Jezik emotikona je kompleksan i prilično višeznačan, ali ono što je već sasvim sigurno je da jeste i jezik za sebe. Ima svoja pravila, odnose, i simboliku, pa tako ono što sada definitivno znamo je da ukoliko nam mama pošalje emodži patlidžana to najverovatnije znači ili da isprobava šta sve postoji na tastaturi, ili da joj to povrće fali za musaku pa ga treba dokupiti. S druge strane, male su šanse da na isto misli novi Tinder match.
Dakle, uprkos tome što su svi ti piktogrami prilično razumljivi i jednostavni za korišćenje, nose kvalitete i značenja koja variraju od situacije do situacije i od sagovornika do sagovornika, a kako nedavna TikTok rasprava pokazuje, i od generacije do generacije.
Što se tiče “našeg vremena”, to je ono koje iz ove perspektive deluje zaista davno, (pogotovo uzevši u obzir 2020. koja je trajala kao pet godina), ali uistinu i nije baš toliko davno, smajli koji plače od smeha je bio izuzetno popularan i to u toj meri da je Oxford Dictionary izglasao taj emodži za reč 2015. godine. To je ujedno bio i pravi presedan i prvi put da piktogram, čije je zvanično ime “face with tears of joy” bude odabran kao reč koja najbolje opisuje etos, raspoloženje i atmosferu godine. Koristili smo ga besomučno, kao što i još uvek činimo kada želimo bliže da dočaramo koliko je neka situacija urnebesna, u bilo kom smislu. Vremenom je popularnost počela da mu opada, iako smo mu mi neki veoma verni i dalje, i tokom prošle godine se pojavio opasan suparnik u polju najpopularnijih emodžija. Sasvim opravdano u skladu sa celom prošlom godinom, nominacija za najkorišćeniji emodži odlazi za ? iliti “loudly crying face”.
Izmoreni od novonastale situacije, starih mera, novih mera, vanrednih okolnosti i svega ostalog sve više smo bili na ivici da plačemo glasno i nezaustavljivo nego da se ikako smejemo.
Međutim, ljubav naše generacije prema smajliju koji “umire od smeha” nije prestala ni uprkos tome, ali čini se da naši naslednici ne samo što ne dele isto mišljenje, već i naše smatraju prilično iritantnim. Tako su se nedavno baš oko „našeg“ smajlija dve generacije odrasle na internetu (milenijalsi delimično i zumeri apsolutno), sukobile u TikTok videima. U prevodu, nastao je ozbiljan rat oko jednog od sinonima milenijalske kulture-smajlija koji plače od smeha. Dok je za generaciju milenijalsa ovo simbol njihovog doba i emodži koji istinski razumeju i osećaju, generacija Z se jednoglasno slaže da skinny jeans i ovaj emodži defitivno više nisu kul i da ih treba ukinuti jednom za svagda. Okej, za farmerke se donekle i slažemo, ali ova druga odluka omladine je prilično bolna i pravi šamar, ako uzmemo u obzir da “face with tears of joy” mnogi koristimo svakodnevno, u različitim prilikama i neprilikama i varijantama, i to nekoliko desetina (do stotina) puta dnevno.
Generacija Z doduše smatra da je to užasno, i da postoji puno drugih emodžija koji su jednako adekvatni za predstavljanje smeha i zabave, i to onih zbog kojih nećete ostaviti utisak histerične i mentalno neuravnotežene osobe.
I sasvim sigurno da i postoji, znamo ih pobogu i mi, nismo baš toliki boomeri kako se o nama nepravedno govori, međutim, tu verovatno da i jeste problem. Za početak što ma koliko blizu bili, postoji generacijski jaz koji je nemoguće zaboraviti i i kao dva, što se generacija milenijalsa, i među sobom i među drugima raspoznaje po nemilosrdnom smislu za humor najčešće na sopstveni račun i što nam za to zaista treba smajli koji je prilično neuravnotežen. A odatle zapravo i potiče naš vazda omiljeni emodži i naša nenormalna vezanost za njega. Dok Z-ovci smatraju da smo prosto i jednostavno cringe matorci i polumatorci koji nisu baš vešti u upotrebi ovih obilka komunikacije, i da je ovo samo jedan od dokaza istog, istina zapravo leži negde drugde. U tome da smajli koji umire od smeha, nije samo obična i pomalo jeziva reakcija, već je fora u tome da je ovo idealan amblem našeg stanja, jer je pre svega smajli koji je na ivici. Na ivici svega, pa između ostalog i živaca.
Uostalom, nije li on najbolji primer onog dobro poznatog “smejem se a plakao bih?”, ili svima poznatih naleta smeha zbog kretenskih situacija u koje smo dovedeni kao već zreli ljudi, koji se potom zbog istih razloga pretvore u plač? Kako drugačije predstaviti tu opštu anksioznostu koja nam konstantno visi nad glavama jer smo stvarno neka suluda generacija zarobljena između dva kilometrima udaljena sveta? Sećamo se vremena pre interneta, ali bez njega ne umemo da funkcionišemo. Imamo ozbiljne godine i neozbiljne, klimave poslove. Pretovarali smo sve što se moglo pretovariti od ratova do pandemija preko glave, zvuči kao da smo ozbiljni ljudi, a opet reči pesme „You’re job’s a joke, you’re broke, your love life’s DOA“ nisu ni na koga toliko primenljive kao na nas. Rečju, sve što mislimo i osećamo konstantno, staje u jedan jedini smajli koji se smeje usamljen pred svim ludilima koja ga zadese, jer ne zna šta drugo da radi, samo što i nije baš sasvim izvesno koliko mu je zaista smešno.
Tako da, tek kada i zumeri budu imali 30+ godina, moći ćemo da ravnopravno da razgovaramo o primeni istog i da li je cringe emodži ili sve ono što te lupi nespremnog, i to odjednom i naizgled niodakle.
