Pretraga

Bez vrištanja, molim!

Bez vrištanja, molim!

Tekst: Teodora Jeremić

Malo me plaši da sam zaboravila kako izgleda kad totalno poludiš, i savršeno te nije briga. Imam blagi utisak da smo mnogo okoštali u ulogama i pozicijama, a da niko ništa ne radi po tom pitanju jer ne zna šta bi, a i ovako je lakše. Nagomila ti se puno toga pa krene da guši i da se prepliće i jedino što možeš da smisliš kao trenutno rešenje jeste da izvrištiš sve što je zapelo. Istina, ne vodi nigde, ne rešava problem trajno, ali bude barem malo lakše. Samo što niko ne zna kako se to beše radi.

Ako je verovati CNN-u, Japan je ukinuo vanredno stanje, otvoreni su restorani, kafići i ostale radosti, među kojima i zabavni parkovi, ali je uz to stigao i spisak pravila koja treba poštovati da bi se sprečilo potencijalno širenje zaraze. Standardni protokoli koje već znamo napamet i prilično predvidljiva dinamika: obavezne rukavice, pranje ruku, socijalna distanca, maska. Među tim korona klasicima, našla se doduše još jedna sigurnosna mera: zabranjeno vrištanje na rolerkosteru. Sa tehničke strane nije da ne razumem zašto, ali sa strane poente, ako sav fokus usmeriš na obuzdavanje prirodnog nagona koji se probudi kad osećeš da gubiš tlo od nogama, ne znam šta ostaje od adrenalinskog uživanja u potpunoj dezorijentisanosti.

Strašno je što me je mnogo puta bilo sramota nekih drugih unutrašnjih vrištanja. A baš zato mnogo toga ostane nedorečeno. Na sramotu i stid se uvek računa.

U Japanu ne živim niti mi je trenutno na listi najbližih putovanja (koja je svakako veoma osiromašena sledom okolnosti ove godine), tako da u suštini nemam ništa lično protiv ove zabrane. Život jeste nepredvidljiv ali ni u svoj njegovoj nasumičnosti nekako ne predviđam da ću se uskoro naći u situaciji gde sam na najvišoj tački rolerkostera u Japanu koji će za pola sekunde početi nezaustavljivo i prebrzo da ponire, a ja treba da izgrizem usta prigušavajući vrisak. Samo, da je glupo - glupo je. Vrištanje iz sveg glasa je sastavni deo čitavog rolerkoster iskustva, čak se usuđujem da kažem i ključni. To je i jedina prilika kada te istinski nije sramota da izvrištiš dušu i pustiš sve kočnice da odu dođavola, oslobodiš sve panike i neizdrže i ostaviš ih da lelujaju vazduhom iznad zabavnog parka. Šta se posle s njima desi - ne znam.
Ono sa čime doduše imam problem jeste što me pomalo plaši da je ovo princip po kom funkcionišemo.

Dugo nisam razumela šta znači malodušno, ali sam dovoljno puta videla kako to izgleda u praksi, pa sam nekako i shvatila šta znači kad radiš nešto sa malo duše, i pravo da vam kažem, uopšte mi se ne dopada.

Sećam se tog blještavo belog Izrealskog paviljona u Veneciji koji je imao jednu zasebnu prostoriju čija je osnovna, a ujedno i jedina funkcija bila da izvrištiš u izolovanoj i sigurnoj sredini. Nisam to uradila jer mi nekako nije dolazilo prirodno, a malo šta mogu da uradim na silu, čak iako sam negde osećala da bi mi tako nešto prilično prijalo. Sumnjičavost spram cele instalacije, i pitanje šta ako možda ipak neko može da me čuje ili još gore vidi, su nadglasali ovaj osećaj i “šta će drugi da kažu” tip sramote i malograđanka u meni su odneli pobedu. I nije tako strašno što me je bilo sramota tada. Strašno je što me je mnogo puta bilo sramota nekih drugih unutrašnjih vrištanja. A baš zato mnogo toga ostane nedorečeno. Na sramotu i stid se uvek računa. I naravno, da se o onome što stvarno boli nikada ne priča, a ja bih uvek samo to da čujem. Ko te, šta i koliko boli, kako će i da li da prođe, kako se snalazite, jesi li srećan i zašto ne?

Ono što nisam često videla je da neko zavrišti “volim te”, “želim da ostaneš”, "pogrešila sam", "ne ostavljaj me", “odjebi neću više”, “dosta mi je”. Valjda je mnogo dramatično i rezervisano za nestabilne, plus šta ćemo sa egom, a i dramatične niko ne voli. Osim u Almodovarovom filmu, naravno, što se često desi da pomešam sa stvarnim životom.

A nešto mi deluje da o tome uopšte ne pričamo često, ni ko voli ni šta boli. Kao da smo nešto umorni, posustali, i na pola snage, i nekako sve imam utisak da se samo metiljavo odrađuje sve ono što bi trebalo da prija i pršti. Dugo nisam razumela šta znači malodušno, ali sam dovoljno puta videla kako to izgleda u praksi, pa sam nekako i shvatila šta znači kad radiš nešto sa malo duše, i pravo da vam kažem, uopšte mi se ne dopada. Ono što nisam često videla je da neko zavrišti “volim te”, “želim da ostaneš”, "pogrešila sam", "ne ostavljaj me", “odjebi neću više”, “dosta mi je”. Valjda je mnogo dramatično i rezervisano za nestabilne, plus šta ćemo sa egom, a i dramatične niko ne voli. Osim u Almodovarovom filmu, naravno, što se često desi da pomešam sa stvarnim životom. Pa bih malo da se svi više užive u tekst što imaju pred sobom i daju i poslednji gram sebe da sve ovo izvedemo najbolje što umemo, ali se setim da nemaju ništa, a i da su balans, majndfulnes i harmonija vazda poželjniji nego poludela neurotična gomila koja se obožava, plače i izgara u krug. U potrazi smo za samim sobom i mirom u trenutku, trudimo se da budemo u skladu. To je valjda i okej ali pod pretpostavkom da ti se sve što te okružuje i za čim treba da se uskladiš dopada. Ne znam kako da se izmiriš i izbalansiraš sa onim što baš ne ide, i što te izbaci iz koloseka, mada sve češće primećujem da zapravo i ne znam i puno više od toga, a da je ono što sam mislila da znam ili pomalo anahrono ili nema publiku, ili prosto više nije primenljivo.

I sve se vrti, diže ih i spušta, zavija levo, pa desno, oštro dole, pa opet gore, svima muka, sve boli glava, vrti im se pred očima, ali oni ćute li ćute.

A možda je i sve to moj lični problem. Što bih vrištala svaki put kad ne znam šta da radim i kad me uhvati panika pred izborima. Ili kad odlaze oni koje ne želim da pustim, ili kad shvatim da sam ponegde i pogrešila ali da nema nazad. Ne znam, ali sad eto kad zamislim zabavni park uopšte mi više nije zabavno. Zamislim samo pune vagone mirnih ljudi, sa bezličnim izrazima. Kolaž. Fotomontaža. I sve se vrti, diže ih i spušta, zavija levo, pa desno, oštro dole, pa opet gore, svima muka, sve boli glava, vrti im se pred očima, ali oni ćute li ćute.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor