Pretraga

Budućnost je starenje, starenje je budućnost - ali da li smo spremni da naši idoli ostare?

Tekst: Iza štendera

Štrecnuo me komentar jedne devojke na postu koji najavljuje kako je Jane Fonda u 85. godini postala zaštitno lice (i telo) kolekcije fitnes opreme.
“Izgleda kao android.”
Okej, nisam neko ko se pali da uđe u mentalni šesnaesterac sa nepoznatim ljudima na Internetima ali nisam mogao da se ne zapitam: kako je ovo jedino od svih stvari koje o ovoj impresivnoj ženi - feminiskinji, aktivistikinji i frajerkinji pre nego što je woke postao pridev - možete da napišete.

I na kraju krajeva, Jane bi svakako bila iPhone a ne Android - ali kapiram da se ova neukusna opaska nije odnosila na tip mobilnog već na mnoštvo plastičnih operacija (koje Fonda ne da nije krila, nego ih je do tančina opisala novinarima još dok je tako nešto dobrano bio tabu).

Razlog zašto me je ovako bezmozgni komentar toliko trigerovao je - u vremenu u kome se više nego ikad insistira na tome da svako treba da prati svoj glas i živi svoju istinu, kako to da i dalje komentarišemo način na koji ikona čija se karijeretina rasprostire na decenije bira da stari?

Svi smo nakon pandemije više nego ikad suočeni sa svojom smrtnošću - imamo li prava da zameramo poznatima što se sa tim neumitnim peščanim satom bore kao svi mi, oh well, smrtnici?

Negde u isto vreme kad je izašla ta kampanja, Beyonce je u etar pustila remiks svog singla “Break my soul” koji je neprikosnoven omaž Madonni - personi koja je od popa napravila religiju, od religije pop a od zabranjenog zabavno. Ako ste rođeni sredinom osamdesetih ovaj atipičan spoj dve dive bez presedana učiniće da se osećate kao da pripadate najjačoj generaciji - dovoljno stari da pamtite kao vogujete ispred televizora kad na Trećem kanalu puštaju MTV do podneva i dovoljno mladi da vas nije mimoišao trenutak u kome je Bey otkrila da se disko kugla ipak okreće. Možda smo, kao što je neko nedavno zalepio na duhovit meme, suviše mladi da bismo mogli od svojih para da kupimo neku nekretninu i suviše stari da bismo se okušali na TikToku, ali stavlja nas u idealnu poziciju da podjednako uživamo u obe strane ovog singla.

Beyoncein potez, osim što je blantantno očigledan izbor za album koji istražuje slojevito poreklo plesne muzike početka devedesetih, skrenuo nam je pažnju na sve Madonne koje smo upoznali tokom svih njenih kreativnih faza, od kojih retko koja ima ikakve sličnosti sa onim što ona bira da nam pokaže danas.

Danas, Madonna, još jedna “ne jebe živu silu” borkinja za modus vivendi na liniji “my way or the highway” sakriva bore filerima, zube grotesknim grills protezama, vene na rukama čipkanim rukavicama ali nam lakoverno pokazuje svoju “Ahilovu petu” - ona prosto ne zna šta bi sa tim starenjem i to je tako. A znate šta, to svakako i nije naša stvar. Svi ćemo jednog dana biti oni “matori” za koje smo se sebi u dvadesetim zakleli da baš nikad nećemo. I nema u tome ništa loše - dokle god uspemo da usput odolimo najnižim porivima da vređamo starenje po mrežama.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor