Glumica Sanja Mikitišin o predstavi zbog koje ćete poželeti da zagrlite majku

Na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, u pripremi je drama koja osvetljava najdublje slojeve ljudske ranjivosti. Predstava „Majka i dete“, zasnovana na tekstu norveškog pisca Juna Fosea – dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2023. godine – jedinstvena je po mnogo čemu. Osim što je trenutno jedina profesionalna pozorišna produkcija u regionu koja obrađuje Foseov tekst, ona otvara vrata teme koju često guramo pod tepih. Teme napuštanja, porodičnih senki i tišine koja ostaje kada se reči izgube.

Glumica Sanja Mikitišin razgovarala je sa nama o pripremi za ulogu majke u predstavi i njenim osećanjima i željama usmerenim u komad. Njen izraz nije pripremljen kao običan pozorišni performans, već puls stvarnog bola i istine. Dotakli smo se tema iskustva rada u pozorištu, ali i o ličnom doživljaju majčinstva, griže savesti, tišine kao jezika tuge, kao i o odgovornosti umetnika da progovori kada svi drugi ćute.

Sanja Mikitišin, o ljubavi, sumnji i hrabrosti da se ne ćuti

BURO: Šta za Vas predstavlja to što ste deo Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu? Kakve Vas uspomene vežu za ovo mesto?

Sanja Mikitišin: Biti član najstarijeg pozorišta u Srbiji, pre svega, velika je čast. S druge strane, čast je i deliti scenu sa fantastičnim kolegama ovog pozorišta i raditi sa rediteljima koji rado dolaze u SNP. Sve predstave u kojima sam glumila učinile su me zrelijom, samosvesnijom i iskusnijom, tako da danas, u svom pozorištu, osećam ono što je najvažnije kod umetnika – osećaj da sam kod kuće. Sa svim prednostima i manama koje to „biti kod kuće“ nosi.

BURO: Na sceni ste više od dve decenije, dovoljno dugo da jasno sagledate promene u domaćoj kulturi. Šta se zaista promenilo u svetu glume od ranih dvehiljaditih, šta uprkos svemu, ostaje isto?

Sanja Mikitišin: Više od dve decenije… Pre bih rekla skoro tri decenije bavljenja glumom. Nije malo. Ne znam šta se toliko promenilo, osim toga da sam sada starija glumica koja uči od mlađih. A kada sam bila mlađa, učila sam od starijih. Dakle, ne prestajem da učim. Isto je, samo se učitelji menjaju.

Mislim da su mlađe generacije donele nešto što moja i starije generacije generalno nisu imale, poštovanje prema sebi. Oni ne daju na sebe, znaju svoja prava, ne trpe nepravdu, ne pristaju na mobing i ucene, glasni su, pravdoljubivi, hrabriji. Ima to veze i sa vaspitanjem i kulturom življenja koja se menja kroz decenije. To su izuzetno vaspitani mladi ljudi, ali koji drže do sebe.

Što se tiče samog stila glume, on sve više teži ka dokumentarnoj glumi kada govorimo o realizmu i naturalizmu. To je prelepo, ali pozorište je drugačiji medij. Moramo da mislimo na čujnost, vidljivost, izražajnost ako želimo da dopremo do publike. To je ono što se, čini mi se, poslednjih godina zaboravlja. Imam osećaj da se žanr i iskakanje iz realizma slabije poznaje i uči u hodu od iskusnijih glumaca i reditelja.

BURO: Tokom glumačke karijere imali ste više jakih ženskih uloga. Koja Vam je posebno važna?

Sanja Mikitišin: Teško pitanje. Svaka uloga me je na neki način promenila i uticala na mene. Navešću nekoliko značajnijih, onih zbog kojih sam duboko zagrebala po sopstvenoj duši i pomerila svoje granice, emotivne ili psiho-fizičke: Vera u Četvrtoj sestri, Desanka u Heroju nacije, Ljubov Andrejevna u Višnjiku, grofica u Na Drini ćuprija, Jokasta u Slepoj mrlji, Sesil u Ponovnom ujedinjenju dve Koreje, Majka u Majci i detetu… Ima tu još značajnih uloga, ali zaista je teško napraviti uži izbor.

BURO: Ovo je trenutno jedina predstava u Srbiji koja se igra po Foseovom tekstu. On je jedan od najznačajnijih savremenih autora, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Zašto je važno da se o ovom komadu govori upravo sada i ovde?

Sanja Mikitišin: Fose je fantastičan pisac čija dela, pravim čudom, nisu do sada igrana u Srbiji. Kada sam prvi put čitala njegove drame, pomislila sam kako bih rado igrala u svakoj. U njegovom pisanju postoji nešto začudno, svedenost, jezgrovitost, apsurdno i istovremeno duboko prepoznatljivo. Njegove česte repetitivne rečenice postaju deo autorskog potpisa. Vrlo je posebna atmosfera u njegovim delima, tišine koje govore više od reči.

Kada čitate Fosea, kao da ulazite u neki apsurdni san s primesama dokumentarnosti. Njegove teme su svevremenske. Iako imaju elemente severa, norveškog konteksta, njegove priče su univerzalne. To su priče koje ne veže mesto, već čovek.

BURO: Igrate glavnu ulogu u predstavi „Majka i dete“. Kako ste doživeli ovaj tekst kada ste ga prvi put pročitali i šta Vas je u njemu najdublje dotaklo?

Sanja Mikitišin: Kada sam prvi put pročitala Majku i dete, ostala sam bez daha jer sam celu dramu pročitala u jednom dahu. Vrlo lično sam doživela priču. Kao samohrana majka, glumica koja odgaja muško dete, sa mnogo sumnji, preispitivanja i osećajem krivice i nesigurnosti koje taj proces donosi, suočila sam se sa jednom drugom majkom u kojoj sam prepoznala sebe, iako smo naizgled dijametralno suprotne. To me je duboko pomerilo iz mesta, iz zone komfora. Sve sam počela da dovodim u pitanje.

Veoma sam dobro razumela i pravdala svoju junakinju, iako ona zapravo nije „junakinja“ – barem ne u klasičnom smislu. U svetu u kojem postoje konvencije ponašanja i očekivanja od žene i majke, ova uloga me suočila sa mnogim istinama. Razmišljala sam o porodičnim konstelacijama, o uticaju roditelja, posebno majke, na sudbinu deteta. Kada se to spoji s karakterom deteta i socijalnim okruženjem, taj put ka zrelom biću postaje neizvestan. Neki nikada ne stignu do kraja tog puta, jer žive sa traumama i preskočenim stepenicama, kao u nekoj matrici.

BURO: Foseov stil oslanja se na nedorečenost i jaku atmosferu. Na Vama je da iznesete ono „neizgovoreno“. Koje su Vaše tehnike da to postignete?

Sanja Mikitišin: Nema posebne tehnike. Lik koji tumačite mora biti živ, od krvi i mesa, sa svojim tokom misli i emocijama čak i dok ćuti. U mom slučaju, Majka mnogo govori, ali izbegava da kaže ono što je zaista tema. Izbegavanje otvorenog razgovora je njena veština kojom manipuliše. Osećaj krivice koji je izjeda prikriva floskulama i opštim mestima to je njen mehanizam odbrane od bola.

BURO: Ova drama otvara veliko pitanje napuštanja, ne samo deteta, već i sebe. Da li ste tokom rada na predstavi pronašli empatiju prema svojoj junakinji?

Sanja Mikitišin: Prepoznala sam neke situacije i rečenice koje sam i sama izgovarala svom detetu, svojoj majci i to me je zaledilo. Lik Majke jeste ekstremna varijanta svake majke ovog sveta. Pitanja da li si dovoljno dobar roditelj, da li si spreman, svako od nas postavi sebi, makar u sebi.

Majka u ovoj drami odlučila je i uradila ono što su mnogi možda samo pomislili: Šta bi bilo kada bih…? – i to je izazvalo tragične posledice. Ali tragedija zapravo počinje od nerazumevanja između nje i njene majke. Kulturološki, generacijski jaz postoji mnogo ranije. Duboko sam razumela svoju junakinju. Osećala sam tugu zbog njene i sudbine deteta, kao da se radi o transgeneracijskom grehu.

BURO: Kako je rad na ovoj predstavi promenio Vaš pogled na odnos majke i deteta?

Sanja Mikitišin: Tokom rada, a naročito kada je moj sin odgledao predstavu, imala sam dug, iskren razgovor s njim. Bila sam prepuna sumnji, nesigurnosti, strahova da možda i ja nisam negde skrenula s puta, a da to nisam ni primetila. Bilo je to jedno veoma emotivno putovanje i na sceni i u životu.

BURO: Pitanje ličnog identiteta važno je u ovoj predstavi. Kako biste opisali sebe van pozorišta? Šta Vas raduje u svakodnevici?

Sanja Mikitišin: Van scene smatram sebe veoma običnom. Svaki dan mi izgleda drugačije. Ne vezujem se za dane u nedelji, već za datume kada igram predstavu ili imam snimanje. Kada pripremam novu predstavu, znam koji je dan, ali često ne znam koje je doba dana. Onda shvatim da to nije baš običan život.

Domaćica sam. Volim da kuvam, idem u nabavke, kupujem garderobu – ali ciljano, tačno znam šta hoću. Ne volim besciljno obilazak prodavnica. Volim sport, putovanja, gledanje filmova, serija, čitanje dobrih knjiga… Sve kao „normalan svet“, osim što mi radno vreme i mesto nisu obični. Pozorište je magično i ponekad mislim da i mi glumci nosimo deo te magije u sebi, čak i izvan scene. Kao šljokice koje ostanu na koži posle Nove godine.

BURO: Za kraj, šta biste voleli da publika ponese iz ove predstave?

Sanja Mikitišin: Volela bih da ih predstava dirne. Da ih makar malo pomeri iz svakodnevice. Da, na putu kući, odćute i razmisle o sebi. A zatim, kada stignu kući, da čvrsto zagrle svoju majku ili svoje dete i kažu im da ih vole.

Predstava „Majka i dete“ igra se 19. maja u 20:30h na Kamernoj sceni SNP-a, i ovo je više od pozivnice – ovo je poziv da se suočimo sa sobom.

Foto: Promo