Pretraga

Da li svedočimo kraju vremena kakvo poznajemo?

Da li svedočimo kraju vremena kakvo poznajemo?

Tekst: Teodora Jeremić

Juče sam potpuno neočekivano i prilično jednostavno odjednom zaboravila koji je dan. Istina je da stalno kukam kako godine brzo prolaze, zašto opet rođendan i kad pre, i kako ljude naokolo nije sramota da budu baš ovoliko bahato mladi, ali nikada pre se nisam osetila ovoliko staro da ne znam u kom sam danu. Poražavajuće.

U moju odbranu, setila sam se relativno brzo da je subota, uprkos tome što uopšte nije ličila na jednu, i sve se nešto razmišljam totalno je mogla biti i sreda. Kako se razvukla, kako su joj granice neprecizne, a aktivnosti besmislene, kunem se sreda jedan na jedan. Plan za izlazak? Nemam. Ideju o sledećoj nedelji? Takođe nemam. Zamor i apatija? U prekomernim količinama. Zaklela bih se da tako isto izgleda i ponedeljak, ili neki malo snuždeniji utorak u kom nemaš nikakvih planova, i nit' je kraj nedelje nit' početak pa samo nekako sklizneš dalje.

Rečju, dok sam prelistavala meni poznate dane po glavi i pokušavala da nađem mesto ovom i uguram ga između neka dva koja umem da prepoznam, nalepim mu ime i preživim ga, shvatila sam da od velikih životnih istina trenutno imam samo jednu. Vreme je postalo previše elastično i ne znači više ništa.

Tokom karantina i zapravo cele ove godine, izgubili smo klasičan osećaj za linearni tok vremena i to je jedna od stvari koje su totalno izvesne. Nestali su svi oni uobičajeni markeri u danu, stožeri oko kojih se sve ostalo plete, poput vremena u koje se napušta kuća ujutru, pauze za ručak, dolaska kući, radne nedelje koja je jasno odvojena od vikenda, pa opet i u tom vikendu lagana nedelja koja je drugačija od intenzivne party subote. Vreme za druženje, vreme za pijenje, vreme za rad, vreme za odmor, su prestale da budu kategorije za sebe, sve je postalo jedno isto homogeno vreme, u kom je sve češće da pijemo vino, vodimo zoom sastanak, i mešamo ručak za sutra. 

Zapeli smo u nekom vremenskom čistilištu iz kog čini se nema izlaza, i koji kao da nema puno veze sa stvarnim životom. Odvija se u paralelnom univerzumu gde sve podseća na nešto što smo nekada poznavali ali ipak to nije, i veoma smo sigurni da treba da bude nešto više od ovoga što jeste ali nikako to i da postane. Jednačina sa bar tri nepoznate.

U toj sveopštoj homogenosti sati i minuta, uverena sam da nisam jedina koja je pokušala da uvede neki red i nekako ukalupi ovaj rastegljivi fluks. Joga prepodne, utorkom i četvrtkom uveče kurs, petkom neko piće da malo liči na život od pre. Svi smo se svojski trudili, ali ništa nije uspelo da spreči sate i minute da nepovratno klize i postanu jedno te isto i jedini osećaj sa kojim konstantno ostajem je da živimo jedan veliki dan, u kom krajnje neregularno spavam, jedem, viđam ljude, potpuno zbunjena kad sam legla i kad je pre opet jutro.

Nešto se čudno desilo sa vremenom, a moram biti iskrena da nije samo ova godina kriva za to. Možemo svašta da joj pripišemo, i konačni udarac kazaljkama i kalendarima definitivno jeste jedna od stavki ali je borba počela još ranije. On-demand kultura je postala toliko jaka da više ne znamo kako da sačekamo ni novu epizodu omiljene serije sledeće nedelje u isto vreme a kamoli nešto više. Gledamo cele sezone u cugu, a čak je i modna industrija skontala da nam sezone kao takve već duže ništa ne znače i da proleće/leto opušteno može i da se nosi i kad je jesen/zima, ionako je globalno zagrevanje i te kako prisutno. Ceo sistem polako odlazi u pravcu “seasonless” a ceo svet postaje “timeless”. Ako ništa drugo i evropski parlament je izglasao da ćemo od 2021. možda svi imati jedno isto vazda nepromenljivo vreme. Klikćemo, šaljemo porudžbine, a neizvesnost čekanja bilo kakve vrste deluje kao sistem koji pripada vremenu pre interneta, pre života. 

Ne čekamo više ništa (sem vakcine, okej), poručujemo sve, i dobijamo u roku od odmah. I baš u takvo vreme smo proveli celu godinu čekajući. Čekajući da sve prođe, da se vrati na staro, da bude ponovo okej. Da nije tužno bilo bi smešno. Ima Univerzum dobar smisao za humor čak i u kritičnim situacijama.

Mada, možda je sve ovo zapravo i dosta važno. Lotte Jeffs je to super primetila da je ovo verovatno istorijski trenutak. Promena jeste istinski zbunjujuća, ali usuđujem se da kažem u svojoj suštini i prilično feministička jer ako smo generalno razmišljali o vremenu kao o maskulinom konceptu koje je linearno i ide samo pravo, direktno, prodorno i brzo, ova godina nas je naučila da usporimo, i da se vratimo u neke periode u kojima smo već bili, i poručuje nam da smo na pragu ere u kojoj će vreme drugačije teći. U kojoj će biti vođeno ženskom energijom, po fazama i ciklusima, sa krivudanjima i zakrivljenjima. Umesto lineranog toka, cirkularni. Jeste čudno, ali možda to nužno ne znači i "loše".

Naletela sam nedavno na nečijem Instagramu na zabelešku na betonu koja kaže: “Današnjica nema nikakav ukus” i bojim se da priznam da je taj ulični filozof prilično u pravu. Ali uprkos tome, kakva je da je tu je. Današnjica je ovo što jeste, ovo što biva svaki dan, i koliko god da smo usporili ili ubrzali vreme, izmenili njegov tok, vrteli se u krug ili išli pravo k’o lenjir, ono eto ipak prolazi. Svake nedelje neki četvrtak zamenjuje neku sredu, i ma kako sve bilo uravnjeno, ravnodušno i bezukusno, bilo bi dobro znati da smo ovo vreme koje imamo dobro iskoristili i bilo bi nam bolje da nađemo nešto u njemu za uživanje. Jer kakvo god da je, otkucava.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor