Upravo zbog toga, postoje 4 književna imena koja su dobila ovu nagradu čak dva puta – Piter Keri, Dž. M. Kuci, Hilari Mantel, i možda nama najpoznatije ime, Margaret Atvud koja je Bukera dobila za romane “Slepi ubica” i “Svedočanstva” (nastavak njenog najpoznatijeg roman “Sluškinjina priča”).
BUKER KROZ GODINE
U ranim godinama ove nagrade, ona je brzo postala prinanje koje definiše karijeru, dovodeći manje poznate autore u prvi plan i nagrađivala smelost i inovativnost u fikciji. Pobednici su sticali instant povećanje broja čitalaca i prodaje, i pridruživali se ekipi starih dobitnika koji su u međuvremenu postali izuzetno poznata imena u svetu književnosti. Među dobitnicima nalaze se Vilijam Golding, Dž. M. Kuci, Kazuo Išiguro, Margaret Atvud i druga imena koja su globalno popularna. Ono što je bitno pomenuti jeste da je Bukerova nagrada bila namenjena piscima koji se odluče za hrabro i kvalitetno pripovedanje, i među nagrađenima nikad se nije našao roman koji nije slojevit ili koji ne krije neku mnogo dublju priču. 1993. i 2008. godine organizovane su i dve specijalne nagrade zvane “Buker nad Bukerima” gde je nagrada otišla najboljem romanu koji je do tada već osvojio Bukerovu nagradu za roman godine. Oba puta dobitnik je bio Salman Ruždi za njegovo delo “Deca ponoći”.
Zahvaljujući velikoj popularnosti ove nagrade, od 2005. godine uvedena je i nagrada Internacionalni Buker koji nagrađuje pisce iz bilo koje zemlje, pod uslovom da je knjiga prevedena na engleski jezik. Ali o Internacionalnom Bukeru ćemo neki drugi put, zato što je 12.11. Buker izabrao svog dobitnika za 2024. godinu. Iako su mnogi sumnjali u njega, nagradu ove godine odnela je Samanta Harvi sa svojim romanom “Orbital”, tihim i mirnim romanom koji manjka na zapletu ali zato pruža čitaocima mnoga filozofska pitanja o Zemlji i životu na njoj. Naime, roman se bavi grupom astronauta koja se nalazi u letelici koja obleće oko Zemlje, i dok posmatraju našu planetu kroz mali prozor na letelici, razmišljaju o svemu onome što se na njoj dešava. Ne sumnjam da će neki od naših izdavača otkupiti prava na prevod vrlo uskoro.
Kao što to biva i sa Oskarima, nije svaka knjiga koja je dobila ovaj roman dobra, ali jeste svaka specifična ili originalna. Žiri Bukerove nagrade voli da nagradi i eksperimentalne romane, koji potpuno izlaze iz tradicionalne forme, kao što su romani “Linkoln u Bardu” Džordža Sondersa ili “Mlekadžija” od Ane Berns.
BUKER FAVORITI
Ali neki od nagrađenih romana su romani u kojima ćete uživati maksimalno, te vam dajem spisak od 5 starih dobitnika ove nagrade za koje verujem da će vam se dopasti.
“Prorokova pesma”, Pol Linč (2023)
“Prorokova pesma” je prošlogodišnji dobitnik ove nagrade, i koliko god da se ovaj roman kategoriše kao distopija, ono što se dešava u njemu nije baš toliko nemoguće da se desi u narednih 10 godina nekoj evropskoj državi, posebno kada uzmemo u obzir evropsku politiku u poslednjih nekoliko godina. To je ujedno i jedan od razloga što je upravo ovaj roman nagrađen. U pitanju je politička distopija smeštena u Irskoj u bliskoj budućnosti, u kojoj režim gura državu u totalitarizam. Niko ne sme da kaže ništa protiv države, cenzura je svuda, ljudi ne mogu slobodno da se kreću unutar države niti da tako lako izađu iz iste. Ali ono što ćete shvatiti kada pročitate ovaj roman jeste da je on zapravo o neverovatnoj snazi uma junakinje Ajliš, koja zbog ovog režima ostaje bez supruga – on nestaje, država ga je negde sklonila, i niko ne zna gde je. Jedna od najboljih knjiga koje sam pročitao ove godine i apsolutno zasluženi dobitnik Bukerove nagrade.
“Šagi Bejn”, Daglas Stjuart (2020)
Ovo je jedan od onih romana koji je od početka do kraja siv, tužan, ali i životan. U pitanju je priča o malom Šagiju, najmlađem od troje dece koji odrasta sa svojom majkom alkoholičarkom Agnes u Glazgovu u toku 80-ih godina, kada politika Margaret Tačer ostavlja muškarce bez posla, a iza ćoška preti čuvena epidemija droge. Mnogo ćete razmišljati i likovima u romanu, njihovim odlukama; razmišljaćete o lošim životnim uslovima i o tome kako utiču na naše živote. O roditeljstvu, ljubavi prema roditeljima i o tome da li mislite da je vaše detinjstvo bilo kako bi trebalo da bude. Predivan roman koji nisam mogao da ispustim iz ruku.
“Bog malih stvari”, Arundati Roj (1997)
“Bog malih stvari” je roman koji istražuje ljubav, gubitak i društvene norme u Indiji. Priča prati dve bliznakinje, Rahel i Estu, kroz njihove traumatične događaje u detinjstvu i posledice koje se prenose kroz njihove živote. Roj u ovom romanu pokriva teme kastinskog sistema, porodičnih veza i zabranjene ljubavi uz neverovatnu naraciju koja oživljava indijsku prirodu i kulturu. Definitivna preporuka.
“Ostaci dana”, Kazuo Išiguro (1989)
Kazuo Išiguro je jedan od mojih omiljenih pisaca i ne mogu da ga preporučim dovoljno. Ono što je zanimljivo kod Išigura jeste što mu je svaki roman drugi žanr u kome odlično pliva, a opet ostaje dosledan sebi. “Ostaci dana” je istorijska fikcija, a radnja je smeštena u posleratnu Englesku. Roman prati Stivensa, pedantnog batlera, dok se priseća decenija provedenih u službi jednog engleskog lorda pre rata, kada je biti batler bila ogromna čast. Ovaj roman predstavlja dirljivu priču o sećanju, dostojanstvu i izborima koji oblikuju život.
“Deca ponoći”, Salman Ruždi (1981)
Čitanje “Dece ponoći” je projekat za sebe zbog ogromnog broja strana, ali činjenica da je proglašen za najbolju knjigu koja je dobila Bukerovu nagradu bi trebalo da vas pogura da taj projekat započnete. Priča se vrti oko Salima Sinaja koji je rođen tačno u ponoć na dan kada je Indija stekla nezavisnost, tako da je njegova sudbina vrlo blisko povezana sa sudbinom Indije. Roman je prepuk simbolike i magijskog realizma, toliko je bajkovit a opet neverovatno simboličan, i čitanje istog je kao izigravanje detektiva – šta je to Ruždi hteo da kaže?
