Uz natpise „ima nade“, „tako se to radi“ i slične poklike podržavanja, nedavno je mnogo ljudi ponovo na Instagramu podelilo fotografije Licie Ronzulli koja učestvuje na zasedanjima Evropskog Parlamenta sa ćerkicom u krilu. Sve bi ovo bilo jako slatko i ohrabrijuće da iza toga ne stoje vrlo stroga nepodržavajuća pravila za zaposlene u ovakvim organizacijama gde žene za porodiljsko odsustvo dobijaju maksimalno tri meseca. Dakle, to što je Lucia dovela dete na svoj posao i što joj je to dozvoljeno svakako jeste pozitivna stvar, ali to što je primorana na jedan takav čin jer nema drugu opciju definitvno nije nešto čime se treba hvaliti.
Podržavajuća poslovna klima za žene već dugo je vrlo delikatna i problematična stvar, naročito kada su porodiljska odusustva i trudnoća u pitanju. Sa diskriminacijom i nerazumevanjem susrećemo se odmah na samom početku radnog veka. Do svega pre nekoliko godina, sasvim je normalno bilo na razgovoru za posao postaviti pitanja:
– Koliko godina imate?
– Da li ste udati i ako niste da li planirate?
– Da li imate decu, koliko i kog uzrasta?
– Da li planirate decu?
– Kad planirate sledeće dete?
– Ko vam čuva dete kad je bolesno? Da li vam se dete često razboljeva?
– Koliko ste zarađivali i kolika vam je bila plata u prethodnoj firmi?
– Gde radi vaš suprug i koliko zarađuje?
I to bez imalo stida, istim tonom kao što pitate kandidatkinju gde sebe vidi za deset godina. Dok privatni domen muškog kandidata ostaje misterija zauvek.
Poslodavcima u Srbiji na konkursu za posao često ne odgovaraju ni žene s decom, ni one bez dece. Stav kompanija da se radije odlučuju za muške kandidate je po Zakonu o zabrani diskriminacije, koji je Srbija donela još 2009. godine nedopustiv, a kompanija koja na konkursu za posao, bez opravdanog razloga, prednost daje muškom polu, krši zakon. Ako na intervjuu čujete neka od navedenih pitanja, pravna zaštita može se potražiti na sudu, kod Poverenika za zaštitu ravnopravnosti ili inspekciji rada.
Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, …ili neko drugo lično svojstvo. Međutim, razlog zašto ova pitanja nisu zauvek izumrla i povremeno vaskrsnu u nekim firmama je dokazivanje činjenica, ali i često neverovanje u sistem. Ono što je kada govorimo o ovom problemu na našoj strani su društvene mreže, pa bez obzira na to da li je diskriminacija na sudu dokaziva, ugled i reputacija kompanije mogu da budu ozbiljno narušeni ukoliko se poslodavac dovodi u vezu sa bilo kojim vidom diskriminacije.
Nažalost diskriminacija se tu ne završava. Mnogobrojni poslodavci nakon što saznaju da je žena trudna reše da ih otpuste ili ne produže ugovor. Što se tiče samog zakona, ukoliko ste u firmi pokriveni ugovorom, on je na vašoj strani i poslodavac je dužan da vam isplati porodiljsko, ali šta posle toga? U najranjivijem i najzahtevnijem trenutku prinuđeni ste da se suočavate sa egzistencijalnom krizom i traženjem novog posla. Ipak, najrasprostranjeniji oblik diskriminacije je taj da žene mahom na velikom broj pozicija u različitim poslovnim sferama rade na crno, tako da su u tom slučaju pred sudom pravno nemoćne. Ali, opet se vraćamo na eru društvenih mreža, progovaranja o nasilju, ali i poslvnoj diskriminaciji. Ovo je iskoristila organizacija Centar za mame i pre tri godine pokrenula incijativu Crna lista poslodavaca koji krše prava trudnica i porodilja. Ova lista služila je da skrene pažnju javnosti na loše firme koje ne poštuju osnovne radne uslove žena, ali i da ohrabre žene da svoje slučajeve prijavljuju Inspekciji rada.
Istraživanje „Iskustva trudnica u privatnom sektoru sa poslodavcima prilikom otvaranja trudničkog bolovanja“ koje je sprovedeno pre nekoliko godina pokazuje da u kršenju prava i osuđujućim komentarima prednjači privatni sektor. Na pitanje da li im je neposredni rukovodilac ili poslodavac čestitao ili poželeo sreću kada su im saopštile da su u drugom stanju čak 45 odsto trudnica je konstatovalo da im niko nije čestitao niti poželeo sreću. Prema rezultatima ankete 51 odsto trudnica prvo otvori trudničko bolovanje pa tek onda vest saopšti poslodavcu, zbog straha od reakcije poslodavca i da bi preduhitrile moguće izrabljivanje pre otvaranja bolovanja ili podmetanje sporazumnih raskida ugovora o radu.
Oko 33 odsto trudnica je doživelo neprijatnost ili povredu radničkih prava samo zbog toga što su u drugom stanju. Najčešće su bile primoravane da dolaze na posao iako su na bolovanju pod izgovorom da nisu javile na vreme za bolovanje pa poslodavac nije našao zamenu. Navedeni su i brojni slučajevi neosnovanog smanjenja zarade, prebacivanja u treću smenu, prebacivanja na drugu lokaciju odnosno objekat za rad u okviru iste firme koji je mnogo udaljen od mesta stanovanja trudnice.
Čak 20 odsto ispitanih trudnica u privatnom sektoru su odmah po otvaranju bolovanja ili po obaveštavanju poslodavca da su u drugom stanju, dobile otkaz. Ukoliko su zaposlene na crno to se dešava odmah. Ukoliko rade po ugovoru na određeno vreme jasno im se stavljalo do znanja da im ugovor neće biti produžen. Trećina ispitanih trudnica širom Srbije, izjavio je da su odlagale materinstvo zbog straha od otkaza ili gubitka poslovne pozicije.
Ovi podaci su poražavajući, a protiv ovakvih diskriminatornih poslovnih politika nije lako boriti se. Kao i kod većine problema koji su zapravo produkti patrijarhata i rodne nejednakosti, iskorenju obrazaca mora se prisupiti na svim poljima i sistemski. Pre svega, stvoriti narativ i prijateljsko okruženje za žene koje su profesionalne u svojim oblastima i dozvoliti im napredak bez obzira na događanja na privatnom planu, podržati ih u svim ulogama, ali i raditi na tome da Zakon funkcioniše kako treba, a ne da samo prijavljivanje u startu obeshrabri i tera na odustanje od pravde. Zato je važna i edukacija žena, da znaju šta nikako ne smeju da dozvole i da ne budu preplašene kada su neki od najvažnijih životnih izbora u pitanju.
Pozivom na broj 0800 300 307 trudnice i porodilje mogu da prijave sve nepravilnosti u oblasti rada
