Povezano
Da smo dobili dinar svaki put kada smo uporedili današnje društvo sa Orvelovim romanom 1984 ili Životinjskom farmom, do sad bismo imali para za tri vile na primorju. Ova dva pomenuta romana su možda najpopularnija u žanru distopije o kom ćemo danas pričati, ali on je zapravo mnogo više od toga. Decenijama pisci širom sveta stvaraju nove svetove i fiktivne društvene poretke, sve u cilju podizanja svesti o tome šta je to što nam se može desiti ako ne pazimo.
Međutim, koliko god on bio prisutan nekoliko decenija u književnosti, žanr distopije tek u ovom veku doživeo svoj procvat, delom zahvaljujući i filmskoj industriji. Šta je to tačno distopija, koja je razlika između ovog žanra i naučne fantastike, i koje romane možete imati u vidu kada budete u raspoloženju za neki ovakav roman?
ŠTA JE TAČNO DISTOPIJSKA KNJIŽEVNOST?
Iako je distopijska književnost tek u prethodnoj deceniji doživela svoju najveću popularnost, mahom zbog porasta broja filmova i TV serija (kao što je Sluškinjina priča) koje su popularizovale ovaj žanr, on u književnosti postoji dosta, dosta duže.
Sve počinje daleke 1516. godine kada je Tomas Mor napisao Utopiju, ideju o mestu gde je apsolutno sve uređeno; mestu gde je odlično živeti. Iz te ideje se, logično, stvorila i ideja o distopiji, odnosno mestu gde apsolutno nikako ne bismo želeli da živimo. Momenat kada je distopijska fikcija poprimila taj “mračni ton” bio je kada je Aldus Hoksli izdao svoj popularni roman Vrli novi svet, daleke 1932. godine u kom je upozorio društvo na totaliratizam i opasnost nekontrolisanog tehnološkog aspekta. Tu se pridružio i Džordž Orvel 1949. godine nakon izdavanja romana 1984, čija je priča aktuelna i dan danas. U toku ‘50-ih i ‘60-ih godina, nakon Drugog svetskog rata i pojave prvog kompjutera i Sputnika I, distopijska književnost je krenula da se približava žanru naučne fantastike (posebno nakon prvih dela Entonija Bardžisa ili Filipa K. Dika), pa i dan danas ova dva žanra bune čitaoce jer idu ruku pod ruku. Ipak, distopija je poseban žanr koji zaista ne mora da ima nikakve veze sa naučnom fantastikom.
Moderna distopijska književnost se takođe mahom oslanja na elemente naučne fantastike i fantastike, ali je više dominantna u žanru omladinske književnosti – imajte na umu da je recimo i popularan serijal Igre gladi jedan primer ovog žanra. Ovo su takođe i romani koje su učinile distopijske teme mejnstrim fikcijom. Ali šta je tačno distopijski žanr i kako ga prepoznati?
Distopijski romani smešteni su u društva koja su drastično promenjena i strogo kontrolisana od strane vlada, monarhija, tajnih organizacija, korporacija, ili u nekim podžanrovima čak, natprirodnih sila i božanstava. Ono što distopijske romane razlikuje od utopijske fikcije jeste sam fokus priče – dok utopije prikazuju idealna društva, distopije se bave pobunom protiv represije ili ukazuju na ozbiljne društvene probleme sa kojima se glavni likovi suočavaju. Međutim, ono što je glavno pitanje jeste koja je tačno razlika između distopije i naučne fantastike? Odnosno, da li je svaka distopija naučna fantastika i obratno?
DISTOPIJA VS NAUČNA FANTASTIKA
Iako oba žanra često prikazuju društa potpuno drugačija od našeg, ključna razlika je u realnosti. Distopijski romani su ukorenjeni u stvarnim strahovima, predstavljajući budućnost koja bi mogla biti moguća na osnovu društvenih, političkih ili tehnoloških trendova. Ukoliko je vreme u distopijskom romanu približnije vremenu u kom živimo, onda distopijski roman ne mora da bude naučna fantastika. Kao primer možemo uzeti roman Prorokova pesma (koji sam nekoliko puta ovde preporučivao pa ću ga ovaj put izbaciti iz liste), u kom je radnja smeštena u Irsku u bliskoj budućnosti gde vlada gura narod i državu u potpuni totalitarizam.
Ova ideja Pola Linča je više i nego realna, a opet smeštena kratko u budućnost gde nema prostora robotima ili drugim naučno-fantastičnim elementima. Fantastika, sa druge strane, često uključuje magiju, mitska bića, potpuno izmišljene svetove, robote i druge element koji ne prate logiku stvarnog sveta. Distopijski romani dele određene zajedničke element koji ih čine prepoznatljivima, kao što su:
- Represivna društva
- Propaganda i nadzor
- Tehnološka kontrola
- Pobuna i otpor
- Upozorenje o budućnosti
Lepota distopijskih romana leži u činjenici da oni nisu samo mračna zabava ili pogled u neku, verovatno malim procentom, ali svakako donekle moguću budućnost. Ona nas takođe izaziva da razmišljamo malo više o svetu u kom živimo. Postavljamo sebi pitanja kao što su Šta bi se desilo ako bismo izgubili slobodu? Ili Šta raditi ako tehnologija izmakne kontroli? Ili Šta ako moć ostane u pogrešnim rukama? (neka od ovih pitanja svakako postavljamo sebi svakog dana ovde gde živimo).
KOJE DISTOPIJSKE ROMANE ČITATI?
E sad, kako početi istraživati distopijsku književnost i šta čitati a da to nisu 1984, Životinjska farma ili Vrli novi svet?
Ne daj mi nikada da odem, Kazuo Išiguro
Listu ćemo započeti sa jednom malo blažom distopijom, odnosno knjigom za koju ne shvatite da je distopija do negde pred kraj, kada shvatite u kakvom svetu likovi ovog romana žive. Druga, takođe bitna stvar o ovom romanu, jeste da mi je “Ne daj mi nikada da odem” jedan od mojih top 3 romana, kome se uvek vraćam. Neverovatna priča o ljubavi, prijateljstvu i ljudskoj dobroti, odigrana u jednom svetu koji je vrlo, vrlo realan.
Paklena pomorandza, Entoni Bardžis
Jedan od najprovokativnijih distopijskih romana je Paklena pomorandža Entonija Berdžisa. Ova priča prati Aleksa, nasilnog mladog delikventa u društvu iz bliske budućnosti koje je preplavljeno kriminalom i represijom vlasti. Nakon što biva uhvaćen, nad njim se sprovodi kontroverzna psihološka terapija osmišljena da ga liši sposobnosti za nasilje, ali po ceni njegove slobodne volje. Ukoliko vas zanima istraživanje tema morala, kontrole, obratite pažnju na ovaj roman, ili pogledajte Kjubrikov legendarni film urađen po ovom romanu.
Da li androidi sanjaju električne ovce?, Filip K. Dik
Da li androidi sanjaju električne ovce je jedan od romana koje sam ja čitao kada sam se polako upuštao u naučnu fantastiku i bio mi je pre svega jako bizaran i čudan, ali ga ostavljam ovde jer se možda nekima od vas bude svideo – nije za džabe klasik ovog žanra. Ova knjiga Filipa K. Dika postavlja pitanje Šta zapravo znači biti čovek? Radnja se odvija u postapokaliptičnoj budućnosti u kojoj je Zemlja opustošena ratom, a životinjski svet gotovo je u potpunosti nestao. Rik Dekard, glavni junak, lovac na ucene, zadužen je za “penzionisanje” pobeglih androida koji su skoro isti kao ljudi i nemoguće je razlikovati ih. Ova knjiga istražuje teme empatije, veštačke inteligencija i opasnosti nekontrolisanog tehnološkog napretka, a poslužio je i kao inspiracija za kultni film Blejd Raner.
Put, Korman Makarti
Ako ste ljubitelj HBO serije The Last of Us, onda je Put za vas. Ovaj roman Kormana Makartija istražuje teme opstanka, ljubavi i ljudskosti u postapokaliptičnom svetu. Priča prati oca i njegovog malog sina dok putuju kroz opustošeni, pejzaž prekriven pepelom, boreći se da pronađu hranu i izbegnu nasilnike. Makartijeva proza je minimalistička ali mnogo moćna jer stvara sumornu i dirljivu sliku sveta u kom je civilizacija nestala.
Farenhajt 451, Rej Bredberi
Farenhajt 451 je klasik distopiojske književnosti i upozorava na opasnisti cenzure, državne kontrole i gubitka kritičkog mišljenja. Zvuči poznato? Radnja prati Gaja Montaga, vatrogasca čiji zadatak nije gašenje požara, već spaljivanje knjiga, koje su zabranjene u društvu koje vrednuje površnu zabavu više od znanja. Ovo je jedno od najvažnijih distopijskih dela ikada napisanih, i vredno čitanja – samo pazite kome ga prepričavate da ne biste dali neke sulude ideje pogrešnim ljudima.
Foto: Pinterest