Ne znam da li je do ovih 25 stepeni napolju (koje me šta god se dešavalo nepogrešivo urade na optimizam) ili do zvaničnih brojki (ako krenemo sa pretpostavkom da verujemo onome što se govori, a stručnjacima bi trebalo, iako je stručnjak lately dosta relativan pojam) ali pojačano sam optimistična da ćemo iz svega ovoga izaći dosta brzo. Moj optimizam ide dotle, da mogu da vam kažem da ukoliko smo sada dobro, uskoro će sve biti i super jer zapravo ako je ikada moralo sve ovo da nas zadesi dobro je što je bilo u martu. Mesec je ionako piši propalo odvratan i predviđen za gluposti a sad kada sve prođe nas čeka leto! Realno, da je sve ovo pred zimu to bi stvarno bila totalna katastrofa. Ovako je samo katastrofa.
Da li sam imala jako-puno-neverovatno-mnogo vremena da se rebrendingujem, samospoznam i prosvetlim? Nisam. Da li sam naučila da sviram usnu harmoniku, otvaram tarot i usavršim nove joga asane? Takođe nisam, ali sam to bar pokušavala kada sam imala vremena. “Kada sam imala vremena” je pored “ovi dani” i “neki dan” zapravo ključna vremenska odrednica karantinskog računjanja vremena, jer uprkos tome što imamo sedamsto miliona načina i predloga kako da “ubijemo” i “iskoristimo” vreme, tužna realnost (kao što svaka realnost neretko i jeste) je da u konačnom zbiru nije bilo baš mnogo toga za ubiti. Ako na stan koji se neće sam održavati i obroke koji se neće sami spremiti, dodamo i posao od 8 sati dnevno koji se neće sam obaviti, a mnogi na sve to dodaju i broj dece koju imaju i koja tek nisu samouke, samonikle, samoodržive biljčice i sve to podelimo sa najčešće dvoje ljudi koji treba sve da ishendluju, a nekad ne delimo uopšte, dolazimo do računice da se slobodno vreme broji u decimalama. Gde je vreme, koje vreme, nema ga, zameo ga vetar.
Prilično dobar članak nedavno objavljen na Atlanticu, je u skladu sa tim i baš zbog velike količina posla koji je u ovim danima pretežno pao na žene, zaključio da smo se vratili u sredinu XX veka, pa je dosta domaćinstava zaličilo na retro reklame iz 50-ih gde pored posla koji ima ili nema, žena peče kolače, čuva decu i drži “domaćinstvo” dok muž radi i zarađuje, ali nisam baš sasvim sigurna da smo se igde vratili. Samo nam je jasnije pokazalo u čemu jesmo i gde živimo i inače.
Znam puno parova koji aposlutno ne funkcionišu po ovom sistemu, već se prelepo organizuju i međusobno poštuju vreme, poslove i ličnost ovog drugog, i dele poslove ko šta pri’vati – bilo šrafciger, bilo varjaču, pa da sve ovo preguramo zajedno. Kako i inače, tako i sada. Znam i one koji su u nekoj tranziciji, i koji dele poslove ali je još uvek primetna podela na muške i ženske, ali nažalost znam da čak ni to nije realnost u većini domova i da u “ženski” posao obično spada mnogo više. U državi gde je (iako ne bi smelo) još uvek slučaj da te na razgovoru za posao pitaju da li imaš decu, da li ih planiraš u skorije vreme, i kako planiraš da se organizuješ “jer je ovo ipak naporan posao”, a ti znaš da od tvog odgovora u mnogome zavisi i konačna odluka, ne miriše mnogo na ravnopravnost. A ako je tako, onda je to problem svaki dan, ne samo sada.
Međutim, kada se govori o tom “vraćanju” primetno je i to da se često govori i o tome da sada nema žena koje nam čiste stanove, nema dadilja koje čuvaju decu, nema privatnih profesora koji dodatno rade sa decom, i da je sve palo na žene ali tu ne govorimo zapravo o propasti feminizma koliko o klasizmu i luksuzu koji ne mogu svi ni da priušte. O situaciji, u kojoj svedočimo kako izgleda kada se neki sloj po svom objektivnom položaju približava drugim klasama i slojevima jer su se uslovi života promenili. To doduše ne zabrinjava previše one koji sve to svakako i nemaju. Njih bi međutim trebalo da zabrinjava opšte stanje stvari, i sve ono što inače prihvatamo kao normalno, i u svojim odnosima, i u društvu, jer pored toga što je pokazalo kakva je prava raspodela, koliko su nam odnosi zaista funkcionalni a koliko toga smo zamazali raznoraznim pokrivalicama i prividima, što funkcionalnosti što jednakosti, ova situacija jeste ukazala ne na manifestacije nego na suštinske probleme društva.
Nije korona ubila feminizam, samo je osvetlila koliko je tek potrebno borbe za ravnopravnost na mnogim planovima jer je ukazano na neke sistemske i strukturalne probleme nejednakosti o kojima jedni stalno govore a drugi se prave da ne čuju.
Činjenica jeste da, možda ne na nivou porodice ali društveno sigurno, živimo u svetu u kom gender gap postoji, i da iako se vodimo kao jedna od zemalja sa manjom platnom razlikom između muškaraca i žena ona je de facto tu. I to ne toliko zato što su za isti posao muškarci plaćeni više nego žene (a ima i toga), a još manje zato što su stvarno kvalitetniji u poslu koji obavljaju, nego daleko pre što se u duboko ukorenjenom patrijahatu još uvek, prećutno ili ne, smatra da žena ne može sve kao muškarac jer ima još jedan posao i obavezu a to je “da bude majka”. Tako se desi da su i u ovoj godini muška imena mnogo češća na visokim funkcijama i rukovodećim pozicijama (gde ih je prema statistici s kraja 2019. godine 71%, u odnosu na 29 % žena) kao i to da je duplo više muškaraca samozaposleno. U skladu sa tim i sa činjenicom da u srednjim i manjim firmama žene neretko manje zarađuju, društvo zapravo poručuje ženama da se poslovi koje one obavljaju očigledno smatraju poslovima manje važnosti, i posledično tome da se u kriznoj situaciji očekuje da one pre od njih odustanu. A to sistemsko podrivanje, i nepodržavanje je već daleko veći problem, s čim pandemija nema nikakve direktne veze već samo nam, kao i krize generalno, pokazuje gde smo najtanji. S tim što će pandemija kako-tako i da prođe, a društvo nam ostaje da ga sređujemo kako znamo i umemo.
