Pretraga

Da li provodimo previše vremena na video pozivima?

Da li provodimo previše vremena na video pozivima?

Tekst: Teodora Jeremić

Tamo negde početkom dvehiljaditih imali smo prilično fine, ali granično nesnosne komšije iz ulaza pored. Uvek su se kretali zajedno, dakle nikad član po član nego isključivo njih petoro plus kuče, i to krajnje nepredvidivo i po sistemu “ispred vrata smo, otvorite”. Mi naravno otvorimo, iako mama uvek pokušava da ukrade vreme sa besmislenim “eeeee pa gde ste” pozdravom kad pozvone na interfon, valjda nadajući se da su oni samo u prolazu a da će za nas tih 30 sekundi biti spasonosno da smisli razlog iz kog evo baš sad izlazimo. Nažalost, retki su bili slučajevi kada joj je polazilo za rukom i gotovo uvek bismo završili tako što otvorimo vrata kaži-dragička komšijama jer tokom razmišljanja kako bi se to moglo izbeći svi shvatimo previše toga. Da je mnogo nepotrebnog stresa hodati na prstima uz “jesu još ispred?” pantomimu, pa je tu onda i naknadno laganje gde-smo-bili-šta-smo-radili, pa dodatna dva sata neizlaženja iz kuće za svaki slučaj jer “glupo da nas vide”, a malo nam bude i stvarno glupo i žao a i neprijatno, i na kraju se sve svedne na uđite, uđite, i da završimo s tim. Te stare uspomene, da ne kažem traume, su mi se malo uzvrpoljile i probudile u ovim izolovanim danima sa sve pojačanijim, planiranim ili neplaniranim, video pozivima i kako vreme prolazi sve mi se više čini da je video poziv savremeni oblik nenajavljenog pojavljivanja pred vratima, a osoba koja krade vreme između dva virtuelna “izvol’te u salonu” sam ja.

Da li provodimo previše vremena na video pozivima? (фото 1)

Realnost koju sada živimo je nesumnjivo najsvežija, rekla bih epizoda, ali bojim se da je ipak pre, sezona serije “Black Mirror” i što bi rekao onaj meme, totalno je bezveze. Pored toga što ima krajnje distopijsku scenografiju koja uključuje maskirane ljude, prazne ulice, i bilborde na kojima je reklame za nakit zamenio Asepsol u tri varijante, podrazumeva i veliki broj aplikacija koje su trenutno jedino “ajmo na piće” kojim raspolažemo. Nebrojano je preporuka i ideja koje aplikacije, kako i sa kim koristiti pa je Skype za konferencijske ozbiljne priče, Zoom za malo neformalnije sastanke, za proslave ovnovskih rođendana pravo na Houseparty, grupno ćakuljanje je rezervisano za Whatsapp ili Facetime, a naravno da možete da rukujete aplikacijama i u fristajlu kako šta i sa kim želite. Znam i barem za još pet koje možete da isprobate, ali ono što ne znam je šta se tačno događa ako prosto ne želimo?

Da li provodimo previše vremena na video pozivima? (фото 2)

Da li je pored uputstava kako ih što bolje koristiti i biti maksimalno društven, iko uz ovu situaciju dobio uputstvo kako se odbraniti od neželjenih poziva i zahteva jer ne znam da li još neko primećuje ali situacija je prilično nezahvalna. Imamo suficit aplikacija i poziva, i apsolutan deficit bilo kakvih izgovora zašto na njih ne možemo da odgovorimo. “Bih ali nisam pri kompu” ili “upravo sam izašla vraćam se za par sati” ili “u busu sam ne mogu sad da pričam” više ne pije vodu dragi prijatelji. Davno prošlo vreme, i ostali smo na milost i nemilost video napadima sa svih stana, i poslovnih, i privatnih, i sa zapravo najmanje tišine i slobodnog vremena za sebe. Za dane izolacije, totalni paradoks.
Lično, užasno patim ovih nedelja jer mi prijatelji nisu tu da ih pozovem da strče za pet minuta, što ne mogu da ih izgrlim, izljubim, i da ležimo na krevetu kao foke na suncu i jedemo sladoled u krug iz iste kutije, ali ti koji mi najviše nedostaju su najzdravije prisutni i u ovim danima. Problem su oni drugi, dragi ali za koje nikada nisam želela da budem bezuslovno slobodna, ili oni treći koje je ova izolacija prenerazila toliko da bi radije dva sata proveli sa bilo kojim živim bićem s druge strane ekrana, nego sa sopstvenim mislima.

Da li provodimo previše vremena na video pozivima? (фото 3)

U svemu tome, dok dnevno čujem sve bitne ljude, završim sve poslove koji ne prestaju jer bože moj tu smo, upecam se na par ljudi kojima treba čašica razgovora i pažnje, pitam se ko je, sa sve poslovima, kućom, decom, čekanju u redovima ispred prodavnice i konstantnim brigama, stvarno uspeo da uradi išta za sebe tokom ovih dana? I pritom tu stvarno ne računam nešto veliko, i ove visokofrekventne imperative da procvetamo u karantinu i izađemo kao Bude. Mislim, želim i ja da sve ovo pamtim kao izrazito produktivan period, ali isto toliko nekad poželim i da ne radim apsolutno ništa i da se ne osećam krivom zbog toga. Nego, stvarno, imate li mira, tišine i vremena za sebe koliko vam treba?

Ja ću prva. Ne. Doduše kad smo kod "ne", možda je u njemu fora. Možda je ovo zapravo idealna prilika za sve nas koji kuburimo sa istim da ga naučimo i provežbamo. Možda zapravo i ne treba nikakav poseban razlog samo iskrenost da kažeš “ne mogu stvarno jer… ne mogu”. Nije mi u planu. Meni, kao jednoj izrazito bitnoj osobi u mom životu nije u planu da obavim sedamdesetpeto zaduženje od jutros samo zato što “sam svakako pri kompu” a nije mi u planu ni da se javim na svaki poziv. Slobodno zvonite, nisam kod kuće.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor