O seriji „Škripac“: Domovina straha i potisnutih sećanja

Nepomičnost. 

Ne postoji izraz koji Verkor draže koristi. Kritičari su izračunali da je „nepomičnost” napisao više puta nego bilo koju drugu reč. Ona je kod ovog francuskog pisca uvek znak snažnog, gotovo bolnog uzbuđenja. Najčešće praćena ćutanjem. Ne tišinom, nego baš ćutanjem. Izborom, a ne stanjem. Može biti da je tome tako jer je Verkor, dok se još zvao Žan Briler, bio slikar. 

Autori serije „Škripac” uspeli su bolje od svih njegovih novela i svih bakroreza koje je radio, da oslikaju nepomičnost. 

Ona je u ovoj seriji znak snažnog, gotovo bolnog uzbuđenja, koje je kod publike nastupilo od prve scene koja je pohodila algoritme na društvenim mrežama. Sposobnost glavne glumice Nine Nešković da tu nepomičnost prenese tako autentično i u fragmentima od nekoliko sekundi, prvi je utisak koji serija ostavlja i pre gledanja.

Blagosloveni su oni kojima je ta nepomičnost nepoznata.

Trenutak koji se neminovno događa kod svih koji nisu krivi. Kod šokiranih žrtava. Ranjenih. Onemogućenih da odreaguju. Strahom i teškom manipulacijom kojoj su izložene. I kod svedoka, čije oči – naročito dečje i naivne – nikada ne mogu biti spremne na surovost  verkorovske „izopačene životinje”. 

Nepomičnost je u „Škripcu” (seriju možete pogledati na platformi Voyo) uvek praćena ćutanjem. Izborom, a ne stanjem. Izborom okruženja da sklanja pogled. Izborom bezbednosnih službi da ne reaguju. Izborom socijalnih službi da sistemski ne čine. Ćutanjem koje je glasno odjekivalo sekcijom za komentare ispod tizera za „Škripac”: sablažnjeni ljudi pozivali su na zabranu emitovanja; pozivali su na odgovornost autora i glumaca koji su prikazali takvu „izopačenost”. Komentatori nesvesni da ponovo pozivaju na ćutanje. I ućutkivanje.

Brutalnost „Škripca” je isključivo u istinitosti serije koja prikazuje kako izgleda život osobe u čiju stvarnost ušeta nasilnik, kome je omogućeno da se ponaša kako želi. Kako izgleda život osoba koje žrtvu vole. I kako izgleda svakodnevni strah.

Ako su tizeri staklići koji se zabiju u kožu, srča ograničene pažnje koja pecka sve dok se ne zatrpa drugim sadržajem, onda su epizode dugo i postupno guljenje kože, kako bi se seciralo trulo socijalno tkivo. 

Scene nabijanja uz zid i pritiskanja ručnih zglobova u besu, momenti kada na transverzali između temporomandibularnih zglobova i zenica Nine Nešković počinje da se širi strah, samo su uvodni taktovi u najkompleksnija sećanja neblagoslovenih. Moći ćete u istoj sekundi da vratite film na prvi put kada ste to videli. Ili doživeli. Dlanovi će biti mokri. Srce će udarati neujednačeno. Jer iza suludog pogleda nezaustavljenog nasilnika udarci su uvek ujednačeni.

U telo i u ponos.

Bojana Maljević i Boban Skerlić svesno su i odgovorno zakoračili u tamu naših potisnutih sećanja, u memljive prostorije naše savesti, u skučene međuredove straha koje smo svesno odbijali da pročitamo. 

To što je Nina Nešković dosegla u ulozi Milke vrhunac svoje dosadašnje karijere, pokazavši da joj ne pripada fijoka vrcavih, duhovitih i buntovnih cura – iako i to ume – olakšalo je autorima da ispričaju ovu priču. Ona je i tetka i majka i baka i mlađa sestra i zaljubljena i zavedena i prelepa i šokirana, jer je u svoje crte lica sabrala svakog ko bi na njenom mestu mogao biti. A onda joj pogledate oči i njihovo nesigurno lutanje, kao putanju ka zaključku da je svaka žrtva, iako deo istog algoritma patnje, nesrećna na svoj, jedinstven način.

Postoji samo jedno mesto gde tragedija dobija puni smisao – to mesto je ljudska savest. I ako je na individualnu već nemoguće računati, ova serija draži najsenzitivnije pore kolektivne savesti. Ona je puna ožiljaka koji ne žigaju, jer se vremena ne menjaju.

Zbog toga i jesmo u Škripcu.

Fotografije: Platforma Voyo i RTL