Razmišljala sam pre neki dan koliko sam ponosna na sve svoje prijatelje i kako nisam sigurna da oni to dovoljno znaju, a još gore i da verovatno ne bi razumeli zašto jesam. Zapravo ponosna sam mnogo i na neke druge koje ne mogu baš da nazovem svojim prijateljima jer se čak ni ne poznajemo lično, ali pratim sve što rade, kako su glasni, snažni, borbeni, srčani, predani. I sve to volim. Ponosna sam i na one koji nisu takvi. One koji ne umeju da govore glasno, koji možda ne govore ni često a kamoli borbeno. I to ne zato što su slabi i ne znaju da se bore za svoju istinu, već zato što to prosto nije njihov stil. Imaju neke druge sisteme funkcionisanja u kojima dan po dan čine ovaj svet boljim mestom a da sve prođe ispod radara i u tišini. I nije im važno što je tako.
Ponosna sam na one što su potpuno sami otišili na drugi kraj sveta da traže neke bolje mogućnosti i neke bolje živote jer im ovo ovde nije bilo dovoljno, jednako kao i na one koji su ostali da se bore i neprestano se trude da unesu red u haos i daju smisao svemu što se obesmislilo. Na one koji ne odustaju, na one koji znaju kad je vreme da se odustane, na one koji su prerano odustali pa se sad možda zakasnelo ali ipak bore i to jače nego iko. Na one koji se prospu pa se sakupe, i sve one koji se nikad ne sapliću i ne prosipaju i tako redom. Umem, baš lepo umem, da vidim i nabrojim zašto bi svako od njih baš svaki dan imao i više nego dovoljno razloga da bude zahvalan i ponosan na sve što jeste. Šteta je što oni to sami obično ne vide i što uvek nađu neki trapav, poluposramljen odgovor zašto to nije baš tako, a i nije zapravo ništa posebno. Šteta je što smo tako nemušti kada su naše vrline u pitanju.
Umem, baš lepo umem, da vidim i nabrojim zašto bi svako od njih baš svaki dan imao i više nego dovoljno razloga da bude zahvalan i ponosan na sve što jeste. Šteta je što oni to sami obično tako ne vide .
Ne mogu tačno da se setim kako je do toga došlo ali dopala mi je nedavno pod ruku knjiga “Brag Better: Master the Art of Fearless Self-Promotion”. Da sam je posvećeno čitala, nisam, pre će biti da sam poluposvećeno preletala, i to na prvom mestu zato što mi je “hvaliti se dobro” u startu zvučalo kao paradoks. Da se razumemo, ko nas je ikada naučio da je “hvaliti se” uopšte dobro, a kamoli da je to veština koju valja vežbati i usavršavati? I tačno je, nije dobro, kada pričamo o hvalisavoj superirornosti, ali kada pričamo o “bravo” i metaforičkom tapšanju po ramenu, koje tako lako udelimo drugima, nije baš sasvim jasno zašto nam je toliko teško da jednako iskreno i ponosno pohvalimo i sebe? U tom unutrašnjem previranju da li je uopšte moguće hvaliti se dobro, da li i kako te reči idu zajedno i zašto sam uopšte tako naopako nabaždarena pa mislim da ne, sam i shvatila da smo generacijski malo omanuli u ovoj lekciji. Na jednoj strani su oni koji su hvaljenje sebe previše ozbiljno shvatili, pa su u stanju da sve iskoriste za grandiozno pumpanje ega do neprirodnih razmera, a sa druge oni koji, u strahu da ne upadnu u kategoriju ovih prvih, umanjuju svaki svoj uspeh, talenat, sposobnost bilo tako što o njima ni pričaju, ili jer zapravo ni ne znaju kako.
Nismo naučeni kako da pričamo o sopstvenim dostignućima i da se osećamo dobro zbog onoga što znamo i umemo da uradimo, i nemamo adekvatan vokabular za to.
To mi je i privuklo pažnju u “brag better” primerima, da često nije snaga u tome šta kažeš nego kako to kažeš a sve sam sigurnija da taj deo apsolutno fejlujemo. Sa sigurnošću znam da veliki broj ljudi koje poznajem o svojim uspesima i talentima govori prilično retko i sramežljivo, i da koliko brzo znamo da se našalimo na sopstveni račun i ismejemo svoje greške i promašaje, toliko teško priznajemo da nešto umemo ozbiljno dobro da radimo. Umesto jednostavnog “hvala” na još jednostavniji kompliment, većina skrene u besmislena opravdavanja i pojašnjavanja zašto je to nešto “da lepo, ali baš je bilo jeftino” ili “ma nije to ništa posebno” ili “jeste super ali nije to neka velika stvar “. Nismo naučeni kako da pričamo o sopstvenim dostignućima i da se osećamo dobro zbog onoga što znamo i umemo da uradimo, i nemamo adekvatan vokabular za to. Umesto toga, svaku priču o sebi u pozitivnom svetlu neretko prati osećaj da je “čudno” “blesavo” i “besramna samopromocija”. A tu zapravo ništa nije besramno, a nije ni samopromocija. Samo je istina da eto, postoje neke stvari u kojima smo zapravo jako dobri.
Razmišljala puno o tome kako je kao reč “pohvaliti” nastalo od reči “hvala”, i da već to samo po sebi treba da ukaže na to kako hvaljenju treba pristupiti. Ne kao nametljivom razmetanju, već kao zahvalnosti.
Utešno je barem da je ovo veoma jednostavno kao i da se da provežbati. Ili mi se barem čini da jeste. Ne znam šta ekspert Meredith Fineman kaže do kraja knjige, ali sam razmišljala puno o tome kako i “pohvaliti” i „hvaliti“ nastale od reči “hvala”, i da već to samo po sebi treba da ukaže na to kako hvaljenju treba pristupiti. Ne kao nametljivom razmetanju, već kao zahvalnosti. Zahvalnosti nekome što je bio dovoljno kreativan da završi projekat fantastično, zahvalnost na hrabrosti da se izazovna situacija privede kraju, bravo i hvala na ostajanju normalnim i sabranim u najgorim trenucima. Hvala što si super, hvala što si snažna, i prisutna, hvala što si posvećena, hvala što si stabilna, hvala za kreativnost, i pažnju i ljubav, hvala što vidiš sve što drugi ne vide, hvala što umeš da budeš najnežnija i najsnažnija po potrebi. Eto… Sada još jednom sve ovo isto što umemo da kažemo drugima, samo ovaj put vežbati na sebi.
