Ako postoji i jedna misao koja mnoge navodi da lakše prihvate stvarnost, nastave dalje nakon neke odluke ili dešavanja i pomire se sa sudbinom to je tvrdnja da se – sve dešava sa razlogom.
Međutim, znate li čija je to hipoteza. Kada je Baruh Spinoza postavio temelje ovog shvatanja, on nije govorio o uzvišenom moralnom poretku koji će učiniti da iz onog lošeg proizađe nešto dobro, niti je pričao o kosmičkoj pravdi. Na šta li je onda Spinoza mislio? Kao što već možda očekujete, odgovor nije nimalo privlačan koliko se prodaje.
Dakle, Spinoza nije mislio da je, recimo, gubitak posla zapravo prilika za bolju karijeru ili da je raskid veze samo događaj koji nas vodi konačnoj i pravoj ljubavi. Spinoza je verovao, a svoju filozofiju temeljio na tome da svaki događaj ima svoj uzrok i da je sve deo jednog višeg, prirodnog reda stvari. U tom redu, sva dešavanja su unapred određena.
ODUZIMANJE ILI RAĐANJE SLOBODE
Ako je sve unapred određeno, šta je sa konceptom slobodne volje? Na ovo pitanje, filozof je već odgovorio. Tačnije, Spinoza je rekao: sloboda nije pravo na izbor i izbor različitih životnih opcija, sloboda je u tome da razumemo nužnost određenih životnih stvari. Verovao je da je čovek slobodan onog momenta kada shvati da nema konačnu moć, kao i to da ništa u životu nije konačno, onaj ko shvati uzročno-posledične veze prestaje da se bori protiv onoga što je neizbežno i napokon postaje slobodan.
Drugim, možda još jednostavnijim rečnikom, ako prihvatimo da se stvari ne dešavaju nama, već jednostavno dešavaju, oslobađamo se patnje koju donosi iluzija kontrole. I da, verujemo da ovo zvuči ekstremno depresivno, da je možda kod mnogih ovaj pasus pokrenuo i lavinu ljutnje koja kaže – nemoguće da nemam nikakvu kontrolu nad svojim životom.
Ono što je takođe veoma bitno napomenuti jeste da je Spinoza verovao da se sve što se događa, događa ne zato što postoji neka viša svrha izvan svega, nego zato što prosto nije moglo biti drugačije. Svaki uzrok neminovno proizvodi određenu posledicu, a ta posledica postaje uzrok sledećeg događaja, u beskonačnom lancu nužnosti koji niko ne može da kontroliše.
IMA LI ONDA ŽIVOT SVOJU SVRHU I SMISAO?
Za razliku od mnogih filozofa koji u događajima traže svrhu (jedan od njih je recimo Aristotel, te možete potražiti vedrije učenje), Spinoza ipak veruje u to da se u prirodi događaja ne dešava bilo kakva konkretna namera koja je orkestrirana od strane univerzuma. Ideja da se sve dešava sa nekim predodređenim ciljem, po njemu, samo je iluzija, način na koji ljudski um projektuje sopstvene želje. No, pitanje je, kako objašnjavamo poreklo tih želja.
Recimo, u svojoj Etici, Spinoza piše da su ljudi skloni da prirodne fenomene interpretiraju kroz prizmu svojih potreba i interesa, pa tako veruju da su kiša i sunce „tu“ najpre da bi omogućili poljoprivredu, a ne zbog toga što su deo mehaničkog univerzalnog poretka. Ljudi prave istu grešku, veruju da su određeni događaji usmereni ka našem ličnom dobru ili zlu, dok u svojoj biti oni nisu ništa drugo do nužne posledice prethodnih prirodnih uzroka.
Spinozino učenje deluje hladno, nemilosrdno. Posebno ukoliko ste osoba koja je navikla da u ovom svetu traži svrhu, pravdu ili lični značaj.
Pomisao da se sve događa bez mogućnosti da bude drugačije, može dovesti do toga da se osećamo bespomoćno, te da se potpuno odreknemo planova i ličnih borbi za određene ciljeve. Međutim, verujem da ključ za pomirenje sa ovim pogledom na svet leži upravo u njegovoj filozofskoj dubini, a to je shvatanje ove filozofije koje neće voditi u pasivnost nego u oslobođenje.
Dakle, kada osećamo ljutnju, tugu ili kajanje, činimo to zato što smo zarobljeni i živimo u iluziji da bi stvari mogle biti drugačije. Međutim, ukoliko malo dublje istražimo sebe i okolnosti koje su nas snašle, videćemo da su svi naši postupci i odluke rezultat ne samo naše volje, već i beskonačnog spleta različitih životnih faktora na koje nikako nismo mogli da utičemo, i kojih nikako ne bismo mogli da se oslobodimo. Od genetike, vaspitanja, društva, istorijskih okolnosti. Osećaj krivice ili žaljenja gubi smisao kada shvatimo da nismo mogli postupiti drugačije nego što jesmo.
Ključan može biti i momenat kada uvidimo da univerzum nije „za“ ili „protiv“ nas. Tada prestajemo da očekujemo da nam život duguje nešto. Umesto da tražimo dublji „smisao“ u svemu što se događa, možemo jednostavno prihvatiti da ono što jeste – jeste, i da je to dovoljno. Da smo mi kao bića potpuni.
A KO JE KRIV ZA OSEĆANJA?
Spinoza nas ne poziva na apatiju, naprotiv. Ako znamo da svet funkcioniše po strogim zakonima, onda umesto borbe protiv vetra možemo naučiti kako da jedrimo. Prava sloboda ne leži u iluziji izbora, već u sposobnosti da razumno i smireno sagledamo sopstvenu ulogu u velikom redu postojanja za koje nismo odgovorni, protiv kojih ne možemo.
Foto: Pinterest