Utorak, 2. jun će savremena istorija pamtiti kao dan kada se svet zamračio. Od zabavnih industrija i poznatih ličnosti, preko svetskih magazina, muzeja i galerija, do društvenih mreža svi su prekinuli svoj uobičajeni program i okrenuli glavu (neki možda i debitovali u tom okretanju glave “ka” a ne “od” neprijatne realnosti) ka onome što se događa preko okeana, i što je sada samo kulminiralo ali se sistemski događa decenijama, to jest vekovima. Sve veće institucije širom sveta postavile su crne kvadrate na svoje profile i zaustavile svoje online aktivnosti u znak solidarnosti prema protestima koji bukte širom SAD. I to je dobro. To stvarno jeste dobro, jer pokazuje da još uvek znamo i možemo da pauziramo igricu, a solidarnost i kolektivan pristup bilo kom problemu su jedini dobrodošli jer tu jeste rešenje. Kada se sledeći put budete pitali “šta ja mogu sam/a da uradim?” a auto-odgovor bude verovatno “ništa”, setite se jučerašnjeg dana i ovog domino efekta koji se desio, i kako mnogo takvih koji misle da sami ne mogu ništa, zajedno prave revoluciju. A revolucija je i te kako potrebna. Jer pitanje koje sada gori na ulicama nije pitanje jedne države, ili jednog kontinenta, nije pitanje ni samo Amerike, iako tu jeste najprominentnije, već je problem celog sveta. Tiče se jednakosti i ravnopravnosti, i rešava se na globalnom nivou.
Značajna je bila ova pandemija. Pored toga što je užasan i što je odneo mnoge živote, virus nam je zapravo pokazao i šta je sve to virozno u sistemu u kom živimo, šta sistematski odnosi živote godinama, gde, sa kim, i kako zapravo živimo, ko nas kako i za koju patologiju koristi. Jako otrežnjujuće i jako jezivo. Pandemija je pokazala sistemske i endemske nejednakosti koje su predugo bile ignorisane, iz kojih je isplivala uporna rasna diskriminacija koja se ogleda u nejednakosti na svim poljima. U sektoru zdravstvene i socijalne zaštite, u obrazovanju, u zapošljavanju. Bez posla su ostali oni kojima najviše treba, ili su u cilju sačuvanja istog bili veoma ugroženi i izloženi tokom trajanja pandemije. Oni privilegovani su ostali privilegovani, samo u četiri zida. I to sada već jeste daleko pre pitanje klase, ali je nažalost to pitanje često nerazdvojno od rasnog. U tom i takvom kontekstu, protesti koji se sada događaju širom SAD su “samo” trigerovani zločinačkim i surovim ubistvom George Floyda, a u strahu od istog i još gore svesti da verovatno niko za to neće odgovarati, žive generacije i generacije afro-američkog stanovništa, ali su i osvetlili ne samo belački suprematizam i policijsko nasilje, nego sve ono što je problematično, što se nagomilava predugo i bilo je samo pitanje trenutka kada će eksplodirati. Klasična lekcija iz istorije o povodima i uzrocima.
I tako, dok solidarnost jeste super, postoji i jedan nastavak koji obično prati tu reč da bi ona imala smisla, i postala više od virtuelne podrške i metafizičkog uosećavanja opšte humanosti koja u stvarnom životu praktično ne znači mnogo. Zove se kolektivno delovanje, i to sa posebnim naglaskom na delovanje. I bravo za sve koji su postavili crni kvadrat, utešno je znati da svi mislimo iste misli i ako ništa drugo možda sada bar malo plastičnije bude jasno kolika je snaga globalne ili lokalne zajednice i koliko je jednostavno i brzo danas moguće pozvati ljude da se pridruže borbi za zajedničke vrednosti, bilo da se ona odigrava na klasnom, rasnom, rodnom frontu. Koliko je lako zamisliti svet kao mnogo zdravije mesto na koje smo ponosni, kada bismo znali češće i proaktivnije da se ujedinimo i delujemo zajedno po pitanjima koja jednako bole svuda na svetu, a kao što smo videli nije nemoguće. Pitanje je samo da li nas dovoljno interesuje da nešto stvarno i uradimo, jer budimo realni, to što ćemo učestvovati u kolektivnom digitalnom performativnom činu, ne znači mnogo ukoliko taj potez ne prati i stvarna promena, stvarno osvešćavanje, i idealno, akcija. Mnogo je bilo pitanja u komentarima na post Hammer muzeja, a sigurna sam da ih nisu izbegle ni ostale velike institucije, poput “šta ćete zaista da uradite?”, “koji je vaš plan za adresiranje ovog pitanja?” i iskrena da budem, i mene to zanima. Da li će oni kao vodeća svetska art institucija izdvojiti neki ozbiljniji novac i uplatiti za kaucije, ili će se kroz aktivnost muzeja, panel diskusije i artist talks živo dotaći pitanja (ne)jednakosti, ili će recimo ulagati u stipendije mladih Afro-američkih umetnika? To isto me zanima i onako generalno. Šta ćemo zaista uraditi, i šta zaista radite? Nevezano od shareovanja posta.
Umesto crnog kvadrata na instagramu, koji je praktično ništa sem performativnog čina, da li recimo u svakodnevici napičite svakog kretena iz uže ili šire okoline koji pokazuje rasističke tendencije? Jel kažete kolegi na poslu da su njegove odvratne fore mnogo daleko od humora a mnogo bliže uvredama na rasnoj osnovi, i da ne, nisu zabavne uopšte? Da li vaspitavate decu da su stvarno svi jednaki i da treba da se druže sa svima isto i ukazuju im isto poštovanje i pažnju, da persiraju starijim od sebe bilo da je to Romkinja koja prodaje cveće na ulici ili nastavnik u školi? Da li preispitate sebe šta znači kada kažete da podržavate promene ali vam zapravo baš i nije drago da puknu strukture koje omogućavaju da vam život bude lak, lep i udoban, ma kako one toksične bile. Ja se iskreno nadam da da. Jer tek onda taj kvadrat ima smisla. Kada, između ostalog, stanemo ispred ogledala i kažemo: “Ja sam privilegovana osoba”.
I to ne znači da pojedinačno mnogima život nije težak, naprotiv. Niti znači da zato što smo rasno privilegovani nismo isključeni, marginalizovani i diskriminisani po nekom drugom osnovu. Ima puno kategorija privilegovanog sveta, i ukoliko niste beli, radno sposobni, ekonomski stabilan, hetero cis muškarac, idealno američkog ili zapadno-evropskog porekla, sva je prilika da ste osetili neku vrstu diskriminacije na svojoj koži. Ali po ovom konkretnom pitanju, jer sada o njemu govorimo, je jako važno da shvatimo naše pozicije. Da priznamo da jesmo privilegovani, a sa tim preuzmemo ulogu u daljim delovanjima. Jer ako je to pozicija kakve takve moći onda sa nje treba da dolazi pozitivna promena. Ako vas slušaju zato što ste na poziciji odakle vas i čuju, onda govorite najglasnije moguće za one koji nemaju glas. Ako vas vide jer ste prototip onoga što se reprezentuje svuda onda predstavljajte i one koji su nevidljivi za sistem. Ako vam još uvek nije jasno, onda samo pitajte nekoga iz Romske zajednice kako se oseća i kako je rastao. Biće vam jasnije.
Rat protiv rasizma jeste globalan to je sasvim jasno jer boja kože ne bi trebala da bude ni važan a kamoli presudan faktor nigde na svetu, ali baš na tom polju imamo i lokalne, mnogo bliže bitke koje kako bih vam rekla, ne vodimo baš najbolje. Ne znam šta vaši prijatelji i poznanici Romi imaju da kažu, kao ni da li ih imate, ali mojima je izuzetno dugo trebalo da shvate da su kao ljudi jednaki samo je sistem sranje, i da zaista i osete da vrede apsolutno isto kao svi ostali. Da nauče da budu imuni na svako popreko gledanje, i mirni pred činjenicom da će uvek nekako biti prvi na listi optuženih, ako se neka nečasna i nemoralna glupost desi u njihovoj blizini, bez obzira na to što su od malih nogu naučeni da budu pošteni, vredni i časni. Nasilje i diskriminaciju imamo na dnevnom nivou evo baš ispred nosa. I naravno da to nije jednako pitanju rasizma u američkom diskursu jer su iz njega isključeni kolonijalna prošlost, i ropstvo, pa odnosi i istorija jesu drugačiji ali je pitanje diskriminacije i sistemskog isključivanja koje imamo u susedstvu, i na koje slabo reagujemo, identično, jer predrasude i marginalizacija na osnovu boje kože postoje svuda. I neprestano, neprestano se mora boriti protiv toga i podsećati one koji su zaboravili ili nikada nisu naučili da “ono bitno, očima je nevidljivo”.