Čudno je kako neke reči koje neprestano koristimo zapravo nedovoljno razumemo. Sve ono na šta se konstantno pozivamo, u čije ime radimo sve što radimo, za čime na ovaj ili onaj način čeznemo i ka čemu težimo, nisu opipljive, materijalne stvari (mada nekada to podrazumevaju) već više neuhvatljive ideje i koncepti i nije neobično da se razmimoilazimo u tome šta oni treba da predstavljaju. Kada pričamo o rečima kao što su ljubav, sreća, uspeh, velike su šanse da svako od nas ima barem malo drugačiju viziju tog cilja. Istina, sa ljubavlju je doduše možda i najlakše, jer nam barem hemija pomaže u tome da sa sigurnošću umemo da raspoznamo kada nam se neko dopada i potvrđuje da to kod svih izgleda prilično slično. Svi smo složni da znamo kako izgleda kada ti treperi po stomaku, zar ne?
Svi znamo kako izgleda biti zaljubljen ali sreća ili još komplikovanije uspeh, dolaze sa znatno kompleksnijim označiteljima, i uopšte nije retkost da osoba koju smatramo izuzetno uspešnom to na primer o sebi uopšte ne misli.
Dok nama izgledaju neverovatno sposobno i ostvareno, ti isti o sebi misle da nisu dovoljno dobri i da uvek može više, ili još gore, da zapravo nisu uspešni uopšte. Istina je da je zbog toga krajnje nezahvalno upoređivati pozicije, iako to nažalost neprestano radimo. Ubeđivati nekoga da recimo njegova ili njena finansijska stabilnost i visoka pozicija jesu jasni pokazatelji uspešnosti je besmisleno jer je vrlo moguće da ta osoba možda uopšte ne posmatra uspeh kroz prizmu finansija, i jednako je tome da nas neko ubeđuje da jesmo uspešni jer smo dobri prijatelji i sjajni partneri, ali mi to svakako ne vidimo jer nismo zadovoljavajućeg statusa da bi se time smatrali. Rečju, dok govorimo o “uspehu” neretko se nalazimo na potpuno različitim talasnim dužinama i perspektivama, a nekako po difoltu pokušavamo da dostignemo te tuđe visine, da se samo pokazuje da ili nemamo pojma o tome šta je uspeh, ili ne znamo kako da ga merimo.
I stvarno, šta uopšte znači biti uspešan? Koja je to jedinica prema kojoj se meri i nije li cela ta priča o njemu potpuno blesava kada istovremeno možemo biti i najgenijalniji i potpuna propast, zavisi od toga ko o nama priča? Nekada je prilično teško razumeti ovaj eluzivni koncept i zato što naša razmišljanja o njemu i stavovi mogu biti duboko ukorenjeni u podsvesti i mogu čak i nas same da iznenade. Mnogo je toga čemu smo naučeni ali i onih obrazaca ponašanja koje smo nesvesno usvojili i da bismo mogli zaista da razmišljamo o uspehu kako treba, i idemo ka njemu, na prvom mestu je neophodno sastaviti lični koordinatni sistem.
I stvarno, šta uopšte znači biti uspešan? Koja je to jedinica prema kojoj se meri i nije li cela ta priča o njemu potpuno blesava kada istovremeno možemo biti i najgenijalniji i potpuna propast, zavisi od toga ko o nama priča.
Veoma često se dešava da su “brojke”, količina novca, upravo ono što unosi sigurnost mnogima, i što izjednačavaju sa uspehom, ostvarenošću, stabilnošću i ličnom validacijom jer su tako naučeni: da je stabilnost jedini sinonim uspeha. I istina, nije pogrešno postaviti neki finansijski cilj, ali definitivno nije ni dovoljno niti jedino. Ili, da probamo ovako. Kako bi uspeh izgledao da ga posmatramo kroz drugačiju prizmu? Da se uspeh pored uspona na društvenoj lestvici i finansijskih priliva meri recimo iskrenim prijateljstvima, sposobnošću da oprostimo, da kažemo izvini, mogućnošću da iskreno volimo svaki put ispočetka bez obzira na to koliko puta smo bili polomljeni, ili radom na sebi i ličnim rastom, da li biste se onda smatrali uspešnijim? Verovatno da da, barem u nekoj od kategorija, što je već i više nego dovoljno.
Jer, stvarno nije blago ni srebro ni zlato, već ako imamo ono do čega nam je zaista stalo. Bila to naša četiri zida, ili kuća puna prijatelja i nasmejanih lica, ili zadovoljstvo zbog ličnog razvoja. Ne meri se uspeh samo jednom valutom, već hiljadama veoma ličnih koje kažu da si na pravom putu i da si uspeo/la čak iako možda na prvi pogled, okolini ne deluje tako. Jer u tome jeste fora sa uspehom. Mora biti ličan. Lična legenda. Ne puko ispunjavanje zadatih očekivanja porodice, društva, kulture koji daju tačne korake šta oni misle da uspešan i srećan život znači, i kako “bi trebalo”. Nego životna filozofija, lični credo, autonomna definicija uspešnosti.
Jer u tome i jeste fora sa uspehom. Mora biti ličan. Ne puko ispunjavanje zadatih očekivanja porodice, društva, kulture koji daju tačne korake šta oni misle da uspešan i srećan život znači, i kako “bi trebalo”. Nego životna filozofija, lični credo, autonomna definicija uspešnosti.
Ako ništa drugo, možda se treba setiti antičke Grčke i njihove definicije koja je bila znatno drugačija od one koju mi imamo danas. Za njih je uspeh bio jednak “dobrom životu” a kao takav nije imao ama baš nikakve veze ni sa socijalnim ni finansijskim statusom, i u potpunosti se bazirao na doprinosu zajednici i većem dobru. Voditi smislen život, u kom se uspeh ne meri novcem nego direktno ili indirektno činjenjem drugih srećnim. Radom za zajedničku dobrobit, za promenu koja koristi svima, pomoć nekome ko ne može sam, makar i minimalni koraci koji čine ovaj svet boljim mestom za život. Živeti dobro je imalo jednu stanovitu razliku, iako na prvi pogled malu i čisto gramatičku. Biti uspešan nije značilo da ja živim dobro, nego mi. To može biti „malo mi“: prijatelji, porodica, poznanici, ili „veliko mi“ i mnogo mnogo veći krug nepoznatih za čiju se dobrobit brinemo boreći se za neku ideju, ali čini se da su stari Grci znali intuitivno nešto što mi tek sada učimo, a istraživanja potvrđuju. Da su oni koji daju mnogo srećniji i ispunjeniji, od onih koji samo uzimaju, jer imaju još neku svrhu sem samih sebe- što je priličan uspeh.
